Јеремији М. Гагићу
Цетиње, 22. новембра 1830.
Ваше Високоблагородије,
милостиви государ
Јеремиј Михајлович,
Јошт ме је једна велика главобоља постигла. Наш господин
губернатор Вуколај Радонић пошао је у околину которску, на Пуч, нотњо без знања ничијега него
својевољно, тер се ту саставао с некаквијем генералом цесарскијем и с другијема људима
цесарскијема, имајући намјереније предати им Черну Гору и на исту метнути покровитељство њино,
мислећи он без никаква расутка, кад је владика умро да већ није остало синовах отечества у Черну
Гору и привјазаниках к славимој Росији. Него, по његовому великому нешчастију, нагнаше се неки
Черногорци у Котор, и ту чују за њега а ђе се налази, они час потрче у исту кућу на Пуч ђе се
налазио и ту га нађу и с њиме се повсују; па отолен брже дођу к нама и к некијема главарима који се
бјеху нагнали овђен и кажу ни све што је и како је. Кад то главари разумјеше, те они пишу и
за друге главаре, те се овђе окупи и пошљу за губернатора да дође међу њима. И тако он дође међу њима.
Запитају га чесову је прешу има у конобу Сима Ораовчанина на Пуч, а оп им одговори:
"Имао сам прешу моју, а и за нароцку корист, тер сам писа једну књигу консулу у
Дубровник". А они му јопет говоре: "Да ли ти ми нијесмо рекли да твојега добра нећемо? Па и да смо дали тебе у
руке да за нас по свијету пишеш, зашто не би писа из Черне Горе, него из Котора?" Пак
му одмах узму печат и чина га лише и дођу да им ја дам паспорт. И друго писмо они бјеху написали
свиколици да иду два или три Црногорца к Вама да Ве питају је ли Ви што писа, и овако се погоде: ако буде
Вама што писа, да га лише чина и да му узму печат, зашто је преступио ријеч свега народа, јер је
то написа за њих кад му они нијесу рекли никуд да пише за народ; ако ли пак не буде Вама писа,
него их буде преварио, ано да га убију и да му не оставе трага у Черну Гору од његове фамилије.
Него, видећи ја то да не може бити без смутње, изидем пред главарима и почнем их молити за све
што им је он сад учинио да му опросте. И тако, благодарећи Бога, будет моленије моје услишано и
све му опросте. И тако се с нашијем измјеником умиримо.
Бјеху сви главари на скуп кад ме допаде књига од Вас, и ја им они
час како прочитах и разумјех Ваше похвале достојне совјете прикажем, и они Вама сви завазда
остају обвезани и всесердечно Вас поздрављајући за Ваше преизрјадно наставленије и о њима
попеченије.
Молим Вас опростите ми јер Вас много заглушујем, који остајем с
истиним мојим к Вам високопочитанијем и с совершеном преданосћу Вашего Високоблагородија искрењејши почитатељ и покорњејши слуга
Р. ПЕТРОВИЧ
Нема коментара:
Постави коментар