Јеремији М. Гагићу Цетиње, (11. новембра 1847.)

Јеремији М. Гагићу

Цетиње, 11. новембра 1847.

Ваше Високоблагородије,

Ето и Вас, добро дошли! Слава Богу што су Вас вјерно силе служиле на толико далеком путу. Сада треба неколико отпочинути док се душевне силе у ред ставе иза буре великога, разбалованога и смијешнога свијета. Пријатни свој кров једино је убјежиште од смутнијех и несмисленијех бурах. Ово ја судим по себи, јербо мени свагда сопутствује противни вјетар, а прибјежишта за мене, по прилици, не има до у гробу. По срећи Вама је сасвим другојаче. Вашему је бродићу вјетар у крму, а убјежиштем се благијем и пријатнијем наслаждавате. О судбино, судбино, рашта си к мени тако строга? Ја сам твој великомученик! Звијезда под којом сам се родио ваља да је сателит раскаљенога Меркура те не може благе зраке на мене пружити. Мојему ангелу хранитељу ваљда јошт глава мрчи од некаквога Бакусовога пира. Доиста је удивленија достојно да се све наше ствари на обратни дурбин гледају; ал' да: што хоће људи, то и вријеме трпи. Тако, на примјер, кад Црногорци почну самовољно радити као што су свагда, тад кажу: "Владика је човјек слаб, па би требао строжији и способнији човјек да њима влада". Кад се преступници накажу, онда веле: "Владика влада строго, тирјански". Када Турци нас пуште, те мало отпочинемо, онда кажу: "Већ Црногорци нијесу они први, него им је управленије данашњега владике јуначкоме духу много повредило". Кад Црногорци не мирују но се свете и гоне с Турцима, онда кажу: "Томе је узрок славољубије данашњега немирнога и крвожеднога владике." Свака се наша побједа крије и назива суровом, дивљом, и Бог зна каквима именима. Турска се побједа пак похваљује и за њу се каже: "Одржали су ти и ти Турци сјајну побједу над одметницима, непокорницима, ордом дивљом која само своју самосталност безаконим правом оружја и силе подржаје и пр. и пр. и пр." Свачије је право оружја свето и најзаконије до нашега. - Еј, кукавна Црна Горо! Сирота пука, она не принадлежи племену људскоме, но је из неба пала или из ада искочила, те је се свак туђи. За наше подвиге и борбе, за свободу, за име славенско, за христјанство не има благородне симпатије. Наша крв, наша страдања и муке не заслужише человјеческога состраданија. Ја знам добро да Вас, како благороднога брата Србина, наше стање интересира. Него што бих Вам новога јавио кад су Вам извјестне интриге које Диван употребљава преко скадарскога паше? Оне су готово сваки дан јаче, т. је[ст] виша обећања и трошкови, само да је код нас анархија и да се једном докаже Црногорцима да оно што ја радим није добро. Има нешто и ново: 25га пр. октобра удари кријући на наше Ускоке у Тушину 7-8 хиљадах Тураках, но малина нашијех покажу се јуначки, што је мало кад било: потуку и порањавају около 100 Тураках, узму 30 коњах, ухвате 40-50 живијех, но су то христјани били те их не посијеку, но им само узму оружје и тако расћерају Турке као орлови кокошке. Турци су нашима мало штете учинили, само што два ђеда слијепа посијеку, јошт тројицу убију и двојицу ране. При Вашему приложено писмо од мојега сестрића Цуце примио сам, али ми је за чудо да ми ништа не пишете јесте ли га виђали, како је, је ли какав успјех учинио у наукама и каквога је поведенија. Учинили бисте ми љубав кад бисте изволили штогод о њему напоменути ми, јербо, како је да је, не

може да ме неколико не интересира.

Поздрављајући Вас и Вашу почтењејшу фамилију остајем

Вашега Високоблагородија

покорњејши слуга

владика црногорски

П. П. ЊЕГОШ