Сими Милутиновићу Цетиње, (12. априла 1845.)

Сими Милутиновићу

Цетиње, 12. априла 1845.

Предраги Милутиновићу, були ми здрав и весео!

Између осталијех Црногораца који сад за Србију крећу налазе се и два млада Црногорца које шиљем тамо на науке и од којих један је син сердара Андрије Перовића из Цуца, а други је унук протопопа Андрије Пејовића с Цеклина. Чим тамо ако Бог да здраво дођу, они ће се теби јавити, а да ти их препоручујем много, не чини ми се да је та нужда, јер доста ће бити препоручени кад ти кажем да су ми добро мили и да бих рад виђети их по времену овђе наученима и образованима, тако да Црној Гори буду на ползу, а Србији, гђе су се учили, на дику. Збогом, драги Милутиновићу, 

ето тебе Цуца самовољни

што до Бога не знаде никога, 
ал' нек позна и предраго Српство.

Твој и твојијех почитатељ искрени

владика П. П. ЊЕГОШ

Приложено овђе писмо изволите предати г-ну П. Јанковићу, па са ђецом како височајше рјешеније огласи.