Јеремији М. Гагићу
Цетиње, 20. децембра 1830.
Ваше Високоблагородије,
милостиви государ
Јеремиј Михајлович,
Препочтењејше писмо Ваше, писатоје сего теченија 13 (25), а под ą
111м, имао сам чест исправно получит. У истому што ме питате за два манастира, то јест за
Стањевиће и за Маине, да Вам објавим како су ограђени и на чију је који земљу. Манастир Маине
јест саграђен на земљу (илити у границу) тадер бивше республике млетачке, а почет је градит
владиком Руфимом Његошем, ма с допуштенијем венецијанскијем. Него и ово вјерујте да речена
республика није ни пару похарчила илити помогла манастир градити или земље штогођ дала да се исти
согради, нако само што је та владика купио сву земљу која принадлежи манастиру за готове новце, ма с
помоћу митрополије цетињске.
А манастир Стањевићи, који не принадлеже држави австријској, почео
је градит покојни митрополит Данил Петровић, а дограђени су покојним митр. Петром Петровићем. И
како сва права изговарају, граница је испод воде која истијече испод монастира Стањевићах,
које и исти Австрици знају, него они друго не раде ништа него да узму Црногорцима свеколико до врх
планинах које могу они виђети с мора, а то ми се чини неће нигда бити приђе [него] Црној
и кукавној Гори име не погине и затре се. А што опомињете, Ваше високоблагородије, да они неће
неправду учинити, вјерујте ми да хоће и да друго ништа власт которска не ради него да покоље Црногорце
с околином бококоторском, за што не бих вјеровао да нијесам те прове видио.
Престара је пословица: "Чија је сила, тога је и правда". Него како им
драго, нека чине како су почели, а ми ћемо их трпјети. А ми, господине, нијесмо кадри ни ове наше јаде држати а камоли силноме
цесару његово отимати. То је грехота и помислити а камоли рећи. Ма јопета, колико је гођ силан
и могућ, није право да нас сиротињу пршти, па и ђецу великога оца испод истока, него да не
бисмо, бисмо и ми наше бранит ради били су ово мало сиромахах голијех и босијех исто ка да су ни ове
главице свака пуна свашта ка Лондон, него свакоме је у свијет извјестно ко није игда једном име
чуо да ми немамо што никоме дат до камена студенога.
У другом писму, писатом истога 14га (26) дек., што ме питате за
које сам Вам писмо ја писа да Ви га повратим, ја сам Вами писао хоћу ли Вам повратит оне два, то
јест што је Вама писао г.
губернатор и Ви њему што сте одговорили. Писмо Вам шиљем што су
Црногорци за губернатора учинили, а оне два моја што су ми дали свјашченици и народ не могу
послати, јербо Сима није дома.
За болијест и за буну учињену у Полонију молим Вас не оставте
унаприђе сиромаха да ме не извијестите, јербо сам за то веома смутан. За кнеза српскога што
ми прикричујете да имам по сваки начин с њим сношеније, вјерујте одовуда није сад могуће
никако, јербо су велики сњегови у планине.
Љубезно Вас поздравља игуман Мојсеј, такођер и ја, који пребивам
на вазда Ваш озбиљски
почитатељ и препокорњејши слуга
Р. ПЕТРОВИЧ
Нема коментара:
Постави коментар