Јеремији М. Гагићу (Цетиње, 19. новембра 1843.)

Јеремији М. Гагићу

Цетиње, 19. новембра 1843.

Ваше Високоблагородије,

милостиви господине,

Знам да Вас интересира зна ти ш га се догађа сад на нашим границама, па зато и не пропуштам извијестити Вас о томе.

Да сам с везиром херцеговачким поновио и утврдио мир, то сам Вам саопштио још у мом писму 6га овога мјесеца под ą 67, и какогод што сам рад да тај мир остаје ненарушим и вјечан, тако би желио учинити мир и с пашом скадарским, но овога не само што није била жеља да се међу нама мир учини, него је још преварним начином завладао црногорским малим островом, зовомим Лесендро. Сва средства, у мојој власти стојећа, ја сам употребљавао и употребљавам како би тај остров опет освојио од Турака, но признати морам да засад никакве прилике није, јер Турци довезли су 15 с топовима снабђевени бродова и преко 40 превозни лађа, па с првима свуд унаоколо чувају га и бране од нападенија наших, а с другима промјењују и поткрјепљују своју војску на њему. Истина и ми смо наперили два топа, те тучемо укрјепленија која су Турци на поменутом острову начинили, но будући да су наши топови стари и рђави, а к томе ни зрна не имајући доста, па и што их је нису од калибра, зато и не можемо имати жељенога успјеха, али при свем том барем узнемирујемо непријатеље, па и штете им понешто чинимо. Да ми којом срећом имамо неколико бродића с топовима, те би Турци давно чистац с Лесендра, или барем да паша скадарски ту војну на свој трошак води, и тако би Лесендро досад наш опет био. Обаче види се да је то посао саме Порте. Тим се пак јасније види да је то управо њен посао што су и сами Албанесци преко нашег сердара ријечкога и војводе цеклинскога, кад су се ови с њима на разговор састали, чинили ми од стране Порте предложенија и обећања, шта мислите какова? Да ће Порта мени онакова иста права и отличија дати којима је негда она бившега српскога књаза Милоша подарила. Но то су предложенија и обећања заваривајућа, која су кадра опсјенити само онога који при својој сопственој ползи и угодности општим благом жртвује, али никад онога који у срећи свога народа тражи и налази своју сопствену срећу. Не гледајући пак ни на силу и опсјену непријатељску, ни на слаба средства којима би кадар био надвластити непријатеља, ипак увјерен сам, полажући моју надежду на Бога и на покровитеља нашега, да ћу с помоћу њиховом и храброшћу Црногораца свагда тријумфирати над враги.

Молећи Вас да бисте изволили о овом увједомити и Ваше началство, с отмјеним високопочитанијем и преданости чест имам бити Вашега Високоблагородија покорњејши слуга владика црногорски

П. П. ЊЕГОШ