Јеремији М. Гагићу (Маине, 17. фебруара 1836.)

Јеремији М. Гагићу

Маине, 17. фебруара 1836.

Ваше Високоблагородије,

Почитајемо Ваше писмо од 24. јануара пр[ошлог] имао сам чест примити. Двије жалости које су посјетиле Вашу душу и које су, ја мислим, причина Ваше болести, будите увјерени да су и мене тешке и да су ми увриједиле душу, јербо моја је душа таква да са својима пријатељима и печал и радост дијели. Природа је Вас и Вашу фамилију ту веома увриједила, а још више нашега доброга патриота и пријатеља Фрушића. Вишњи је управитељ дао у руке премену и плач и радост, а оно са својом смјелом руком раздаје и једно и друго. Када сте Ви оздравили, Ви ћете, ако Бог да, са онијема истијема те плачете и веселит се.

Чудо ми је ђе се није Милаковић свратио у Дубровнику да Ви каже причину његова путовања; зар му није дало вријеме. Он се отправио пут Русије ни за какво важно ђело, него за једну малу

ствар; узнаћете за коју.

Љубезно ми поздравите, молим Вас, госпођу Евстахију и сву Вашу фами[ли]ју којој желим да

творац иза печали посјети душу са радошћу.

Вас поздрављајући остајем с високопочитанијем

Вашег Високоблагородија

покорњејши слуга

владика црногорски 

П. П. ЊЕГОШ

НЗ. Мој братучед Георгије Петровић дошао је и љубезно Вас поздравља. Другога па Црногорца

није долазило.