Али-Паши Ризванбеговићу
Цетиње, 6. октобра 1836.
Од нас Петра Петровића, владике црногорскога и брцкога, Али-паши
Ризванбеговићу.
Примио сам твоје писмо јошт поприђе, али ти нисам има кад
одговорити на њем. Ти пишеш да те честити Отмановић оставио везиром од Херцеговине. То смо чули
откако си постао тијем чиновником. А што пишеш е је Грахово у твој санџакат, досад није
било и ако си га пријеваром опалио, то си мога кријући учинити вазда, али никаквога поштења ни
пред ким не можеш добити за такве твоје поступке. Ја ти кажем да је Грахово мој ђед населио и
оно је наше, а посад биће онога коме Бог суди. Што кажеш да си се мислио стати с
заповједницима од Котора и Дубровника пошто Грахово смириш за поставити мир међу вашом крајином и
ћесаровом, а послијед и с Црногорцима, то је све била твоја пријевара, коју си и учинио над Граховљанима, но такви твој поступак није ти донио никаквога поштења. - Зашто, кад си мислио
харати Грахово, нијеси написа мене да идеш с војском харати моје људе, да би се и ја спремио
бранити моје границе и људе који су моји? Ја знам веома добро да његово величество султан Махмуд
није ти река да хараш погранични народ, но си кријући ударио, а кријући и побјега- Има
боја нијеси ни с ким но с неколико Граховљана при помоћи триста и четрдесет Црногорацах, који су били
пандурима на својој граници. Што говориш да мислиш е сам чуо да су два цара у мир, - па у мир
њихов ко има право метати прст у рају цареву? Ја моју дужност веома добро знам на конат тога и
наредбу коју сам има од мојега високога покровитеља да сједимо с миром од свакога- И ја
бих с драге воље с поданицима високе Порте отоманске у мир живио како што живим с
људима цара аустријскога, али ти твоју дужност не знаш, но желиш славу добити харајући народ који
није подвластан Порти отоманској, и то с пријеваром. - А знај добро да на Црну Гору јошт нико није
добио славу. Нећеш ни ти, вјеруј ми, иако се поводом твојега славољубија много наше крви пролило,
ма ни турске није ништа мање.
Што говориш да не знаш је ли то из моје главе било да гвардија и
неколико људи од Црне Горе дођу у помоћ Граховљанима и толико твојијех људи побију, ја сам ово
мало число људи посла у
Грахово као пандуре, а теке су дошли, твоја је војска ударила на
њих и Грахово попалила, и они су се дужни били бити и били су се колико су могли и толико твојијех
људих, што говориш, побили. И мене се међу тијема Црногорцима неколико момчади од моје куће нагнало и ту
је двоје погинуло; нијесу имали но по петнаест годинах. Ја веома сажаљивам да нијесам знава
твоје намјереније, зашто бих скупио неколико хиљадах Црногорацах да те јуначки сретем на своју
границу, како су се вазда научили Црногорци. - Него сврх свега тога покоља и крви која је пала и с ваше и с наше
стране, ја те молим да се прођеш од Грахова. Нећеш ли се проћ, а ти одговори Богу и твојему цару за
све што се досад догодило и што ће се посада око њега догодити.
Нема коментара:
Постави коментар