Јеремији М. Гагићу (Цетиње, 6. децембра 1831.)

Јеремији М. Гагићу

Цетиње, 6. децембра 1831.

Високоблагородни господин

Јеремиј Михајлович,

Почитајемоје писмо Ваше од 27. новембра (9. децембра) под ą 148 имао сам чест исправно га получити и при њему остала турска која су Ви мном била послата за превес г их, али виђу Вашим данашњим писмом да нијесте могли моје прошеније и желаније испунити, нити сте имали вјерна случаја учинит га. Ја сам јако увјерен, В[исоко]б[лагородни] Г[осподине], да сте Ви велики отечествољубец и да бисте Ви ради били са свијема силама своје могућности послужити своје драго отечество, али и ово ми вјерујте: ја да не знам Вашу љубов и поштено срце, не бих на Вас ни наслања моје после који требују да се крију, него ја Вас знајући и Ваше благородно срце познајући, ја ћу готов бити и посад ка и досад на Вас наслањати све после од народа који се тичу тијех странах.

Друго Вама објављам за великога везира. Он се налази у Скадру у кући Хусеин-аге Чолака. Он велики зулум чини по Скадру, а особито од пријатељах пашинијех. Вјеша их, сијече их и набија на коље, а реџале Мустафине, који нијесу с њим у Цариград пошли, шиље их у манастир у Урумелију и ту их лишава живота различитијема мученијама...

Ми се сада налазимо у мир с мохур-сеибијом, али разумијем од некијех нашијех пријатељах даје почео једне ствари чинити које се не пристају онаквој особи да ради и које су ниске за велике људе и помислити а камоли чинити. Он је послао неколико људих од своје стране и дао им је велике новце за да чине мутњу у народ црногорски и да га призивају да уљезе под његовијем владањем, пак се тому чудим како он може то чинити и како му то његов султан допуштаје, зашто ја знам да је Порта отоманска у тврдому свезу с нашијема покровитељима... и како он не помисли да ми можемо сјутра да хоћемо сву Арбанију противу њега подигнути и подбунити, али ми нећемо се у такве ствари мијешати, но желимо, ако он оће, мир да је међу нама. Друго, разумјели смо да се спрема да прође преко Бјелопавлићах на Босну на силу без питања ничијега, али ми с помоћу божом не бојимо се њега да на силу преко Бјелопавлићах на Никшиће паса доклен су ни неке крепости Богом создане и утрђене. Али по свему тому не бисмо ради били да се с њим ратимо и да се без преше лије крв љуцка, него, како видим, жеља моја не може се испунит, будући да Турци безпрестано, како и приђе, задијевају пограничне наше Црногорце и не хоће од њих мировати.

Друго, имам чест Вама објавити како се Црногорци находе у согласију међу собом исти како су били овога прошлога времена од како је блаженопочившег митрополита завјешчаније проглашено, али сада је сувише стављено управленије народње, које управленије состовља 180 људих, из којијех су 16 совјетници (сенатори), а 164 исполнитељи (полизиа), које слуша народ добро и како је дужност народња своје старије слушати и собом одабранима повиноват се. Мене се радује срце и душа када ја виђу моје отечество тако сложно и када виђу толико њихово почитаније к нашему царју и благођетељу и к њиховијема старјешинама и главарима, али каква ће ми јошт и ово радост бити када виђу моје отечество ђе напредује у наукама и процвјетава просвјешченијем и када га виђу да почне излезати своје просвјешчене и вјерне синове, који ће га умјети бранити не само оружјем него и пером умним... како што и други народи европејски такве људе рађу и умножавају их ко више може, јербо је премудро изречена ова ријеч: просвјешченије свјет... а непросвјешченије тма. Него сад се и ја много радујем, зашто виђу да се сада омјерило пут ове цјељи коју Вама више опомињем, али све с помоћу свемогућега створенија и нашега покровитеља в[еликога] и[мператора] Николаја И-га, такођер и нашијех пријатељах, којизи намјеравају возвисити род храбријех Славјанах и избавит га испод тешкога и безчеловјечнога и богопротивнога јарма турскога... и ири свему молећи Вас да дате све ово више писано до свједенија кому сљедује.

Остајем Богу Вас и сву Вашу фамилију препоручујући. 

Јесам и бити ћу Ваш, Високоблагородни Господине

покорњејши слуга архимандрит черногорски

ПЕТР ПЕТРОВИЧ