недеља, 14. децембар 2025.

Пировање

 


Пировање

 

C’est lui qui fait briller ton regard sur la terre

comme l’étoile aux cieux.

V. Hugo.

 

Неку дане најсретније

наше данак овај ступи:

пир пирује српска кућа,

а јунак га Србин дава!

Весеље је ово збиљско:

уњ искреност чиста сјеца,

како зраке у алмазу,

како искре у зрцалу;

уњ весељем душа кипи,

како извор у пучину,

ка шампања у кристалу;

ту се српски мисли, збори,

ту се српском диком хори.

Није ово све земаљско;

има нешто небеснога,

те зракама прелеснима

пировање запаљује:

та бечка је то Даница,

која сјаје у прелести

на Српскоме хоризонту,

што нас видом пљенитељним

тако силно очарава!

Луиза је то млађахна,

наша китна домаћица,

у правилном које лицу

излило је штедро небо

све милине, све грације:

Аврорина то је шћерка

и цвијетна сапутница!

 

Владика П. П. Његош 

У Тријесту 7. декембрија 1850, код г. Спиридона Гопчевића (Послао А Стојковић из Трста.)

 

Даница, IV. година (Нови Сад 1863), стр. 163-164.





четвртак, 19. јун 2025.

Рим 1. јан. 1851.

 



Рим 1. јан. 1851.

Уписато на куполи светог Петра.

 

Ради човјек све, што радит може,

Да угоди теби, вишњи Боже

С облацима свете куле веже,

У кулама чисти тамјан жеже;

Са напрегом теби химне пише,

К теби рабском побожношћу дише;

Умом густе мраке просијеца,

А дјетињским нарјечијем јеца;

Буром смутном узвијани атом,

Таинственом запаљени ватром,

Хоће име твоје да изрече,

Што чувствује, то хоће да рече;

Са уздахом топле сузе рони

Тога дужност, тога нужда гони;

Руководства овдје хоће твога,

А за гробом блаженства тихога.

Храм је овај чудо теби сличи

Нек твој горди олтар земљи дичи!

Ох! куд басам? - Што л’ ја сада кажем?

С вјечним пламом што прашину слажем!

Та он није, до тварца слабога,

Храм он није за Бога силнога,

Већ рукотвор на малом попришту,  

Како мравја што је на мравишту.

Ти си себи храм дига над свима,

Што сав страшни простор обузима.

Тме мирова правилнијем ходом

Под кристалним играју му сводом;

Време тече бистријем потоком

Под његовом купулом високом;

Вјечност крије смршене трагове

У његове широке углове.

Сви свјетови вјечним факелима

Кружају се твојим небесима,

Служе храму за свјетила твоме,

Служе обштем оцу превечноме.

Диск средине, с ког лучах пламови

Свуд се сипљу, како вихорови,

На средини стоји твога храма,

Те прелива зраке у зракама,

Служи живог плама источником,

Служи твојим вјечним жертвеником!

 

(Послао А. Стојковић из Трста.)

 

Владика П. П. Његош.










четвртак, 22. август 2019.

Писма


















Л. А. Франклу (Цетиње, 12. октобра 1851.)



Л. А. Франклу
Цетиње, 12. октобра 1851.

Високоучени господине,

Хвала Вам што сте ме се сјетили пославши ми с Вашим листом од 21. августа Ваш дични превод Гусле. Наше су народне пјесне историја јуначка, епопеја народна. У њима човјек може виђети какав је народ који их пјева. Ја сам љубитељ поезије. Она је мене много занимавала. Ах, дивна поезија, искра таинствена! Ја никада нијесам могао разабрати али је она искра бесмртнога огња, али је бурна клапња, чедо уског поднебија нашег. Са земне је катедре сматрам вјетреним наступом; но када се човјек попне више самога себе, онда види биједност људску, и када је поета може рећи да је жрец олтара свесвјетија. Поета је клик смртнога с бурнога нашега бријега, поета је глас вопијућега у пустињи, он сања о бесмртију, довикује га и за њим се топи. Он види велики лист од књиге миробитија отворен, у њему чита чудества створитељева. Они су његово најслађе пиће, он се њима опија, он силом воображенија изводи из блатне земље клицу небеснога живота - трулину боготвори. Његов се едем шири, на луковима тврди. Ја сам за границом просвештенога свијета. На мом узаном поднебљу свагда се ломе тирјански громови. Стога је мој мали крај тамом дивљине обезображен. За човјека здравомислећега нити је муке ни увеселенија на свијету, јербо су све људске посластице са отровом приправљене, а све печали имају неко своје удовољствије. Човјеку је готово, кад му дође, слатко плакати као пјевати. Ја овако нашу пјесну разумијем, Свијет је сад божји, стога у свакојем његовом нуглу виде се ђела великога мајстора. Трудољубије и искуство мрава и пчеле, и уредно летење ждраљевах ја радије гледам но све параде европејских столицах. Збогом, господин Франкл, изволите ме задржати у Вашем драгоцјеном успомену.
Владика црногорски
П. П. ЊЕГОШ