Неком Тршћанину (Цетиње, 20. новембра 1848.)

Неком Тршћанину

Цетиње, 20. новембра 1848.

Почитајеми господине,

Драг ми је позив којим ме браћа Славјани тријестински позивају за својега сочлена у њином Збору. - Основатељима истога Збора служиће на велику чест ако он буде славјански. Наше ствари свеколике имају велику главу а слабе ноге, те не могу опстати, па ја се и томе друштву бојим да не пође трагом за прагскијем. Е, сиромаси Славјани, што би Европа без робовах да јој није њих. Та морао би меин Херр збацити рукавице, а ефендум бенум побацити чибук, па се иједан и други побратимити са трудољубијем да им њина срећа у нарок није поклонила Славјане. Да, наше је племе имуће других народах као проча животиња, и ко има више стадо, он је богатији. Ко се иколико сумљао да нијесу Славјани рођени за ропство, нека данас њино пословање види. Може ли што гадније на свијету бити од њине сљепоће? Ја се свагда чудим, а нигда се начудит не могу, како некима људима може постидно ропство толико драго бити! Они су подобни пашчету, јербо се пашче трза да добије свободу, но како исту добије, наново к веригама трчи да га свежу. Куда би та срећа за мене самога и за ону шаку народа славјанскога да је наше велико племе правога вјероисповједанија освијешћених људих! Та и нашима би од вјековах за свободу мученијама убрзо конац дошао! Али бадава, Славјани једнако за ропством теже.

Поздрав ти братски са свима пријатељима које имаш у Тријесту и са правим Славјанима

Владика црногорски