Вуку Стефановићу Караџићу
Маине, 7. фебруара 1836.
Почитајеми господин Караџић,
Ваше сам писмо примио 1га фебрара, у које не стоји забиљежено када
је писато. Ви захтијевате да Вам на њему брзо отпишем. Што знам али Ви брзо али поздно
отписујем, јербо не знам колико је Ваше писмо трајало путом. Ваше ће "Пословице" бити брзо готове, а би и досада да
није била мала премјена у штампарији. Што пишете за конат Милаковића, он Ви је понио што сте му писали и ето
га к Вама да Вас лично полази.
Пјесмознавца и пјесмотворца Јована Ковача нијесам мога добавит,
јербо је он у турске руке, али сам добавио Теодора Икова Пипера, ни горега ни горевића- Ови
знаде 120 пјесамах доста добријех и ми смо их већ више половину преписали. Када их све
препишемо, послаћемо Ви их на дар, но с тијем уговором да их све штампати дате, да буде за удивленије
људима ови прости Србин који је оволико пјесамах мога упамтити у своју просту главу.
Моје прошеније које сам да г. Татишчеву за Вас јошт није никаквога
гласа произнијело, нити ја о њему ништа знам. Не знам јоште што ће од тога да буде. Могло би
што и бити, а лашње ништа. Ја знам да сам Ви дужан одговор из Котора, али сте Ви они који ћете
опростити. Кога гође поздрављате сваки Вас троструко одпоздравља (симовскије). Ја
љубезно Вас, сву вашу фамилију поздрављам, све Ваше пријатеље и добротворе.
Збогом остај, збиљски Србе,
храни српства душом грбе,
буди свагда оне ћуди
да ти српством дишу груди,
па ћеш српству мио бити,
вјечно ће те спомињати.
Твој искрени
В. П. ПЕТРОВИЋ
Нема коментара:
Постави коментар