Јосипу Јелачићу
3. јуна 1849.
Веома ме је удивило Ваше
писмо од првога травња о. г. Преласка црногорског с оружаном руком у Боку Которску
сасвијем није ни било, даже и најмањих немирах веома се мало догађало, којијех је свагда
пођешто бивало, каноти међу наоружанима опћинама које су привикле често путах домаће
спокојствије нарушавати. Ја сам свагда из свих силах настојавао, како што и данас настојим, да
невредимо спокојствије опстане међу Боком и Црном Гором. Мене је к овоме интерес Црне Горе
водио, мене је на ово заклела из ђетињства најјача и најсветија свеза и љубав братска. Драги Боже,
ове ће ријечи Вам цио народ бокески једнијем гласом потврдити. Што се пак тиче уплива
мојега братскога совјета на Бокеље, он је истина доста јак, и ја сам га готов у свако доба на ползу
собратску употребити, него у том случају ако се Бокељима учини олакшица сходна њиховом
биједном стању. Онда чисто се уздам да ће једна моја ријеч сва комешања бокеска утаманити.
Ако ли сви терети несносни, од неко доба на Боку наметнути, остану Бокељима на врат, ја
се у том послу не бих могао умијешати, јербо бих поступио противу сопствене чести. О овом
мије нешто и г. Штадион писао, и ја сам њему исто овако за Бокеље одговорио. Збогом, светљејши
Бане. Желим ти од бога здравље, у сваком предпријатију срећни успјех.
Твој собрат и најискренији
пријатељ.
Нема коментара:
Постави коментар