Јеремији М. Гагићу
Цетиње, 4. фебруара 1831.
Ваше Високоблагородије
милостиви государ
Јеремиј Михајлович,
Имао сам чест получити Ваше високопочитајемоје писмо, писато
прошлога јануарија 19 (31)го, а под ą 10и, и све што ми у њему пишете разумио...
Потвржденија данас Вам не могу обратно послат, ема ћу што скорије.
Неке ствари од мојијех писам не толкујете по состојанију жалостнога народа черногорскога,
него по ужности како биваљало даје, али то се све познаје, особито пашћење о добру
својего љубимца и како му ваља ђе друго у таквијема вешчима поступати.
Ја сам прошлијег неколико данах стајао на рибник Олач близу
Жабљака и ту, вјерујте, принужден сам био народом да се станем с владиком данас сушчествујушчим в
Скендерији за произвести ме архимандритом. Потому послао сам к везиру да ми пошље владику и
послао га је у Ком, ђе је Иванбег Чернојевић погребен, и ту ме је произвео архимандритом и преиначио
ми име с [Радивоја] на Петр, ема то му је било јербо су то охћели главари који су са
мном били на исто мјесто.
Потому имао сам три пута описку с везиром за утврдити мир међу
Скендеријом и Црном Гором и он у сваком његовом писму пише ми да има збора тајнога са мном,
што ми је веома страно
било... Дакле, у најпотоње писмо говори: "Знам да си на
рибнике и ја ето шиљем спахију Лекића да с тобом моје тајне збори свеколике и у исто вријеме да мир
утврдите". И тако пођоше два-три Црногорца и спахију Лекића доведоше и јошт десет Турака на Олеч.
Почех га ја насамо упитивати што везир и каква разговора са мном имаде тајна, а он ми одговори:
"Послао меје везир и поздравио ти се много да утврдите мир међу собом, зато једино да
сиротиња и ваша и наша живи у добро и да не бисте ви што учинили када се он побије с
мухур-сеибијом". А ја му одговарам: "Мој драги Мухо, - такво му је име - ти знаш да ја не могу обрнути Црну
Гору ка и везир Арбанију у послушаније, него да ја та мир учиним, може који драго Црногорац
поштетити га, јербо ја не имам сабље нити конопца, а он то обоје имаде. Али по свему тому ја
мислим: да дође мене оли везиру мука, да ми не бисмо један другому чинили пакости, него давали
руке помоћи". А он јопета одговори: "Ми све то знамо, него ово ти се везир поздравио и
река ми да ти кажем како ће сад на њега мука панут од стране цареве, а да је крив, не би ни жалио...
И ово ми је река да ће с тобом држат пријатељство боље него ли га је итко од вашијех старијех
држа и валан ни у кога не има узданицу данас у свијет него у тебе, нити данас имаде брата до
тебе." А ја му нијесам смио ништа одговорити, јербо ме је страх било да не такне у политику, нако
само што сам њему ово одговорио: "Спахија, ти ми поздрави везира љубезно и реци му
ово: да ја ћу њему помоћ и бих му рад био помоћ ако могах, једно што је старином мене и свакојему
Црногорцу брат, а за друго што ми је комшија". Мир с истијем закључисмо за годину.
Сада ја не знам, В[аше] В[исоко]благородије, чинити што ћу без
Вашега наставленија. Везир ће теке им овај рамаџан изиде одити на војску противу мухур-сеибије и ја
по свијема зборовима виђу да ће утећ, ако не разби сопротивника, и то нигђе друго него к мене.
Сада ме наставите смијем ли га ја прифатит к себе али не.
Чест имам непрестано називати се Вашего Високоблагородија
покорњејши слуга архимандрит черногорски
ПЕТР ПЕТРОВИЧ
НЗ. Молим Вас љубезњејше поздравите од моје стране сву Вашу
почтенују фамилију, којој желим како и Вама сваког добра и благоденствија...
Нема коментара:
Постави коментар