Јеремији М. Гагићу (Цетиње, 14. октобра 1832.)

Јеремији М. Гагићу

Цетиње, 14. октобра 1832.

Ваше Високоблагородије,

милостиви господине,

Откако сте Ви из Црногоре пошли већ досада трипут су турске чете на Црногору ударале. Први пут попалили су стаје Кучима, другом напали су на пастире црничке, од којих тројицу су убили и двије главе понијели у Скадар, а трећи пут засјели су Врањинашима, који су ишли да беру своје кукурузе, и убили су двојицу, те им главе понијели на дар везиру скадарскоме.

Правитељствујушчи сенат писао је Али Намик-паши, везиру скадарскому, молећи га да своје подчињене одврати од таквог рђавог поступка спрама Црногораца, но да живујемо на сусједству у миру и љубови. Обаче везир није ктио нашем Сенату ни рјечце одговорити, но ми пише да он тај потпис, сирјеч президента и каваљера г. Вукотића, не познаје и Црногорце турском рајом назива.

Све ово видићете боље из приложене копије. Црногорци пак нити су кад раја били, нити ће, ако Бог да, икад бити, јер да они желе бити туђи поданици, већ одавно има тко би их примио и ђе би барем могли бити сигурни животу и совршивати слободно своје богослуженије, а не трнити, као под Турчином, свако угњетеније и ризични живот проводити. Црногорац кад изгуби своју слободу и независимост, он више свој живот не шчитава ни у што и радије свагда овај губи но оно двоје. При свему тому скадарски везир не престаје трудити се како би овај народ у турско поданство довео. Најпослије почео је потајно нашијема пошиљати бињише и берате. Један од ови берата имам и у рукама и жао ми је што ми га не има тко истолмачити. Узмите сада на Ваше благорасужденије све предименовате турске поступке, пак чините закљученије: тко има право тужити се, Турци или ми? Ја Вас молим именом цијелога овога народа да бисте по Вашој удобности о томе изволили јавити коме сљедује, јер знам добро да Ваша препорука млого може учинити, какогод што сте и сада Ви управ највише сођејствовали да се то три хиљаде цекина назначе, иначе Бог зна кад би ти новци дошли. - Хвала вам на усердију и труду које за овај биједни народ полажете. Приђе неколико дана долазио је овђе г. Симо Милутиновић од јего свјетлости књаза Милоша послат с писмом којега и пошиљем Вама да благоизволите прочитати а потом возвратити га.

Ужички епископ Никифор дошао је у Морачу, од куда ми и пише да жели доћи и стојати у Црногору, почем из разни обстојатељства никако не може остати у Србију. Нешто собољезнованије спрама страдајућег ближњег, а нешто и оскудност духовенства у овој земљи принудило ме је да га примим и да му манастир у Црници опредијелим за живљење и за обучавање клирика, а при том и кажу ми да је добри христијанин који се здраво стара укријепити народ у благочестију нашем.

С чувством отмјеног високопочитанија имам чест називати се

Вашега Високоблагородија

милостивога господина

покорњејши слуга

архим. черногорски

ПЕТРОВИЧ с.р.