Петру Перовићу-Цуци
Цетиње, 4. јуна 1846.
Љубезни сестрићу,
Примио сам твоје писмо
ономадне, -т[о] је[ст] 1га јунија, на којему си заборавио ставити число мјесеца и године, а тако
исто не спомињеш у којем се корпусу налазиш. Ово твоје небреженије ја не могу постићи од шта
произлази, тако исто твоја празнословија у писмо веома су ме зачудила. Ове, истина, мале ствари,
али су на мене чудновато ђејствије учиниле. Требало би, када мени пишеш (а и свакоме другому) да
сваку точност строго набљудаваш и да ми о свијема предметима које учиш сообштиш и да ми
поособ о свакојему кажеш какав си успех у којему учинио. Училишта су воздвигнута да се остре
умови људски а људима који су њима посвећени није свободно да будалају. Прибављам ти јошт
20 дуката у помоћ твојега содржанија и писао сам у Беч. г. Тирки да ти што прије достави дуката
50, од којих теби сљедује 40, а осталих 10 предај Давидовићу. И ако желиш љубав од мене заслужити,
учи добро. Спомени се да ћеш послије неколике године давати рачун што си научио. Неколике су године
мала ствар. Све што иде већ је на праг од куће дошло. Немој име црногорско посрамити међу
младијем нараштајем једино племеника. Када примиш ово писмо, одма
ми одговори на њ и јави ми у коме си корпусу. За овамо не старај ништа. Сви су ти здраво
које радо имаш. Сви за тебе жељно питају и поздрављају те како и ја.
Твој ујак
Нема коментара:
Постави коментар