Јеремији М. Гагићу
Цетиње, 13. маја 1836.
Милостиви господине
Јеремија Михаиловићу,
Ваше почитајемо писмо од 14а пр[ошлог] априла примио сам, из
којега разумијем колико је путах Вашој доброти досађивао г. Марко Радонић да Ви за њега
ходатајсвујете, то јест за његов
повратак у своје отачаство Црну Гору, на које Ви данас имам чест
одговорит. Г. Радонић, да је био човјек какав се Вами представља и другијема људима, он не би
ни прогнан био са својом фамилијом из својега отачаства, него би у њем био како остале
поштене фамилије које у њему пребивају, јербо су он и његова фамилија бројена и чествована међу
најпрвијема фамилијама у Црној Гори, него је г. Радонић својега отачаства свагда био враг и
возмутитељ, не само он но сваки од његове фамилије. Стога су били и прогнани из Црне Горе.
Ви знате, милостиви господине, да су људи зли и мутни који могу бунити народ свуда опасни и ђе су
правитељства свој темељ јако утврдила, а камоли међу овијем свободнијем народом, који није
нигда привика узду правитељства врх себе држати. Овђена лако онакви људи како што је г. Радонић
могу наћи свободнијех немирнијех главах које ништа не разумију друго осим оно како им
њима подобни каже. Њима се оно најљевше и најпоштеније чини. Ја сам истинито увјерен да би
исти г. Радонић јопета, како би уљега у Црну Гору, почео мутити и бунити народ и обраћати га
противу онијех људих који у народ његово правитељство состављају. Увјерени будите да његово обећање
и његова заклетва не би ништа друго била до гола лаж. Дакле, када је отачаство остало без
својега врага, што ће му се јопета у дому уводити?
Што се пак тиче мене, будите увјерени да не само један Радонић
него и стотина да и[х] онаквијех дође, они не би могли мене ништа учинити, али оно што се чини зло
мојему отачаству, оно је моје собствено зло. Што пак кажете да нама више могу учинити зла с
прага од Црне Горе неголи из саме Црне Горе, напротив тога они нама ништа не смију нити могу учинити
из државе авс-гријске, јербо ће бити наказани законима австријскијема. Ако ли би нама пак штогођ
учинили (што се не надам), па не би били наказани законима државнијема, онда би се јавна
непријатељска ђела међу нама и Австријом отворила. Веома ми је жао, милостиви г[оспо]дине, што
Ваше прошеније не могу испунити, али ћете виђети причине које ми не дају у истоме листу и надам се
да ћете ми опростити, јербо Ви знате моје срце и душу: они Вас љубе и почитују како мојега
искренога пријатеља, који ће свагда занимавати у њиховоме храму мјесто првога отачаствољубивога
Србина. Г. Саво и његов син Г.
Георгиј Вас срдечно поздрављају.
Ја Вас и Вашу фамилију
поздрављајући искрено, остајем с почитанијем Вашего Високоблагородија покорњејши слуга владика црногорски
П. ПЕТРОВИЋ ЊЕГОШ
Нема коментара:
Постави коментар