Ј. А. Турском Цетиње, (17. новембра 1848.)

Ј. А. Турском

Цетиње, 17. новембра 1848.

Ваше Високопревосходитељство,

Истина је да су Црногорци спремни да буду у помоћи својој браћи Хрватима, једно по јединоплемености, а друго по њиховој прирођеној наклоности војничке трудове сносити. Видећи ја да моја собраћа Срби и Хрвати показују се најавно да правцем иду наклоњени к народности и к поредку, и мене је иста мисао одушевљавала која и Црногорце, ако устанак Србах и Хрватах не би била слијепа нека подстрека, која би на обште наше поруганије пред свијетом служила. Када би ово посљедње било, Боже ме сачувај од тога участија, тада би ја њих за најпосљедњи народ у свијету држао, тада би ми се мрско било њиховијем братом називати. Ако су они најсрамотнији пут издајства законости своје среће изабрали, па кад бих ја у томе њиховим участником био, онда би се крио од сунца и од људих. 
Ваше Високопревосходитељство, свагдашњи мој пријатељу, срдачно Ви захваљам на примјечанија у Вашем писму. Ви мене познајете добро, ради тога и увјерени тврдо можете бити да се  мојом вољом ништа предузети неће што би ме с овом шаком народа свободнога учинило отпадником од правога и  опамећеног свијета. Овим вас увјеравајући и одговарајући Вам на Ваш драги лист од 2. ноемврија н. с. под ą2484 пр., чест имам остати с обичним уваженијем.

Вашега Високопревосходитељства

покорњејши слуга

владика црногорски

П. П. ЊЕГОШ