Меду Пуцићу
23. априла 1849.
Почитајеми графе Почићу,
Хвала ти на братској
успомени, на красном дару којим си ме обдарио. Та ово нијесу Талијанке но китне и гиздаве Српкиње
које ће сваком родољупцу душу ограшити. Што је твој умотвор, он блиста у светом храму нашијех музах
чистим вјероисповједанијем народним. Дубровник је јединствена дика књижевности наше, а ти
си дика његова. Еј, кукавни Срби, свачија их сабља сјече, истријебити их не мога, никакви их
тирјански ланци не могаше одржати да робују, а глупи их мисионери са својима лажама окужише и утријеше:
разлучише Србе пуке и невине, сваки на своју страну, отуђише брата брату, крваву сабљу међу Србима
извадише и отискоше ријеке братске крви те провреше. Бог знаде хоће ли се Срби када од ове смртне
ране излијечити. Драги Графе, данас су
настала времена од пословања за оне којима ништа своје није урађено. Ја сам се у почетку нешто
надао, него данас видим да је засад југославенство идеална ријеч која само празнијем гласом
лијепо звечи. Што је Бановина (Троједна Краљевина) и Војводство? То су мртве историчке ријечи,
друго ништа. Југославени силе своје не познају, па и заслуге своје не виде.
Стога они себе и предају
слијепо у безусловно ропство туђину. Ово је вјечна мука за оне који су њихови и за оне душе које
ово осјећају. Него све једно бива кад наша браћа не умију разумјети што је дична свобода. По наредби мојој до који
дан доставиће се г-ну П. Мартелинију имена овдашњих пренумеранта на "Дубровник-цвијет
народне књижевности".
Збогом г-не Почићу, братски
ти поздрав са свима народољупцима шиље твој почитатељ и слуга
владика црногорски
Нема коментара:
Постави коментар