Пауну Јанковићу Цетиње, (12. априла 1845.)

Пауну Јанковићу

Цетиње, 12. априла 1845.

Високородни господине,

Колико ми је год могуће било, толико сам се трудио, па и сад непрестано трудим се, како бих мало по мало распространио међу овим народом образованије и на тај конец завео сам засад мале, а по времену настојаћу основати и више школе, јер сам увјерен да су оне најпоузданије средство којим један народ до образованија и просвјештенија, сљедоватељно до праве среће доћи може. А да бих колико пре ту пожељну мету докучио, заблагорасудио сам пошиљати за границу каткад по неколика младића на науку. Но гђе би црногорска младеж могла лакше получити образованија ума и срца, а да не изгуби нимало од своје дичне народности, ако не у Србији, гђе се и све науке на нашем језику предају? Па зато и шиљем сад тамо двоје ђеце црногорске, а Вас молим да се постарате исходатајствовати од Његове свјетлости књаза српскога дозволеније да иста ђеца записана буду у число ученика у једноме од тамошњих училишта.

Питајући себе надеждом да ће моја молба доиста бити уважена, с отмјеним високопочитанијем чест имам бити

Вашега Високородија

покорњејши слуга

владика црногорски