Сими Милутиновићу
Цетиње, 12. априла 1845.
Предраги Милутиновићу, були
ми здрав и весео!
Између осталијех Црногораца
који сад за Србију крећу налазе се и два млада Црногорца које шиљем тамо на науке и од
којих један је син сердара Андрије Перовића из Цуца, а други је унук протопопа Андрије Пејовића
с Цеклина. Чим тамо ако Бог да здраво дођу, они ће се теби јавити, а да ти их препоручујем
много, не чини ми се да је та нужда, јер доста ће бити препоручени кад ти кажем да су ми добро мили и
да бих рад виђети их по времену овђе наученима и образованима, тако да Црној Гори буду на
ползу, а Србији, гђе су се учили, на дику. Збогом, драги Милутиновићу,
ето тебе Цуца самовољни
ето тебе Цуца самовољни
што до Бога не знаде
никога,
ал' нек позна и предраго Српство.
ал' нек позна и предраго Српство.
Твој и твојијех почитатељ
искрени
владика П. П. ЊЕГОШ
Приложено овђе писмо
изволите предати г-ну П. Јанковићу, па са ђецом како височајше рјешеније огласи.
Нема коментара:
Постави коментар