Радовану Мрчарици-Пиперу (Варшава, 18. јула 1837.)

Радовану Мрчарици-Пиперу

Варшава, 18. јула 1837.

Радоване,

Како примиш ово писмо, писаћеш Виду у Бјелопавлиће да нађе троје четворо момчади, но која су лијепа виђети, која ће имати по двије леденице и нож и бијеле шалове; толицињу пиши нека и Тодор Мушикин из Пиперах изабере исто тако ођевене и оружане; нека буду готови кад им пошљемо да нас срету, а ти изабери црногорскијех пешесторо, како на примјер Ђура Прелова, Мишка Никова с Липе, но нека буду лијепо ођевени, јербо иде са мном један човјек стидан; рад сам да их види. И нека ово све буде како ти пишем, и немој да ко за ово зна. И гледајте обијелите куће, нека је све лијепо и чисто како смо ви писали и из Петробурга, и поздрављам моје родитеље и сроднике, и стрика Сава, архимандрита Стефана, попа Николу и Филипа, Михаила, и нека буду весели. Ја сам здраво и нијесам залуду стоја оволико времена.

Владика ПЕТРОВИЋ

И оне камаре на Стањевићима нека обијеле лијепо, то јест оне двије, и скла нека метну ако је које разбијено.

Милошу Обреновићу (Беч, 15. јануара 1837.)

Милошу Обреновићу

Беч, 15. јануара 1837.

Пресвијетли Кнеже,

милостиви господару,

Почитајемо писмо Ваше од 1-вога октомбра прошле године имао сам чест примити, из којега видим Ваше драгоцјено расположеније к мени и народу црногорскоме, за што приносим Вашој Свјетлости моју чувствитељњејшу благодарност и молим всевишњега творца да сохрани Ваше за свакога Србина драгоцјено здравље за похвалу и срећу свега славеносрпскаго народа.

Молим Вас, Пресвијетли Кнеже, да ми опростите што нијесам има времена прије Вама одговорити па почитајемо Ваше писмо, будући сам оно примио пред самим мојим одласком из Црне Горе у Бечу поради неких посалах с австријским правитељством црногорскијех ђе се сада и налазим. Послије доласка мојега у овоме столичноме граду првом дужношћу поставио сам себе одговорити Вама, Свјетљејши Кнеже, на прељубезно мени Ваше писмо и изјавити у томе моје неограничено желаније виђети се с Вама лично и преговорити о многоме што би се тицало до ползе народа славеносрпскаго, но опстојатељства нека неће ми дозволити моју давњејшу нелицемјерну жељу испунити.

Пресвијетли Кнеже, Ви изволите изјасњивати у Вашему писму да у књигопечатњи црногорској јесте познали нека правила ортографическа сасвијем противна правилима ортографије књигопечатани црковни славенски књига нашег  вјероисповједанија. Поради мене била би неограничена радост да бисмо сви Славеносрби учинили међу собом једно правило књигопечатања, а особено Срби и Црногорци, но и то остављам до тога времена доклен будем срећан виђети се с Вама лично и преговорити како о томе тако и о многијема другијема стварима које би се тицале до среће подвласних нама народах.

У закључењу овога мојега писма имам чест поздравит Вас Пресвијетли Кнеже, наступајућим Новим љетом, којега како и млогих другијех всесрдечно желим Вама проводити са свом пресвијетлом Вашом фамилијом у доброме здрављу, покојствију и благоденствију за похвалу и радост српскога народа.

С глубочајшим мојим високопочитанијем и преданошћу имам чест бити Ваше Свјетлости милостиваго

господара покорњејши слуга.

Владика црногорски и брцки

П. ПЕТРОВИЋ ЊЕГОШ

Али-Паши Ризванбеговићу (Цетиње, 6. октобра 1836.)

Али-Паши Ризванбеговићу

Цетиње, 6. октобра 1836.

Од нас Петра Петровића, владике црногорскога и брцкога, Али-паши Ризванбеговићу.

Примио сам твоје писмо јошт поприђе, али ти нисам има кад одговорити на њем. Ти пишеш да те честити Отмановић оставио везиром од Херцеговине. То смо чули откако си постао тијем чиновником. А што пишеш е је Грахово у твој санџакат, досад није било и ако си га пријеваром опалио, то си мога кријући учинити вазда, али никаквога поштења ни пред ким не можеш добити за такве твоје поступке. Ја ти кажем да је Грахово мој ђед населио и оно је наше, а посад биће онога коме Бог суди. Што кажеш да си се мислио стати с заповједницима од Котора и Дубровника пошто Грахово смириш за поставити мир међу вашом крајином и ћесаровом, а послијед и с Црногорцима, то је све била твоја пријевара, коју си и учинио над Граховљанима, но такви твој поступак није ти донио никаквога поштења. - Зашто, кад си мислио харати Грахово, нијеси написа мене да идеш с војском харати моје људе, да би се и ја спремио бранити моје границе и људе који су моји? Ја знам веома добро да његово величество султан Махмуд није ти река да хараш погранични народ, но си кријући ударио, а кријући и побјега- Има боја нијеси ни с ким но с неколико Граховљана при помоћи триста и четрдесет Црногорацах, који су били пандурима на својој граници. Што говориш да мислиш е сам чуо да су два цара у мир, - па у мир њихов ко има право метати прст у рају цареву? Ја моју дужност веома добро знам на конат тога и наредбу коју сам има од мојега високога покровитеља да сједимо с миром од свакога- И ја бих с драге воље с поданицима високе Порте отоманске у мир живио како што живим с људима цара аустријскога, али ти твоју дужност не знаш, но желиш славу добити харајући народ који није подвластан Порти отоманској, и то с пријеваром. - А знај добро да на Црну Гору јошт нико није добио славу. Нећеш ни ти, вјеруј ми, иако се поводом твојега славољубија много наше крви пролило, ма ни турске није ништа мање.

Што говориш да не знаш је ли то из моје главе било да гвардија и неколико људи од Црне Горе дођу у помоћ Граховљанима и толико твојијех људи побију, ја сам ово мало число људи посла у

Грахово као пандуре, а теке су дошли, твоја је војска ударила на њих и Грахово попалила, и они су се дужни били бити и били су се колико су могли и толико твојијех људих, што говориш, побили. И мене се међу тијема Црногорцима неколико момчади од моје куће нагнало и ту је двоје погинуло; нијесу имали но по петнаест годинах. Ја веома сажаљивам да нијесам знава твоје намјереније, зашто бих скупио неколико хиљадах Црногорацах да те јуначки сретем на своју границу, како су се вазда научили Црногорци. - Него сврх свега тога покоља и крви која је пала и с ваше и с наше стране, ја те молим да се прођеш од Грахова. Нећеш ли се проћ, а ти одговори Богу и твојему цару за све што се досад догодило и што ће се посада око њега догодити.

Јеремији М. Гагићу (Цетиње, 13. маја 1836.)

Јеремији М. Гагићу

Цетиње, 13. маја 1836.

Милостиви господине

Јеремија Михаиловићу,

Ваше почитајемо писмо од 14а пр[ошлог] априла примио сам, из којега разумијем колико је путах Вашој доброти досађивао г. Марко Радонић да Ви за њега ходатајсвујете, то јест за његов

повратак у своје отачаство Црну Гору, на које Ви данас имам чест одговорит. Г. Радонић, да је био човјек какав се Вами представља и другијема људима, он не би ни прогнан био са својом фамилијом из својега отачаства, него би у њем био како остале поштене фамилије које у њему пребивају, јербо су он и његова фамилија бројена и чествована међу најпрвијема фамилијама у Црној Гори, него је г. Радонић својега отачаства свагда био враг и возмутитељ, не само он но сваки од његове фамилије. Стога су били и прогнани из Црне Горе. Ви знате, милостиви господине, да су људи зли и мутни који могу бунити народ свуда опасни и ђе су правитељства свој темељ јако утврдила, а камоли међу овијем свободнијем народом, који није нигда привика узду правитељства врх себе држати. Овђена лако онакви људи како што је г. Радонић могу наћи свободнијех немирнијех главах које ништа не разумију друго осим оно како им њима подобни каже. Њима се оно најљевше и најпоштеније чини. Ја сам истинито увјерен да би исти г. Радонић јопета, како би уљега у Црну Гору, почео мутити и бунити народ и обраћати га противу онијех људих који у народ његово правитељство состављају. Увјерени будите да његово обећање и његова заклетва не би ништа друго била до гола лаж. Дакле, када је отачаство остало без својега врага, што ће му се јопета у дому уводити?

Што се пак тиче мене, будите увјерени да не само један Радонић него и стотина да и[х] онаквијех дође, они не би могли мене ништа учинити, али оно што се чини зло мојему отачаству, оно је моје собствено зло. Што пак кажете да нама више могу учинити зла с прага од Црне Горе неголи из саме Црне Горе, напротив тога они нама ништа не смију нити могу учинити из државе авс-гријске, јербо ће бити наказани законима австријскијема. Ако ли би нама пак штогођ учинили (што се не надам), па не би били наказани законима државнијема, онда би се јавна непријатељска ђела међу нама и Австријом отворила. Веома ми је жао, милостиви г[оспо]дине, што Ваше прошеније не могу испунити, али ћете виђети причине које ми не дају у истоме листу и надам се да ћете ми опростити, јербо Ви знате моје срце и душу: они Вас љубе и почитују како мојега искренога пријатеља, који ће свагда занимавати у њиховоме храму мјесто првога отачаствољубивога Србина. Г. Саво и његов син Г.

Георгиј Вас срдечно поздрављају. 

Ја Вас и Вашу фамилију поздрављајући искрено, остајем с почитанијем Вашего Високоблагородија покорњејши слуга владика црногорски

П. ПЕТРОВИЋ ЊЕГОШ

Јеремији М. Гагићу (Маине, 17. фебруара 1836.)

Јеремији М. Гагићу

Маине, 17. фебруара 1836.

Ваше Високоблагородије,

Почитајемо Ваше писмо од 24. јануара пр[ошлог] имао сам чест примити. Двије жалости које су посјетиле Вашу душу и које су, ја мислим, причина Ваше болести, будите увјерени да су и мене тешке и да су ми увриједиле душу, јербо моја је душа таква да са својима пријатељима и печал и радост дијели. Природа је Вас и Вашу фамилију ту веома увриједила, а још више нашега доброга патриота и пријатеља Фрушића. Вишњи је управитељ дао у руке премену и плач и радост, а оно са својом смјелом руком раздаје и једно и друго. Када сте Ви оздравили, Ви ћете, ако Бог да, са онијема истијема те плачете и веселит се.

Чудо ми је ђе се није Милаковић свратио у Дубровнику да Ви каже причину његова путовања; зар му није дало вријеме. Он се отправио пут Русије ни за какво важно ђело, него за једну малу

ствар; узнаћете за коју.

Љубезно ми поздравите, молим Вас, госпођу Евстахију и сву Вашу фами[ли]ју којој желим да

творац иза печали посјети душу са радошћу.

Вас поздрављајући остајем с високопочитанијем

Вашег Високоблагородија

покорњејши слуга

владика црногорски 

П. П. ЊЕГОШ

НЗ. Мој братучед Георгије Петровић дошао је и љубезно Вас поздравља. Другога па Црногорца

није долазило.

Вуку Стефановићу Караџићу (Маине, 7. фебруара 1836.)

Вуку Стефановићу Караџићу

Маине, 7. фебруара 1836.

Почитајеми господин Караџић,

Ваше сам писмо примио 1га фебрара, у које не стоји забиљежено када је писато. Ви захтијевате да Вам на њему брзо отпишем. Што знам али Ви брзо али поздно отписујем, јербо не знам колико је Ваше писмо трајало путом. Ваше ће "Пословице" бити брзо готове, а би и досада да није била мала премјена у штампарији. Што пишете за конат Милаковића, он Ви је понио што сте му писали и ето га к Вама да Вас лично полази.

Пјесмознавца и пјесмотворца Јована Ковача нијесам мога добавит, јербо је он у турске руке, али сам добавио Теодора Икова Пипера, ни горега ни горевића- Ови знаде 120 пјесамах доста добријех и ми смо их већ више половину преписали. Када их све препишемо, послаћемо Ви их на дар, но с тијем уговором да их све штампати дате, да буде за удивленије људима ови прости Србин који је оволико пјесамах мога упамтити у своју просту главу.

Моје прошеније које сам да г. Татишчеву за Вас јошт није никаквога гласа произнијело, нити ја о њему ништа знам. Не знам јоште што ће од тога да буде. Могло би што и бити, а лашње ништа. Ја знам да сам Ви дужан одговор из Котора, али сте Ви они који ћете опростити. Кога гође поздрављате сваки Вас троструко одпоздравља (симовскије). Ја љубезно Вас, сву вашу фамилију поздрављам, све Ваше пријатеље и добротворе.

Збогом остај, збиљски Србе, 

храни српства душом грбе,

буди свагда оне ћуди

да ти српством дишу груди,

па ћеш српству мио бити,

вјечно ће те спомињати.

Твој искрени

В. П. ПЕТРОВИЋ

Вуку Стефановићу Караџићу (Цетиње, 16. новембра 1834.)

Вуку Стефановићу Караџићу

Цетиње, 16. новембра 1834.

Особито почитајеми господин Караџић,

Да сам Вам и приђе одговорио па Ваше писмо од 6а ноембра, не би згорега било, али се мене доста рано и данас чини. Све ће бити како Бог узоће, а за хартију како ја узоћу. Наручио сам 100 стопах онакве коју сте Ви одабрали. За сада ће доста бити. Милаковић каже да је посла пословице. За слова ни гласа ни појаве. Бог да их сачува од свега злога. Не бих желио да попадну у царству Амфитриде, макар ако би се њима штампавали и укази (фермани) Океанови.

Засад код нас не има бољега појача од попа Јована и попа Васа. Они се код нас славе својијем гласом како Зонтах и Каталани у Европу, а унапријед ако што боље буде, чуће се и до Вас.

Вјерујте ми да мање нијесам чека (по Вашему одласку) да се преселим с попришта свјецкога у покој уједињени него Мојсеј из пустиње у објетовану земљу (иђеже течет мед и млеко). Што бих ви дуже писа, све би замршеније било, и зато није потреба којекакве беспослице у поса окрећати.

Збогом остај, збиљски Србе,

храни српства душом грбе,

буди свагда оне ћуди

да ти српством дишу груди

па ћеш сваком мио бити,

душом ћу те ја љубити.

Владика ПЕТРОВИЋ

Подгоричким и спушким Турцима Цетиње, 27. априла 1834.

Петар II и Сенат црногорски подгоричким и спушким Турцима

Цетиње, 27. априла 1834.

Владика и Сенат црногорски поздрављамо бегове, аге, спахије и све Турке подгоричке и спушке.

Данас су нам дошли Брђани Бјелопавлићи и донијели неколике главе које су ви посјекли када сте удрили на наше село Јаштреб. Сматрајући ми на вас, иако честа нападенија чините, како и на друго человјечество, ми се нијесмо могли похвалити с овијема главама, нити је наше срце у томе несретноме ђелу никаква задовољствија нашло. Зато ви и шиљемо главе ваше браће натраг и пријатељски ви говоримо да се оставите ударања на наше крајине, јер доиста нас није жеља да с вама у немиру живимо, колико поради нас и вас толико више поради вашега цара, којега да оћете слушати, ми знамо, не бисте никаква нападенија учинили на вама пограничне народе. И знадите добро да смо ми кајил с вама бити у миру и у спокојствију само ако узоћете ви с нама. Ако ли не кћесте, каквом ни мјером узмјерите, онаквом ћемо ви и враћати. А противу воље нашега покровитеља, његовије сојузника и вашега цара никада нећемо одити. Оставимо старе будалаштине и све што је досад неваљало међу нама било, а доватимо се добра и мира, јере ми оћемо ако ћете ви.

Тако знадите и здрави будите!

Васу Поповићу (Цетиње, 24. априла 1834.)

Васу Поповићу

Цетиње, 24. априла 1834.

Сјутра увече дођи овамо да се учиниш сасвим житељ пустиње цетинске.

Ти знаш какво је моје срце - доста сам ратова, блажени иже в рај внидоша и раја не увиђеша.

Христос воскресе. Алилуја.

Владика ПЕТР ПЕТРОВИЋ

Хасан-Бегу Ресулбеговићу (19. марта 1834.)

Хасан-Бегу Ресулбеговићу

19. марта 1834.

Оно твоје пријатељство које си био са мном учинио на састанку ти си сасвијем искварио твојијем рђавијем поступањем против Жупљана, које си преко вјере чинио посјећ и плијенит. А што ми сада пишеш да ја наговорим Жупљане да теби дођу и да им ти разлоге даш, ја нијесам та човек који ћу људе на душу узет кад не могу поуздано знат хоће ли се здраво кући вратит, јер, да ми нијеси оне на пријевару посјекао, ја би их наговорио некако, но овако не могу никако. И вазде ће ми жао бити што нијеси држао ријеч, а ја сам моју држао и платио 20 талијера за она два Турчина што сам их откупио на твоју ријеч, за које си ми ти обећао те аспре, а сад, ако хоћеш послат или нећеш, како ти драго. Чуо сам да војску периш на Жупљане да удариш; но ја те молим да се прођеш тога и да гледаш љепши начин, е могло би на та начин горе изаћ и за једну и за другу страну.