Јеремији М. Гагићу (Цетиње, 21. августа 1842.)

Јеремији М. Гагићу

Цетиње, 21. августа 1842.

Ваше Високоблагородије,

милостиви господине,

Примио сам Ваше почтено писмо од 15а августа, које ми је жалосну вијест донијело да се мој млади синовац, императорски паж Павел Петрович Његош, јошт 20а маја ове године преставио. Овај тужни глас мене је сасвим поразио. Па како и не би кад оно што сам имао најдраже на свијету, то сам изгубио, јер с њим је сарањена јединствена надежда његове куће, његовог стрица, а и самога отечества. Како сам за мене овај жалосни глас примио, ја би одма поспјешио дужност родствену учинити упутити се к гробу да га загрлим и над њим се исплачем, у којему је моје младо сунце зашло, мој ангел почива, којега сам љубио више него самог себе и у којему је погребен онај на којега сам највише надежде зидао за будућу срећу његова отечества и мене тужна, - ја би, велим, поспјешио ту дужност учинити да се не бојим да мој полазак не би што противан био мојему милостивоме покровитељу. Зато молим Ваше  исокоблагородије да изволите извијестити се од Вашега началства и мени колико је могуће скорије јавити могу ли ја тај жалосни пут предузети или не.

С отмјеним високопочитанијем и преданости чест имам бити

Вашега Високоблагородија,

милостиви господине

покорњејши слуга

владика црногорски

П. П. ЊЕГОШ