понедељак, 24. октобар 2011.

Огледало српско (одломак)



СИНОВИ ОБИЛИЋА

Пропјевала у планину славја,
припијева до три побратима,
три јунака од Горице Црне,
а од Цуцах Томановић Никца,
од Његушах Тома Жутковића,
кнеза Станка од села Предиша:
"3ло вам јутро, сва три побратима,
јево на вас силе и Тураках,
листом Босна и Херцеговина,
али војске тридесет хиљадах,
а пред војском Ћехај-паша млади
око паше тридест капетанах.
На Убле је Чевске починуо,
и велики табор раширио
и бијело попео шаторје.
Оће саћи у Чево крваво
и похарат ломну Гору Црну:
овде вама пријеваре нема,
бијесни су Бошњаци јунаци.
А знате ли, три сокола сиви,
ка се скоро у вино хваљасте
накрај мора у Доброту малу,
на високу Кокотову кулу,
да нијесте гори за јунаштво
од косовске до три побратима."
Кад зачуше три добра јунака,
рече соко Никац од Ровинах:
"Слушајте ме. ооа побратима!
Турци су се посилили љуто
ђе је умро владика Данило,
погинуо Мићуновић Вуче
с побратимом Ђурашковић Јанком.
ђе остала земља без главарах:
већ на ноге, ако бога знате,
да јуначки, браћо, погинемо,
рад слободе и рад отечества,
да причају до послијед људи
за јунаштво до три побратима.
Спомен'те се да смо углавили:
како на нас турска дође војска,
да оћемо, браћо, учинити
што и Милош су два побратима
на Косово те цара убише
и бесмртно име задобише."
Тад скочише на ноге јунаци,
те говоре Никцу побратиму:
"Ха, за бога, Никче побратиме.
да идемо на Убле широке
да под шатор пашу убијемо,
мријет ћемо једном свакојако."
Па скочише до три побратима,
отидоше преко Горе Црне,
док дођоше на Цуцка Меоца:
ту нађоше око црногорски -
бјеше војске петнаест стотинах.
Побратими у војску уђоше,
сва се војска њима ограшила:
они иду тамо и овамо
те по војсци бирају јунаке,
док четрдест другах изабраше.
Сви четрдест вјеру ухватише
на џефердар Никца од Ровинах
да ће убит пашу под шатором,
макар један не унио главе.
Тад се дигли до три побратима.
а за њима дружина остала,
од војске се комат одвојише.
Но дозива Пејовићу кнеже
зове кнеже црногорској војсци
а на име Ђикана сердара:
"О Ђикане, од Чева сердаре.
примакните војску црногорску
широкому Долу Стажерскоме
да будете нама на невољу!"
У Стажер се војска примакнула.
а дођоше до три побратима
на погледу од турске ордије.
Кад виђеше Убле Озринићке.
све је Убле војска ухватила,
свак би река и би се заклео
да нијесу тридесет хиљадах.
него да је стотину хиљадах.
Препали се до три побратима
и њихова дружина остала:
тресу им се пушке у рукама,
и звече им токе на прсима,
сви нијеми сједе ка камење,
погледају тамо и овамо,
како, брате, е оће мријети,
па узимљу жељу од свијета!
Вели соко Никац од Ровинах:
"Црногорци, моји соколови,
немојте се, браћо, препанути,
имам добар биљег од јунаштва:
на мени је устресло тијело,
биће наша ако бог да рука!"
Па дозива Никац из главице,
он дозива у турску ордију
побратима Звиздић Арслан-агу;
"Побратиме, Звиздић Арслан-ага,
срети Никца. побратима твога,
су његово четрдесет другах
све бирана, побре, Црногорца!
Већ је нама кавга додијала
и крвава чета дојадила,
већ смо дошли, мио побратиме,
да се силну цару предадемо
и његову са Босне везиру,
да туримо чете и бојеве,
да крдимо овце у Рудипе."
Звиздић скочи на ноге лагане,
собом узе десет пашајлијах,
срете ага Никца побратима
су његово четрдесет другах.
Хвала богу, браћо. милосноме:
кад уљегли Срби у ордију,
љуто им се посилили Турци,
вељи су им сокак учинили
пут шатора паше босанскога;
свако гледа Никца од Ровинах.
Међу собом говораху Турци:
"Ала. море. негледна јунака,
ама страшна у јунака брка,
страшнијех му токах на прсима!"
У то војску магла притиснула
усред подне, како да се смрачи:
Црногорци пред шатор дођоше,
угледаше пашу босанскога,
око њега босанске бегове,
хитро своје пушке окренуше.
и под шатор ватру оборише.
и убише млада Ћехај-пашу.
око њега другах седам осам,
па пламене ноже повадише.
утекоше кроз турску ордију,
широк им се сокак учинио.
А шта ћу ти дуљит лакрдију:
погибоше тридест и четири:
ту погибе Жутковићу Томо
с побратимом од Предиша кнезом
а шестина само утекоше -
шести бјеше Никац од Ровинах.
и на Никцу седам осам ранах.
Ама они утећ не хоћаху.
но их срете црногорска војска.
а пред војском Ђикане сердаре,
те отеше своје соколове,
на смућене Турке ударише
у широке Убле Озринићке.
А што ћу ти дуљит лакрдију:
од пред подне до мрклога мрака
разагоне и сијеку Турке.
Од Тураках јаде починише,
вељи ками натраг им се врати
те мртвога пашу донијеше;
оставише коње и шаторе
и захиру своју свуколику,
Црногорци, од боја јунаци,
задобише славу и поштење
како су се вазда научили.
Понесоше Никца у Доброту,
те се вида за годину данах:
и соко се Никац излијечи.
и ето га опет код овацах
на Изворе и Кобиље Доле.






ПЕТАР БОШКОВИЋ


Паде паша с војском на Дољане,
на Дољане више Подгорице;
ђе пануо шатор разапео,
под шатором ноге прекрстио
и дугачки чибук запалио.
Отлен паша књигу накитио,
а посла је у село Виниће,
у Виниће у Бјелопавлиће,
а на руке војеводи Раду:
"Чујеш мене, од Винићах Раде,
да си с прешом мене на Дољане,
и доведи побратима твога
са Слатине Петра Бошковића,
а дајем ти турску вјеру тврду
ништа Петру учинити нећу."
Кад војводи књига допанула,
ону гледа, другу накитио,
а посла је побратиму своме
у Слатину Петру Бошковићу:
"Бошковићу Петре, побратиме,
хајде, побре, да се састанемо!"
Кад је Петра књига допанула
и видио што му ситна пише,
добра се је коња дохватио,
из Жабљака Омер Ћехајића,
па турскога коња појахао,
и отиде на састанак к Раду,
доклен дође Зети на обалу, -
ал' је први Раде излазио.
Кад се мили стали побратими,
руке шире, у образ се љубе;
но му рече Петар Бошковићу:
"Што си, побре, поручива за ме?"
А Раде му право кажеваше;
но му Петар ријеч бесједио:
"Побратиме, са Винићах Раде,
ја ти тамо не смијем одити,
турске ће ме даве изгубити."
"А не бој се, Петре побратиме,
паша ми је зада вјеру тврду
да ти ништа учинити неће;
но остави коња турачкога,
из Жабљака Омера Ћехаје:
то је паши највернија слуга."
Рече њему Петар Бошковићу:
"Хоћу с тобом, побратиме, поћи.
а бојим се и страх ме је љуто
да срамотно хоћу погинути."
Па скочише оба побратима,
од мејдана коње појахаше,
отидоше низ Бјелопавлиће.
А кад дошли више Спужа града,
ту је Петар коња одјахао,
а отиде пјешке на опанке;
док дођоше на равне Дољане,
пашине их слуге угледаше,
угледаше па их сусретоше
да им приме коње и оружје.
Раде коња и оружје даје,
а Петар је коња оставио,
коња нема, а не да оружје;
под оружјем паши приступио:
не хће паши руку пољубити,
већ прекрсти ноге под шатором.
Док ево ти дава од Тураках,
од Жабљака Омере Ћехаја;
пашину де руку пољубио,
а паши Је ријеч бесједио:
"Хај помагај, пашо господаре,
од крвника Петра Бошковића!
Два је моја брата изгубио,
и јаше ми коња братинога."
Но је паша ријеч бесједио:
"Је л' истина, Петре, моја слуго?"
"Истина је, пашо господаре,
ма ме зато крива наћи нећеш:
једном послах двоје слијепацах
те одоше земљом и свијетом,
док дођоше граду у Жабљаку;
ту их клети похваташе Турци,
бацише их у воду Морачу;
па их моја браћа осветише,
посјекоше браћу Омерову,
и мене су коња даровали.
Могу пребит двоје слијепацах
за два брата Омера Ћехаје,
а за гусле коња Ћехајина;
ја нијесам ништа њима дужан."
Она прође, друга дава дође,
од Турчина Османагић-бега,
од бијеле варош Подгорице:
"Хај помагај. пашо господаре,
од крвника Петра Бошковића!
Вјерну ми је заробио љубу,
Турцима је љуби на срамоту."
"Је л' истина, Петре, моја слуго?"
"Истина је, пашо господаре,
ма ме за то крива нећеш наћи:
мајка јој је ришћаница била,
ришћаница па се потурчила,
њој је ваша вјера омрзнула,
те је она к мене ускочила
и ришћанску вјеру прихватила."
То је паши тврдо мучно било.
Па и трећа дава испанула,
од Турчина бега Лисичића:
"Хај помагај, пашо господаре.
од крвника Петра Бошковића!
Два је моја изгубио сина
и зајмио пет стотин овацах.'"
"Је л' истина, Петре, моја слуго?"
"Истина је, пашо господаре,
ма ме за то крива наћи нећеш.
јер је прва турска зађевица:
први су ми Турци ударили
на Копиљу, пољу пиперскоме,
и мојега изгубили сина -
бољи бјеше од три беговијех,
три стотине зајмили овацах -
боље бјеху но шест беговијех!"
Већ су паши даве дојадиле,
те слугама турски проговара:
"Држ'те, слуге, Петра посјеците!'
Јадан Петар турски не умије,
ма разумје са Винићах Раде,
па говори Петру побратиму:
"Бјежи Петре, главе не унио,
јер ти Турци посјекоше главу!"
"А како ћу, добар побратиме?
Да ја имам соколова крила,
не би перје месо изнијело,
а камоли ноге под јунаком!"
Опет му је Раде бесједио:
"Бјежи, Петре, главе не унио.
узми коња мога ал' пашина!"
Скочи Петар како соко сиви,
а пламена ножа извадио -
од Петра се рамакоше Турци,
пашина је хата откинуо,
па се њему на рамена баци,
па побјеже пољем Загоричем.
Докле Турци коње појахаше,
дотле Петар насред поља дође;
докле Турци насред поља равна,
дотле Петар у Глибавац равни.
Ту се Петру коњиц опучио,
бјежи Петар пјешке на опанке.
Докле Турци дошли у Глибавац.
Петар пјешке више Спужа дође:
ту је коња находио свога,
и добра се коња дохватио,
и утече у село Слатину,
у танку се загворио кулу
су два брата и два братучеда,
су два стрица и су три синовца.
На кулу му ударише Турци,
ма се Петар Бошковићу брани
жестокијем огњем из пушаках.
Бранио се два бијела дана,
бог да знаде предат се хоћаше,
но му виче из планине вила:
"Не предај се, Петре Бошковићу,
е ти иде једна помоћ врућа,
помоћ врућа стотина Пиперах!"
Мало било, много не трајало,
док ево ти Пипери јунаци:
на турску су војску ударили,
но је много војске у Тураках,
разагнаше стотину Пиперах,
а на Петра боље навалише.
Ма се Петар Бошковићу брани,
бранио се два бијела дана;
но су Петру муке одољеле,
бог да знаде предат им се ћаше,
но завика из планине вила:
"Бошковићу Петре, не предај се,
е ти иде једна помоћ врућа,
помоћ врућа, триста Пјешивацах,
а пред њима Никчевић Илија!"
Мало било, много не трајало,
три стотине дође Пјешивацах:
на турску су војску ударили,
но је веља војска у Тураках,
разагнаше триста Пјешивацах,
узгнаше их уз брда камена,
а на Петра боље навалише.
Ма се Петар Бошковићу брани,
два бијела дана без престанка;
муке су му љуте одољеле,
зове Турке да им се предаје,
и од куле врата отворио
да излази на аман Турцима,
но завика изнад куле вила:
"Не предај се, мој соколе сиви,
немој твоје попуштит поштење,
е ти сада иде помоћ врућа,
помоћ врућа од Горице Црне,
баш дванаест стотинах пушаках,
а пред њима српска војевода,
с Чева равна Драшко Поповићу!
Ако ли ми, Петре, не вјерујеш,
ти погледај између Гарчевах:
ето први на воду Сушицу,
они задњи на село Загреду."
Мало било, много не трајало,
Зету воду Драшко прелазио,
у Ждребаник равни улазио;
из плећих су Турке заминули,
и на турску војску ударили...
И како се кољу полагано,
сву је војску тама притиснула
од брзога праха и олова
и од паре коњске и јуначке;
сијевају мачи од појаса,
грме пушке, небо се пролама,
стоји јека многих рањениках,
пролијећу коњи без јунаках,
а јунаци без добријех коњах!
Него Турци плећи обратише,
оћера их Драшко Поповићу
са соколом Петром Бошковићем.
Да ти се је нагледати, друже,
ка се момци грабе на оружје!
А шта ћу ти дуљит лакардију:
од Слатине до Сиге градине
три стотине главах посјекоше,
три стотине коњах уграбише;
од Тураках студен ками оста -
грдна гласа, црнога образа.
Колико је војске црногорске,
сваки носи биљег од Турчина:
неки главу, а неки оружје,
неки води коња седленика.
У Слатину војска коначила
под бијелу Бошковића кулу:
ту их Петар дочекао дивно.
заклао им стотину овновах.
А кад свану и сунце ограну.
подиже се Драшко Поповићу.
а за њиме сва његова војска,
пут крвава Чева на крајину,
пјевајући и пушкам' мећући.
Петар оста здраво у Слатину
и задоби славу и поштење!






Пустињак цетински



Петар II Петровић Његош


ПУСТИЊАК ЦЕТИНСКИ


Србин српском роду своме
ово дјелце посвјећује.
Његово је ситно цв'јеће
по ливади правој Српства
и узрасло и побрато
и у в'јенац роду дато.


Владика црногорски
Петар Петровић



ЦРНОГОРАЦ К СВЕМОГУЋЕМУ БОГУ

О ти бићем бесконачни
без почетка и без краја!
Почетак си сам основа
и крај свега у тебе је.
Ти, дубино неизмјерна,
ти, висото недолећна,
ти си сјајност своју скрио
млогостручним покривалом
величанства и пространства,
те се не даш да те види
око душе најумније,
нит' ум себе вообрази,
но тек почне о теб' мислит,
занесе се у бескрајност
све с вишега к вишем одећ,
летећ желно да те види
или сјенку барем твоју.
Ал' залуду њему мука,
по простору тумарање,
када си га ти створио
кратковидно и слијепо,
да у тебе не погледа,
но се натраг мора вратит
у ћескотном своме храму
занешено, утруђено.
величином зачуђено.
Погледам ли течност стварих,
погледам ли свјетлост сунца,
погледам ли сјајност, хитрост
милионах горњег свода, -
све то мене удивљава,
тебе каже свемогућа,
и душа ме твоја мала
више свега узвишава,
тебе што си више свијех
и те р'јечу сву ствар крећеш, -
бог си ума, душе моје.
Колико је даљност твоја
од краткога ума људског,
свеколике умне главе
што су досад на св'јет биле
и посада те се роде
да у једно перо слију
силу мислих највишијех,
не би знале черте повућ
нити р'јечи уписати
о твојему величаству.
Ах, ти ствари превисока,
јер си мене таквог дала
кратковидна и малена?
И чему сам ја подобан?
Ја се надам нешто твоје
да у душу моју сјаје;
неизвјестан, ал' се гордим
што са тобом својство имам.
Но и било штогођ мало,
то се може уподобит,
спрам сјајности твоје веље,
премалојзи искри огња
која пође тамом лећет
од огњеног океана,
док се опет к њему врати.
Ти с' океан бесконечни,
а ја пловац без весалах.
Мисли су ми бура јака;
са мном чине валовање,
нагоне ме напр'јед пливат,
желе штогођ видијети.
Но како ћу водом одит
кад у руке весла нејмам,
већ сам дужан стојат тужан
у смртноме чамцу малом
на средину окејана
док с' преврати чамац исти
и окејан мене прождре?
Ја се земље цар називам,
ја се гордим и поносим
јер врх свега земног владам;
ја с природом често ратим,
побјеђавам треск громовах,
побјеђавам зук вјетровах
и сињега љутост мора.
Ја умнима летим крилма
око сунца и планетах,
знадем њину величину,
знадем њина круг течења,
њину свјетлост и бистроту;
ја над љутим лафом, тигром
и над свијем животнима
мора, земље и воздуха
владам умом и царујем, -
све с' то мене покорава,
све ми с' клања и служи ме.
Куд года се ја обратим,
величаство свуд ти видим;
погледам ли кита, слона,
погледам ли мравца, муху,
погледам ли равна поља,
разним цв'јећем накићена,
погледам ли горде горе
у зеленост обучене
или цв'јетак једва видни, -
свуд те видим свемогућа.
Најмањи те цв'јетак слави
ка највишег свјетлост сунца.
Но, ах, творче, што сам смртни
ја у сравност твоје силе,
твог могућства, величаства?
Могу ли се жив показат,
спрама твоје величине?
Ти, који си премудрошћу
у пространству воздушноме
созда св'јетах милионе
и све једног с другим свеза
твојим ланцем невидимим
и свакоме живот дао,
те уредно свој ток чине,
један другом свјетлост дају, -
ко се равнит с тобом може?
Ја ли смртни да се равним
спрама творца бесмертнога?
Ја ли тебе да с' подобим,
теб', који си сама вјечност,
спрам које се једва могу
ја показат да сам био
и на св'јет се појављао?
Ти, божество превисоко,
које живиш у простору,
над простором, под простором,
у свијетлим планетама,
у зракама сјајна сунца
и у сваку малу стварцу
нам видиму, невидиму,
ти свачему живот дајеш
невидимом твојом силом.
Но ко ће те описати,
ко ли умом обузети?
Ум си кратак дало чојку,
не може те ни назрети,
акамоли видијети,
већ ум лети чојка слијеп
по простору бескрајноме
тражећ св'јетло по тавнини
како сова у мрак ноћни.
Ал' ја више силе немам
да изближе тебе видим,
већ из стварих видимијех
своритеља њина славит
и с чудењем великијем
душом, срцем тебе викат:
"Ти си цар мој и свег другог,
којега је рука вргла
темељ свему видимоме
и у кога руку стоји
конац исте величине!
Тебе слава бесконачна,
тебе части прековјечне,
тебе фала, ка свемоћну,
нека буде и бити ће
док је св'јета и народа!"


ОДА


НА ДАН РОЂЕЊА
СВЕРУСИЈСКОГ ИМПЕРАТОРА
НИКОЛАЈА ПРВОГ


Славенство, штоно јеси
од постања славно, дично,
дај с олтара срце, душе
жертве чисте и искрене;
нек ти управ дим срдечја
иде к небу и к престолу
небодршца, всјех владике'
Данас ти је дан рођења
Николаја, твога Марса,
твог Олимпа цара права.
Дан рођења пој његова,
скачи увис, торжествуји,
пој у колу пјесне дичне
од весеља и радости!
Рус ти нека буде храбри
славе, кола твога вођа;
Рус са тобом уједначке
нека у храм бесмртија
води ђела св'јету знатна
праунука Петровога.
Москво, Нево, Волго, Дону,
нек се ваше бистре воде
сад највише ускипљују,
нек сад расту, бистре скачу;
највиши ви буди празник
св'јетли двадест пети јун'ја,
дан рођења вашег цара,
вашег цара у свем славна;
брже тец'те с славе зуком
на све стране и крајеве,
у простране окејане.
Разглашујте ђела славна!
Нек се ц'јели свијет пуни,
нек се чуди, удивљава
прапотомку Романову;
нек народи свуда чују
каква Славјан цара има -
правосудна, милостива,
ђелом умна и велика,
на ратноме пољу храбра,
на престолу вељедушна.
Ти, Олимпа Славјан Зевсу,
њиним гласом пуштај громе
сврх планинах највишијех
куд сарматско племе живи!
Ма их стално жежи, пали,
да ти грома глас свак чује
од Балтијског до Црнога,
од Германске до Китаја;
туда живи и почива
дух Славенства најхрабријег.
Громи твоји нек им кажу
да с' од давног сна разбуде
(који јоште њим спавају)
и с Русима уједначке.
да светкују дан рођења
громовршца, њине славе,
њиног оца, бранитеља,
уздижника њих имена!
Нека не спе, св'јема кажи:
Николаи њина права
диже, брани, заштиштава
с мачем голим у рукама.
Ти што горди и ледени
држиш Кавказ на плећима,
за ос му се тврду свати,
тер га стреси и разруши
нек Вулкану жедном падне
у чељусти и жвалице;
житеље му дивље страви
са именом Славјан-цара,
к ногама му нека падну,
за свог цара њег' познају.
Нек му с' више не одмећу
ни у тврде бјеже скале,
јер од грома његовога
сакрити се нигђе неће!
Већ су њиме покорени
и славенском крвљу скупом
њином јесте све купјено.
Нек се оне руке боје
којано је силно стрла
царство Перса и Османа;
која помоћ многим дава,
неке миче, неке пење,
неке држи на престоле;
које помоћ многи траже,
под заштиту ње притјечу,
у коју је држак кола
од счастија и несреће
од три св'јета половине:
које оће, на врх меће,
које оће, с њега смеће.
То све ради цар Славјанах,
но, противни, њему к ногам'1
Више сваког ти се радуј,
о велико племе руско,
које римским крачеш краком
под управом Николаја!
Млади те је Феб осија;
дух ти Петра и Фридриха
на високом трону сједи;
он са тобом мудро влада,
он те сада обукује
у аљине нове славе.
Под његовом мудром владом
ти с' узрасло и узрашћеш
више сваког земног рода;
слава Гала и Британца
пред твојом се мрачна види.
Сад превјеса ц'јелог св'јета
твоме цару тежи јако:
ти његову дњу рођења
са свакијем Славјанином
плети в'јенце бесмртија,
ти окићај двије главе -
Николаја, Александре.
А ми што смо браћа твоја
у плане црногорске,
те љубисмо глас свободе,
у наша ће проста срца
бит паметник подигнути
заштитнику наших правах -
Николају великоме,
и завазда у њих стојат
чист и пламтећ искреношћу
како зраке сјајног сунца
у чистоме брилијанту.



[ОДЈЕКУЈ МИ ГЛАСЕ, СВИРО]


Шта ћеш мају плести в'јенац
кад му га је сплео творац?


Одјекуј ми гласе, свиро,
душевна ми сад пој, лиро!
Попуш'т синцир, ума рапство
душом грлит славе царство!
Појмо слави вјечно срцем,
наша с' правда јави лицем;
ти бјеж', варвар, с св'јета брже,
Славјан мача на те трже.
Свиј с', невехли в'јенац славе,
на Романске вјекуј главе;
Николаи цар те носи,
Славјанин се њим поноси.
Дјелом цар се звати може,
вјерним својим свуд поможе;
од невјерних свој род брани,
с отим в'јенац славе храни.
Махмут добро за њег' знаде
Фет-Алија пред њим паде;
Спаган, Стамбол славу м' свио,
врх мунарах топ му збио.
Река безбож нек не виче
ни с мечетах оџа криче;
река луни тавно гријат
и ниже се сунце вијат.
Арменску је освојио,
Турске крило одвојио;
Дунав му је сад у руке,
то Стамболу даје муке;
на Силистру топ му јечи,
њим славенско име звечи;
Варна цару име диже,
осветаје Славјан стиже.
Оро змају изби очи,
зна с' Николај када скочи;
не кће с њима метат срока,
док им у рог згна пророка.
Здрав Славјанах буди царе!
Сви противни за те маре.
Брани ђецу, те Славјане,
њине пршти све душмане!



ОДА


НА ДАН РОЂЕЊА
НАСЉЕДНИКА РУСКОГА ПРЕСТОЛА
ЦЕСАРЕВИЧА ВЕЛИКОГА КЊАЗА
АЛЕКСАНДРА НИКОЛАЈЕВИЋА


Што се сјевер, св'јету страшни,
у лучама сјајног сунца
оно саде обукао?
Јал' се сунце обратило
с друге стране течност чинит,
и природа закон вјечни
тако страшно нарушила?
Јал' су мора ледом скрита
и планине свег сјевера
у св'јетлећа клупка бистра
окренуле с' и провргле?
Гле чудеса што се ради!
Ка Петров град сјаје, блиста,
прућа муње, бача громе,
и над њиме по воздуху
теку р'јеке огњевите!
Нева бистра и гласита
иде смјело и весело
плести в'јенац бесмртија
порођењу великоме
Николаја, Александре,
а Петропољ над њом дивни
огледује свјетлост лица,
поноси се и весели,
јере види порођење
насљедника славе своје,
у свем оцу подоонога.
Глас се Руса храброг чује:
"Жив', напредуј, Александре!
Примјером ти нека буду
твоји вељи родитељи;
путем сваким хајде њиним,
њим ћеш брзо сустигнути
свемогућност древњег Рима."
Цар се види са царицом
на Олимпу славенскоме;
у веселост обучени,
међу собом сина држе
готовога к приваћењу
славенскога скиптра, в'јенца.
Сад су мирни и радосни,
јере пород срца виде
себи раван духом, умом,
вељедушјем и храброшћу.
Москва, мати славе руске,
игра стара, весели се,
у храмове трчи брзо,
дава жертве на олтаре:
тамјани се њени дижу
и молитве срца, душе
до престола сведржећег,
јек јој звонах воздух ломи,
глас њин иде и допире
мимо облак до небесах.
Дону с' бистри и гласити
са племеном својим храбрим
много горди и поноси
више сваке у св'јет р'јеке.
Рођење те освјетило
твог великог атамана
и нав'јеку бр'јег твој тврди
окитило славе цв'јећем.
Нек ти с' чуди, удивљава
и нека ти срећи, слави
сва Азија и Европа
завидује; има чему
све Славенство, ка Рус исто,
веселити с' дњу рођења.
Жив свијема и здрав буди,
буди правах славенскијех
уздизатељ и штит тврди,
ка што ти је отац храбри.
Расти брже, Александре,
славенскога рода сунце,
које хоћеш нас св'јетлити
и свободом огријати,
о највећа на св'јет главо!



КЊАЗУ АЛЕКСАНДРУ
НИКОЛАЈЕВИЋУ ГАЛИЦИНУ


Добродјетељ дар је велик, зна се,
чиста, сјајна, па и беспорочна,
своиствена великим људима.
С њом се диче главе и умови
и питају благородне душе;
с њом се ратај, ка цар, дичит може;
без ње с'престол и порфира мрачи
ка дворови тавнога Ереба.
Ти се са њом дичиш и поносиш,
о, велики духом Галицине!
Ко се с тобом поредити може.
ко л' те достић у добрим дјелима?
Б'једно људство од свакога краја
у теб' друга нађе, помотњика;
са свих странах к тебе притијечу,
ка од оца свак иште помоћи;
објеручно свакому је дајеш.
Природа те, добротворка људства,
св'јету дала и њем' поклонила,
на мјесто те високо припела
само добро да чиниш људима.



СТЕПАНУ ДМИТРИЈЕВИЋУ НЕЧАЈЕВУ
ОБЕРПРОКУРОРУ СВАТЈЕЈШАГО СИНОДА


Друже људства и истине праве
и науке љубитељу здраве,
добрим дјелма сијајуће срце,
дично умом, характером лице,
Нечајеве, главо многознатна,
славе рода љубимче познатна,
тврди ступе цркве прађедовске,
важни к дјелма ползе отачаске,
вјерни сине цара господара,
пуна душо особитог дара,
заштитниче б'једних и немоштних
љубитељу знатних и незнатних,
дужност чојства живиш испунећи
у свачему ђе можеш досећи!
То је радња правога човјека.
добро име тим носи дов'јека.



[НЕВО Р'ЈЕКО, ОГЛЕДАЛО ЉУДСТВА]


Ти ћеш тећи у океан славе
док се мудре на те круне главе


Нево р'јеко, огледало људства,
славом ти си извор огласила
виш' но Дунај, Нил и Ефрат древни.
Красно ли си отсвуд накићена
с храмовима подигнутим творцу,
царским дворма и другим зданијам'.
Брегове си осула бисером -
просвјештењем, најдражим камењем;
из тебе су израсли цвјетови
правог знања и човјекољубног.
Од истока до твога утока
лађе су те нашарале везне,
њих прекрили крсташи барјаци.
Ти си срце славенског племена,
прави извор вјере православне.
Крајма твојим излежу се орли,
који лете на све стране св'јета
вјерне бране, а невјерне гњаве.
име т' тијем дижу до небесах,
надалеко знају ширит крила
д'јел су шести прекрилили св'јета,
другим дају закон и обрану.
Даљни свијет - Китај многољудни -
орлиће ти нуди с даровима.
да Пекина име не помраче;
горди Париз и Стамбол надмени
судбу су ти у руке давали, -
оба си их падше окрунила.
Често с гњевом крвава протјечеш,
под валове безбож закопајеш.
Све си круне наједно скупила
од источне и сјеверне стране;
неприступни Кавказ и високи
твојим орлма превио је главу.
Нептуну си храм воздвигла вељи,
у коме се легу лабудови
те излећу на поља широка.
на широка поља океанска,
њину страшну кроје мраку грудма,
крилма лепћу над грозном Тетидом,
перјем ките бујност бесконачну;
њини громи оглашују име -
до састанка мора с небесима -
Славјанина од постања знатна.
О ти Нево, увјек с славом текла,
са тобом се дичили народи -
твој Рус храбри с браћом Славјанима!
Свагда с' на теб' слава круновала
и Романска кућа царовала!



[ДУНУ ВЈЕТАР ЈАКИ ПУТ РУСИЈЕ]


Ко оће превеће,
изгуби и вреће.


Дуну вјетар јаки пут Русије,
над Москвом се у дим крсташ вије;
са престола орај искочио,
умало га пламен не сватио!
Него чуда ево да се прича:
ко ишћера орла Павловича?
Соко итри на њег' не удари,
а за змаја одавна не мари,
већ се кокот дига од Франције,
за њим пилад од сваке нације.
Свак се чуди ко има памети
и ко чојски може разумјети
ка ће с' кокот са крсташем тући,
род кокошји име истог вући!
Оро силни с престола скочио,
те кокота слијућ уочио,
само г' гледа што оће да ради,
с кокошкам' ли да чудеса гради.
Гледат му се чудо додијало,
свако с' Рушче Москвом огријало,
па попусти из гн'језда орлиће,
те рашћера кокоту пилиће.
Које грудма орлад не побише
оне живе у пл'јен ухватише,
а кокота зајмише у море,
доклен крепа и биде му горе.
Одсад памет имајт', кокотови,
не излаз'те ђе с' вију орлови;
ви под квочком сједите, пилићи,
виш' не ид'те ђе циче орлићи,
јер он гласом "цију, цију" циче,
род твој под њим "пију, пију" пиче!



ЗАРОБЉЕН ЦРНОГОРАЦ ОД ВИЛЕ


Једну вече, ка обично чобан,
заспим под лист и осјенку букве,
више тора 6'јелијех овацах.
Код мен' близу нигђе никог нема
до друг вјерни шарка шестопетка
с двије мале и с дугачким ножем.
Њу покрај се, и пружим се лећи.
Дуго лежах, ал' заспат не могу.
Мислим: што је? На крајину нисам
да ми несан кажује злотворе.
Звижнем всима, да што друго није.
Они пет шест свуд облете вјерно;
виђу на њих и по лају знадем
да злотвора нема око тора.
Узмем гусли, начнем пјесну појат.
Њу појући, чујем очи тешке,
на десну се, сретњу, нагнем страну,
превари ме сан, но гвозден, мало.
Пробудим се, али сањив тешко.
Шарку ставим уз раме лијево,
двије мале с ножем у појасу.
Пред зору је, и тишина мртва;
глас ничему чут не могу умну,
досим вјетру ђе трепеће листе,
златокрилке пјесну над цвијећем,
блек овчице и јагњета млада,
јошт и полет с Ловћена сокола
за зеленокрилом јаребицом.
Ал' све нешто мироват не могу,
но ми перчин подиже капицу.
Обратим се крстећи к истоку,
да погледам виђет ли ђе сунца:
сунца нема, ал' је зора бистра
и плам зраках исток запалиле,
сабиле се таме на западу.
Дуго гледећ, начну лепћет крила,
златосјајна износећа цара;
начну ми се очи додиркати.
Закри таму од мога погледа,
у себ' сали сву звијездах свјетлост.
Мало летећ, подиже се много;
вихори га одсвуда сретоше,
скидоше му огњезлатна крила,
огњезлатна крила и аљине,
у сребро га огње преођеше,
па му б'јела свуд пустише крила.
Наче пуштат в бесконечје иста,
прелету се земље пуштавати.
Но с' ја треснем и обратим живо,
у срце ме ка да нешто дирну;
треснем собом и погледам што је.
Ништа ниђе ни чут ни виђети,
ал' некакву сладост оћутујем.
На росну се сјест повалим траву.
К тору гледам: млада ми се дигла,
те ми спрема ручак и ужину;
накрај тора погледам ливаду,
да је ноћу што харало није.
Виђет ништа, ал' је измршена,
досим нешто како маче риђе,
и оно се на средину ваља.
Ха, помислим, оно је власица
хитроплета те ливаде мрси.
Закон знадем јоште прађедовски
да се она убити не смије,
ал' помислим: што ми сад радимо
о чем стари ни знали нијесу
ни од страха смјели помислити,
акамоли ђелом учинити?!
Ријешим се и шарицу запнем,
око с пуцем и с власицом слијем,
за мицаник и крем о огњилу!
Како вазда сину искре живе,
свуд се проспу и табан озлате,
ал' зафајду - прах их не привати.
Гледам ваљу што се од ње ради,
ал' ни зрнца у њу праха нема,
но насута ситнијем цвијећем.
Ха, помислим, ово су мађије!
И у тренућ ока лаганога
мислима ми сто препливју бабах
мислећ: ова није, него она
ову бруку са мном учинила.
И кренем се окупит их старе
и на сав глас свијема казати
да се прођу шале са оружјем,
ал' ће им се о главу сломити.
Но не пођем ни четири крака.
ал' све чудо више иза вишеп
слеће пред мном жена са крилима.
Немам пера љепоту јој казат
ни језика наките имена;
шћело би се глас, перо славуја,
а мастило цвијетна росица
да јој облик право св'јету каже.
Запитам је: "Што си, који ђаво?
Прођи ме се, заклинам те свачим!
Дај ми мирно поћи на торину,
нијесам ти ништа учинио."
Погледа ме, насмјехну се мало,
за руку ме узе својом њежном,
па ми поче тихо говорити:
"Не збор' тако, Драго Драговићу,
нисам ђаво, ни твој непријатељ,
већем твоја богом посестрима,
од Ловћена Црногорства вила.
Ни сад радим, ни ћу ти радити,
нити сам ти кад о злу радила,
но о добру свагда и поштењу."
Како чујем име посестриме,
паднем пред њу с плачем и с молбам
да ми прости, ка младу чобану,
преступљење мислих и језика.
Добротворка правде и свободе
исправи ме с острим поучењем:
"Хајде, рече, кажи у колибу
нек ти данас поредници пуште
из торине овце и јагањце,
а ти кажи да ћеш некуд поћи.
То изврши, па се к мени врати.
Но чуј добро, Драго Драговићу!
Мила си ми од очих мојијех,
ал' иначе ак' учини ишта
већ овако ка ти наређујем,
виловни су престроги закони -
сестре ће те устријелит стрела!"
Ја побрже стрчим до торине,
кажем на њу ка ми рече вила,
пак се вратим што скорије к њојзи.
Како дођем, она рече: "Тако!",
пак одмаха уфати лабуда
који бјеше стражар од језера,
заузда га цвијетнијем в'јенцем,
свега прекри златном паучином.
Ја рукама китни в'јенац узмем,
а лабуду сједнем на рамена;
вила трепну и хитро полеће,
лабуд за њом од сокола брже.
Заблешташе очи од брзине,
те не могу ништа видијети
досим врха високог Ловћена
и пред собом богом посестриму
ђе трепеће крилма управ к њему.
Не би дуго, ка напитак воде,
долетимо у врх од Ловћена,
над највишом гредом и литицом,
на широку плочу од мрамора,
пред пећином цвјећем окићеном
коју око друго не погледа
сим сокола јали горске виле
јал' слијепца и вјешта гуслара.
Вила уђе у китне дворове,
мене рече сјеђет пред пећином,
пред њом сјеђет док појање чујем.
Мало прође док ста гласак зучат;
тад уљезем брже у пећину.
Како прођем праг и врата исте,
поведе ме нешто невидимо
и сједне ме на мјесто погледно,
но закрито цвијетном завјесом.
Како сједнем, завјеса се диже,
отвори се пространство пећине:
три је топа пребацит не ћаху.
Ах, пећина звати се не може,
већ рај мними ђе праоци живе
јали виле и њини љубимци.
Сва пећина сјајна и прозрачна
како бистра на мрамор ријека,
окићена свакијем цвијећем;
сваки цв'јетак сјаје ка свијећа:
изм'јешане зраке сваке масти
ударају у свод од пећине,
а од свода јопет у рјечицу
која враше средином пећине.
Од милинах гледати не могах
кад падаху зраке на цвјетове,
који бјеху окита ливаде.
Очих поглед уши забунио,
тере на њих чут не могах ништа.
Насред исте престол подигнути;
на њем сједи ка божество неко
у женскоме лицу и погледу,
су три вјенца накитило главу.
Ту посједим гледајућ љепоту,
док одједном хукну глас појања
и загрмје војничка музика-
Кад погледам поље и ливаду,
ал' народа низ њем много иде,
у аљине обучени б'јеле.
Пећина се сва пром'јени видом,
6'јелијем се окити цвијећем.
Над народом црвен в'јенац иде,
на коње га и маче држаху.
Кад дођоше код сјајна престола,
в'јенац цв'јетни брже уграбише
соколови и хитри орлови,
ставише га на главу богињи.
Гледнем, виђех потпис око в'јенца;
изговор му ово прави бјеше:
"Мач и храброст силнога Душана
и ваљаност Србах витезовах
од Булгарах с крвљу тешком оте
в'јенац славе и њине државе,
њим те матер Србију крунимо."
С в'јенцем славе кад окити главу,
удвојише с' гласи и одзиви,
славогласне трубе и појања;
име Душан громом се казаше.
Ја све сјеђах и то гледах радо.
Ал' одједном све с' у црно виђе,
глас појања жалостан се зачу,
све се у плач свирке претворише.
Тад задртим и на ноге скочим,
викнем грлом што могах најбоље:
"Што би сада, ако бога знате?"
Глас ми истог првог одговори:
"Не плаши се и не вичи тако!
У вјечност је Душан преминуо."
Тада и ја, ка све, начнем плакат.
Плач нестаде, а весеље јопет;
веселимо с', но пола плачући.
Царица се види ухиљена;
у в'јенац јој пола сахло цв'јеће.
Но не прође николико доба,
ту да видиш страшнога погледа
и жалосна Србу свакојему!
Крв потомка великог Немање
довре права жестокијем валом
и занесе престол и богињу,
двор божества помрачи српскога,
а у мрачни шћера синцир виле,
мјесто пјесне да кукају тужне!
Нав'јек зађе сунце Немањино
од српскога рода и племена.
Ах, ка с' игда упуштити мога,
славољубна руко Вукашина,
заклат млада вјенценосца српска?
Стид те буди Србином се звати
међу св'јетом највјерним народом!
Јера уби свога господара?
Зар на главу круну ставит шћаше
крвљу облитом свога благодјеја,
с њом се дичит и владалац звати?
Ја све сједим и у мраку плачем,
док се мало поче развиђати.
Мало ми се сузе уставише,
док започнем гласак вилах слушат
ђе плачући мало прип'јевају
неке боје с Турцма црногорске,
Царског Лаза, пак и Вртијељке,
Меког Дола, Кчева и Трњинах,
и Црнице, па и Буковице,
од Пиперах, па Бјелопавлићах,
и од Крусах, па и Мартинићах.
Све повише гласак издизаху,
и ја срцем све весела стајем;
виђу в'јенац ће се осушио,
ал' су два три порасли цвијета
из просуте крви Црногорства.
Док одједном, ка да муња сину,
сва се засја велика пећина
како данак, но с облачним небом.
Затрубјеше трубе и свирале,
сташе појат пјесне од храбрости.
Син Тополе, огледало Српства,
почетак им и припјева бјеше.
Виђу — мало царица оживје,
Ђорђе к њојзи мачем голим трчи;
о мачу му в'јенац виси китни.
Тек га пружи да окруни матер,
омаче се и наузнак паде,
у срце му с' свој засади маче,
мртав паде и укопаше га.
Марса српског и младога Феба
закри мрачна тополска гробница.
Јопет трубе, свире умукоше,
дом виловства потамње српскога.
Ја у маху од жалости скочим,
додија ми с' више то гледати,
у три сата сву промјену Српства.
Обратим се изист из пећине,
но зачујем гласак, не знам чи је.
Ја више разумјет не могах,
само ове четири ријечи:
"Стид ми живјет већ не даје
кад помислим, тужна мати,
да ми Осман закон даје.
Ах, доклен ће тако стати?"
Ја изидем што најбрже могнем
и усједнем на брза лабуда;
однесе ме до краја језера,
а отолен здраво на торину.
Јопет ћу се молит посестрими
да ми даде крила од полета,
да виловства јопет дворе видим,
но када се боље обасјају
и кад в'јенац добије царица,
да је гледам веселога лица.



ОДА СУЛТАНУ ТУРСКОМЕ


Сунце сјајно јеси над сунцима,
које гријеш свијема Турцима!
Глава ти се мимо луне пружа,
сабл.а ти је трипут од ње дужа!
Светац чисте вјере тобом дише,
перо ти је од тополе више,
око њега челенке и гране,
те се с њима Турци од зла бране!
Теб' сви краљи што орлу пилићи
јал' соколу гадни грмушићи!
Цар над царма и да и их јеси,
сви питају: "Махмут калиф, ђе си?"
Главом свега сви те они знају,
не чуди се што на тебе грају
што и вране на сива јастреба.
Ти нам чиниш како Турцима треба,
али ништа главу не разбија'
ни кавуре од себе одбија',
јер и Стамбол ако ти уграбе,
неће свеца горње му Ћабе.
Тамо ће ти сви краљи платити,
жедне ћеш их у џејмен зајмити.
Иншалах!








субота, 22. октобар 2011.

Лажни цар Шћепан Мали

Прво издање је објављено у Трсту, 1851.

ПРЕДГОВОР
Шћепан Мали био је лажа и скитница, али је знамениту епоху у Црној Гори и у околини учинио именујући се рускијем царем. Његов живот још нико описао није, јербо се само у преданијама главна ствар садржавао, а друге се ситнарије с дугијем временом губе. Докумената слабо се код нас налази, јербо по недостатку хартије често пута и листови светијех књига за фишеке су се употребљавали; стога се и о Шћепану на Цетињу није нашло ништа до ови листић од игумна Мркојевића, којега овдје fac-simile постављам.*
Због важности догађајах и због чудноватости Шћепанове ја сам жељео штогод о њему написати. И, доиста, да случајем не пођох у Млетке у почетку 1847. године, не хтијах ништа вјернога о њему своме роду објелоданити.
Али у Млетке када дођох, потрудим се и којекако уљезем у огромну архиву бивше старе Републике млетачке.
Господин Томазео усрдно прискочи, и би ми на руку; чувара од архиве, старога маркиза Солари, готово слободном и веселом горском поезијом и причањем замађијам, те ми добри старац почне по мојој ћуди играти; пет шест ваљатијех писарчићах три читаве недјеље по свима угловима од архиве копаше, и што год се могло наћ о чудноватом Шћепану и о другијем стварима односећи се Југословенства све исписаше.
О Шћепану сам извјестија чиста сабрао из рапоратах Пасквала Цигоње, изванредног провидура которскога, која је достављао својој влади у Млетке. А провидур их је добивао од својијех ухода са свију крајева.
Што се пак тиче Порте отманске, каква је средства противу Шћепану употребљавала, то се види из рапоратах тадашњега посланика млетачкога при Порти отманској, г. Јустинјани, и тадашњега вицеконсула у Скадру, г. Дуодо. Да све ситнарије овдје ставим што су ова тројица писали, дуго би било; али између истијех неке морам споменути да се увјере читатељи да у дјелу овоме мојега сопственога ништа није што није основано на причању народном и на рапортима више речене тројице.
Оно што народ прича види се у историју Милутиновића; а оно што речена тројица пишу, оно се само у архиви могло наћи.
На примјер, код њих стоји како је патријарх пећки с њега пострадао; како му је Симо Цетињанин са својом дружином барјаке руске направљао и на дар шиљао; како су му Дубровчани различите посластице, различита вина и богату портантину (носила) на дар послали. Тамо је Џаја папагао, сердар (граф) Бујовић; тамо је страдање Шћепаново код Арслановића у Херцеговини, подобно Мазепину; тамо су калуђери, који у шишу (штапу) писма из Русије доносе; тамо су по имену сви главари турски који се налазе у овоме дјелу; тамо је партријарх Есперијус са својом намјером; тамо је архимандрит барски Дебеља, Србин душом и тијелом; тамо је по други пут војска послата од Порте године 1774 - стотину тисућа војске под другим беглербегом румели-валисом - да удари на Црну Гору. Но погибија Шћепанова све то развије и задовољи охолост турску. - Шта су јошт о овоме чудноватоме човјеку писали, именујући га негдје царем и негдје императором, човјек се мора управо чудити кад види какву им је маглу био угнао у тикву.
Ја сам ово дјело јошт 1847. године написао, а данас га на свијет дајем у Трсту на Спасов дан 1850.
Сачинитељ

_______
* Факсимил је био на посебном листу, између спољашњег и унутрашњег насловног листа, а његов прилагођени препис, према издању СКЗ 1901, гласи: "1767. года јави се Стјепан Мали, којега поставише Церногорци царем, и царствова у Церну Гору 7 лет на срамоту турацкому цару и свој Европи и Азији. И сего год[а] посла турацки цар два насилна везира, урумелинскаго и босанскаго, на Церну Гору со бесчисленим војинством, и војеваше на Церну Гору и срамотно пођоше от ње с великијем стидом. И венецински дука посла 27 тисјашт војинства по мору на Церну Гору скупа з договором цара турскога. И они се срамотно вратише и стидно. Ово је свој Европи и цијеломе свијету извјестно. Ови исти, који ово пише, својијема је очима гледа и на рбат муку подносио. Писа Теодосије Меркојевић, својеручно и право, тако био здраво и весело. Амин."

 

Лажни цар Шћепан Мали 

ДЈЕЈСТВИЈЕ ПРВО

 

ЈАВЛЕНИЈЕ ПРВО

 НА ЦЕТИЊУ
1767. године у априлу доводе главари и многи народ Шћепана с
Мирца на Цетиње. Јово Глуходољанин пред њим носи знаме руско;
Перо Дрпа с прочима свира му у дипле; Бошко Томић и
Марко Пјешивац пјевају из гласа.

 

СЕРДАР ВУКАЛЕ

(пред народом наслонивши се на мач)
Весели се, праху Немањића,
Немањића и Гребљановића,
јер ће ваше круне засијати
како јарко сунце на истоку,
знамена се ваша развијати
над велике ваше развалине,
потећи ће крваве ријеке
од нечисте крви агарјанске,
опрат Србу љагу са образа.
Отвор'те се, витешке гробнице,
сама славо, само прибјежиште
по Косову српскијех јунаках,
ево зоре на ваше брегове
да нам општу обасја светињу
и аманет наше народности.
Сад пропојте, Високи Дечани
и лијепа ларво Студенице,
свети спомен из вјечне читуле
за слободу падшим јунацима.
Здружите се, громи и потреси,
земљи српској друго лице дајте,
е нечистом ногом окаљата.

 

ТЕОДОСИЈА МРКОЈЕВИЋ

Стан', сердаре, лаковјеран ли си.
Приђ' омјери, па ћеш искочити;
ко посрне, мудроват му бране;
није шала што се урадило.
Извео се народ из свијести,
узвијали Турци и Млечићи,
облачи се са свакоје стране;
узјарила браћа православна
около нас на четири стране.
Док поможеш, да се не одможе;
веће жалим бруке него муке.
Цар се каже, но ако узлаже, -
та несрећа чему ће прилицат?!

 

СЕРДАР ВУКАЛЕ

Чему ће прилицат?
Ако ишта очи помагају,
и ако је игђе ишта било,
чисто знади, оче игумане,
цар је руски данас на Цетињу!

 

ТЕОДОСИЈА МРКОЈЕВИЋ

Цар......!
О несрећо, да те бог убије,
свагда си се на нас товарила!
Што је чему подобно и бива.
По чем' тако ти познаде чисто
цара главом у тога човјека?

 

СЕРДАР ВУКАЛЕ

У разлог се мало, аманет ти!
Ја у врећи мачку не купујем.
Ево има по године данах
откако је доша у Маине,
сва је земља њему поврвјела
са поклоном и са колачима;
доходе му дари небројени.
Котор му је послао барјаке
са крсташем орлом русинскијем,
а Дубровник ситне посластице,
посластице с цукром на товаре,
розолију и ципарско вино -
да се храни чим се потхранио;
наш патрика из Пећи питоме
спремио му на поклон брњаша,
свога хата како горску вилу,
златну купу Силнога Душана -
ока злата оку прима вина,
царска купа да с њом цар напија.
Колико је нашега народа
од Црнога до Сињега мора,
свак га зове царом и жељкује.
Ја сам њему посљедњи пошао
и видио што је и како је.

 

ТЕОДОСИЈА МРКОЈЕВИЋ

Великога чуда те ми причаш!
И по томе држиш га за цара?!
То је хука глупога народа,
ја ти зато пјан поигра не бих.

 

СЕРДАР ВУКАЛЕ

Разуми ме, и дај ми казати.
Кад пођосмо у петак за њега,
у неђељу окупи се пука
у Маине тушта непрегледна,
изведи га ондје пред народом,
па изнађи око десетине
те су били у Петровом Граду
са владиком нашим Василијом.
Сви макоше душом и напретком
да је Петар и да га познају.
Не остави ни на то од муке,
већ ми брже у манастир пошљи;
донесоше лик Петра трећега,
- свој лик узе, па поче плакати.
Свак заплака, и невоља бјеше:
виђи слику, а виђи прилику,
како да си разреза јабуку,
како што су двије капље воде;
него немој, оче, лудовати,
ни кобити срећу и поштење
цијелога нашега народа;
цар је, вјеруј, ал' како ти драго.

 

ТЕОДОСИЈА МРКОЈЕВИЋ

Би се, бруко, када имаш с киме,
Што му друго име не дадосте,
но вежете неслик с неприликом -
грдну главу на труп нејакашни.
Да ли на нос неће посрнути?
Би л', сердаре, гадно виђет било
труп ђетински с дебељевом главом;
главу бичју на труп од јунета?
Но отвори очи те прогледај
што би могло до послијед бити.

 

СЕРДАР ВУКАЛЕ

Хвала богу, несрећна човјека!
На крај му се стат не може нигда:
у њега су куке и завраке
и мудрине неке из дубине,
што ни врагу на ум доћ не може.
И он мисли у његовој глави
да ми ништа слано не једемо.
Ма буд' ли сам ја, игумне, слијеп,
ка толики свијет ослијепи?
Хајде, оче, молим ти се с капом,
ти с очима тако бистријема,
да се ужа једнога држимо
и за вођом једнијем идемо,
јер су друге карте пропојале.
 

 

ЈАВЛЕНИЈЕ ДРУГО

Владика Сава дође међу народом.

 

ВЛАДИКА САВА

Добро дошли, браћо Црногорци!
Свагда ми ве мило погледати,
нагледат се дивоте момаках,
нагледат се свијетла оружја;
смије ви се небо под којим сте,
смије ви се мјесто на кому сте,
а камоли вас љубеће срце,
па јошт срце вашега владике.
Ал' ме добро чујте и вјерујте,
рад бих био за што стећ не могу:
за овацах мојих три хиљаде,
за мојијех стотину воловах -
да вас данас на сакупу није,
јер се бојим бруке и грдила.

 

ВОЈВОДА НИКО МАРТИНОВИЋ

Рашта тако, драги господаре,
изненада нас забуши листом?
Сакуп овај на зло не приличи,
но на радост и на вјечну дику
цијелога рода ришћанскога.
Наша земља су чим се дичила
до слободом и до прибјежиштем?
Јербо нигђе спасенија нема
у свијету од тиранске ћуди
до у наше горе стијешњене.
У њима се досад утјецало
и тиранству по носу давало.
Рашта цару да је забрањено,
па јошт нашем цару православном, -
ја се томе дочудит не могу!

 

ВЛАДИКА САВА

То би била брука и грдило
и похула на јуначку дику
да икому уток забранимо.
Он је мога утећ као многи,
али што се лажом претовари
и узвија народ на све стране, -
то ми не да мира ни лијека,
то на добро изисти не може,
но на бруку и велику муку.
Цар је име велико, војвода!
Цар без царства - куд ће већа брука?
 

 

ЈАВЛЕНИЈЕ ТРЕЋЕ

Изведоше међу народом Ника Ђурова, Марка Тановића, Вука Маркова
и јошт њих десетак који су с владиком Василијом ходили у
П.-Бургу и гледали Петра
III-га. да их чисто распитају је ли он.

 

ПОП АНДРИЈА ЂУРАШКОВИЋ

Чујте добро, наша браћо драга,
те сте скоро у Русију били
и гледали цара русинскога,
кумимо вас од неба до земље,
па унакрст земље и свијета,
кажите нам бистро и лијепо
је ли ово главом цар русински.

 

СВИ (из гласа)

Потежемо сви на нашу душу
да је ово главом царе Петре.
Када бјесмо оно у Русију,
сви смо једном сакупно отишли
код његова двора великога;
и он главом испред свога двора
шеташе се тамо и овамо
сав у срми и у чистом злату,
кратку пушку на руке носаше.
И цар Петар ак' ово не буде,
цијелом се хватамо народу
У све наше главе и имуће;
наше главе на огњу разнес'те,
а имуће народу у пиће.
А ето му облик под Маине:
да л' нијесте њега износили
и виђели - очи вам испале -
свеколико што је и како је.

НАРОД (из једнога гласа)

Цар је, цар је, чисто смо виђели.
Но, главари цијела народа,
хајте к њему те га доведите;
жели народ гледат га очима,
поздравит га и поклонит му се.
 

 

ЈАВЛЕНИЈЕ ЧЕТВРТО

Оду главари у собу к Шћепану и воде га међу народом. Велика
фиска од радости, грмљаве пушаках - чудо се ради. Начине му
сједницу насред поља те сједне. Владика Сава подалеко од њега
сједне, главари око њега дубе; а народ сав у гомили кругом стоји.

 

ШЋЕПАН (к народу)

Поздрављам те, витешки народе,
права дико рода славенскога,
огледало борбе нечувене,
пречишћена искро вјековима,
мучениче и жертво слободе,
прогнаниче за част од тиранах.
Што уради Исток са Западом,
какве страшне учини промјене,
какве силе сатрије вријеме!
Плијенише народи Римљане,
утопи се Грчка у баснама.
Какве мишце Осман испрелама,
З'јевајући да свијет прогута!
Бола, куран утрије Славјане -
братске крви просипју ријеке.
Ко би икад мога вјеровати
да народац један без приправе
мож' остати и противу стати
дивљој сили, свих залах састави,
стамболскијех грубијех хаканах
и отровној сили вјеровања?
Поздрављам те, светињо славенска!
Целива земљу пред собом.
У тебе је моје спасеније,
а у мене твоја срећа сјајна;
све ћу оне испунит објете
које ти је мој велики предак*
торжествено за труд обрекао;
неће нигда благородна жертва
без обилног плода останути.
Поздрављам те, јуначки уточе!
Нека будеш и царским утоком -
ах несрећна цара раскруњена!
_______
* Петар Велики


Плаче и сав народ плаче.

 

ПОП АНДРИЈА

Господаре, цио народ жели,
ако милост твоја извољава,
да му кажеш твоја странствовања
и рашта те с престола дигоше.

 

ШЋЕПАН

Хоћаху ме оженит Латинком
да с њом мрсим петке и сриједе,
а ја не кћех никад ни довијек
своју чисту вјеру погазити;
вољех царство земно изгубити
но небесно да изгубим царство.
Тада мени круну одузеше,
хоћаху ми и главу узети.
Ја побјези ноћу без обзира;
знам - за мене уточишта није:
ко би смио, примити ме неће;
ко би хтио, примит ме не смије.
Хајде, смисли, баш у Црну Гору,
која ми је срцу понајближе;
примиће ме, а примити смију.
Те ја дођи срећно у Цариград
у једнога добра ришћанина,
све му кажи што је и како је.
Он ме кровом у кућу намјести,
док телали на свакоју страну
заурлаше по клетом Стамболу:
"Цар је руски негђе у сакрову
у нашему граду великоме.
Ко га цару на поклон доведе,
дава султан благо небројено,
нек га носи докле се надости;
ко л' га скрије али куд протури,
нове ће му муке ударити
којих нема у канон Османов."
Препаде се мој кукавни газда,
дрктећи ми почне говорити:
"Да се можеш мишом прометнути,
сакрио те не бих никојако
од вражјега носа и претреса;
да се можеш тицом прометнути,
не би тебе крила унијела
колике су куке и окуке
док би на пут прави излетио."
Препадох се да ћу погинути
јер су језни Турци на Москове.
Но кад мрче, газда ме позове,
те ми скупа дућану његовом,
те он са мном у врећу памука,
замота ме и нареди красно,
па сјутрадан пет стотинах врећах
из Стамбола спреми пут Млетака;
те на броду са мном у памуку.
Из Стамбола у врећу побјегох,
а из вреће у Млетке изљегох;
те ја морем докле у Спљет дођем,
све за Гору Црну пропитујем.
Кад видјеше жбири и увода
што жељкујем и куд ми је срце,
ишћерај ме у Херцеговину;
те ја скитај тамо и овамо
докле дођи у Арслановића.
Не питају што сам ни откуд сам,
но питају кога сам заната.
- "Јахач добар, друго не знам ништа."
- " Добро, Н'јемче, сјутра ћемо видјет;
ако слажеш, главом ћеш платити."
Сјутрадан ми коња изведоше,
силна хата ка горскога дива,
некована и необјахана,
те халата Арслановић-аге.
Скупило се педесет Тураках
да гледају ка ћу погинути.
Ја појаши хата ка сокола.
Понесе ме како вихор луди
куд сам шћеде и куд првом скочи.
Дан и ноћ сам на коњу летио,
док од силе и умора прште.
Ја отолен пјешке у беспуће,
дан четврти у Новоме сађем,
из Новога дођем у Маине
и ево ме, браћо, међу вама.
Са највише среће на свијету,
са гордога царскога престола
у несрећу најљућу упадох -
у скитање, срамотно страдање.
Презрела ме јоште срећа није
кад сам доша у своме народу,
за којим ми срце с усхићењем
у царскоме дому туцијаше.
Ах, судбе се по вјетру окрећу!

 

САВ НАРОД

Благо нама, наше сунце сјајно,
кад те срећа нама донијела!
Јошт нијесмо срећу изгубили
кад међу се цара видијесмо
наше крви, нашега језика.
За твој живот наше полажемо,
твоја ријеч наш ће закон бити;
на наша ћеш дјела видијети
нашу љубав Русиј' посестрими,
нашу љубав к твојој царској глави,
нашу љубав к твојој царској кући.
 

 

ЈАВЛЕНИЈЕ ПЕТО

Доходи поклисар господина Обрјескова, посланика рускога у
Цариграду, и дава владици Сави писмо. Владика натмурен чита и
каткад се пообјехне.

 

ШЋЕПАН (зажаренога лица)

Откуд писмо, господин-владико?
Какве ти је гласе донијело,
те нити си сјетан ни весео?
Да се Турци од мене не плаше,
али да ме Руси не пањкају
да утока ни овђен не нађем?


Владици Сави га је тобож мучно обличити гдје је у кућу дошао.

 

ВЛАДИКА САВА

Да...да...

 

ШЋЕПАН

Ја не знадем што је то дакање,
но ја хоћу чисто и открито
да се збори преда мном и твори.

 

ТЕОДОСИЈА МРКОЈЕВИЋ

(владици Сави)
Што се стидиш од те паралаже?
Гостепримство да не увриједиш?
Код бестидна и срамотна лица
добродјетељ немаде цијене.
Да л' не видиш куда он кубури?
Званијем се лажним освештава
те првенство неко присвојава.



Хука и велика бука од Шћепана и свега народа; да прождру
Мркојевића, али се којекако умире, и народ иште да му се
прочита писмо.

 

ВЛАДИКА САВА (чита писмо)

"Освештени господин-владико,
и остали врховни главари
од народа храброг црногорског,
сверусинска велика царица
с душевном је скорбом разумјела
да се код вас јесте појавио
самозванац некакав лажави,
а под Петра трећега именом.
Свако знаде, ја мним и ви знате,
да се Петар трећи преставио
јошт тисућу и седме стотине
и шездесет и друге године
у цвијету од живота свога,
од тридесет и шест пуних љетах
и стотину тридест и пет данах,
па ми дође висока наредба
да вам ову објавим истину."

 

ШЋЕПАН (хитно)

Како ти се то писмо допада,
господине и владико свети?

 

ВЛАДИКА САВА

Ђаволико веома, Шћепане,
у ружан си поса загазио.

 

ТЕОДОСИЈА МРКОЈЕВИЋ

(владици Сави)
Не чудим се ја једној будали -
у свашто ће она загазити,
но се чудим нашим првенцима,
главом будућ једнога народа,
јошт народа свим злам изложена,
за каквом су отишли памећу,
какав их је вјетар узвијао.
Да л' не видиш чисто Црногорце
јер су злијем трагом обрнули.
Бадава су сви докази наши,
јавне лаже његове бадава -
ђаво им је очи засјенио,
ђаво им је свијест полокао.
Неки кажу да су га познали
ђе се с пушком испред двора шета.
Када цари с пушкама шетају?!
С друге стране - снови и гатања
по свој су се земљи разасули
предскажујућ страшна собитија.

 

ВЛАДИКА САВА

Ово није ништа до несреће
и грехови неки сустигнули,
те је преврат доша и овоме,
ка све српско што се превратило.

 

ШЋЕПАН (народу)

Чујете ли оно мудровање?
Они су се мене уплашили
јере ћу им узет власт врховну,
па кад им се власт узме врховна,
предсказују страшну погибију
Гори Црној и њеној слободи.
Ко ће горе, вашу постојбину,
стрмоглавце игда окренути,
ка причају ови духовници?
Ко их може игда окренути
док су таки момци ка лавови?
Показује руком на народ.
Ко их игда може окренути
кад османском гигантском напрегу
пред горама овим крвавијем
челикове споне попуцаше,
када Осман, опити добићем,
у најлуђој својојзи пјаности,
Црну Гору с мора на Морачу
сву прекрива својим љешинама,
ал' јој образ оцрнит не мога?
Доходе им писма нечесова
те ме прате злобом и лажама;
мало им је, кривоклетницима,
е ми круну моју одузеше
и све царство, моју ђедовину,
но ме злоћом гоне по свијету
име царско да мени одузму,
те ми служи жалосном утјехом
у плачноме моме странствовању.

Јако плаче.
Чујте мене добро, Црногорци,
изнова сте мене зацарили
и дали ми божју вјеру тврду
да ћете ме вјерно послужити,
а ја вама труде наградити.
Ви ме сада снова расцарите,
ал' накаж'те и прожен'те грдно
црну капу, ода зла бјелегу,
која лаже међу вама сије,
јербо среће није у народу
којим капа руководи црна.



Старешине и сав народ скоче као бијесни и прожену владику Саву,
Теодосију Мркојевића и њину дружину, којих у све није више од
десетине било. Брже боље потрче, узму владици Сави седамдесет
воловах, подијели их народ.

 

ШЋЕПАН

Слушао сам, вјерова нијесам
да Кастриот на Пољу задримском
једним махом сабље и мишице
у околу храбре своје војске
воловску је главу одсјекао.
А то чудо данас са очима
ево виђех на пољу цетињском:
Марковићу Лазо с јатаганом
одсјече је волу ораћему
једним махом, ка главу купуса;
паде глава пред њим на пољану,
а страном се одваља трупина.
Средства људе чине великима;
и Скендербег не би онај био
да га Запад није потпирао.


Шћепан поставља уредбе по Црној Гори: озида седам кулах на
врхове од Ловћена за спомен седам великих бојева црногорских с
Турцима; просипље десет дукатах на друм (пут) крстачки да види
смије ли их ко украсти, је ли му уредба јака; повраћа се окружен
са свим главарима на Цетињу уз свирање дипалах и грмљаве
пушаках.

 

ШЋЕПАН (у скупу међу главарима)

Сад сам свету дужност испунио
кад бесмртне дигох споменике:
седам кулах на седам планинах,
вјечни спомен за витешку дику.
Докле човјек по горама ступа,
докле сунце свој пут не изгуби,
дотоле се вијек протегнуо
храбријема оним јунацима
којима сам дига споменике.
Сада мало могу одахнути:
уредбу сам у земљу метнуо,
знадем народ да ме уважава;
просипа сам на путу дукате -
трећи дан се цијели нађоше.
Није стидно похвалит се право -
ја учиних што нико не мога
откад ове горе поникоше.
 

 

ЈАВЛЕНИЈЕ ШЕСТО

Долази патријарх пећки Василије Јовановић Бркић, спровођен
од много народа, утекавши ноћу из постеље од Тураках који су
били дошли да га одведу Караман-паши Дукађинском да га речени
паша објеси или на колац удари због споразумјенија које је водио
с Шћепаном. Патријарх приступи смирено Шћепану, а овај сједи,
прима га као цар гордо, не сусретавши га.

 

ПАТРИЈАРХ

Благо мени и роду српскоме,
богом проста моја страданија!
Нити жалим стада ни престола,
нити лавре, грађу Немањића,
када цара виђу на Цетињу,
над њим барјак, царско знаменије!
Шћепану се вија царски барјак на кули.
Имао сам рашта пострадати
и трпјети муке свакојаке.
То сам свагда у бога просио
да му виђу ја помазаника;
жеља ми се данас испунила,
сад ми жао није умријети.



Плаче патријарх од радости; чини му Шћепан
руком знак да сједне, патријарх сједа.

 

ШЋЕПАН

Захваљам ти, поштена старино,
за велико твоје усрдије;
твоје жертве и твоје трудове
бог и ја ћу знати наградити.
Такови су ријетки пастири
који радо собом и имућем
притијечу на олтар народњи.
Глас је општи мени потврдио
страданија твоја нечувена
на острву Ципру заточником;
но нам од њих штогод пораскажи,
да мучења спомен дијелимо,
да ти души буде полакшије.

 

ПАТРИЈАРХ

Господаре, наше сунце јарко,
када зачух да си ти дошао
у нашему крају и народу,
засјаше ми лавре Немањића,
у рај ми се претвори Расија,
српска света земља Палестина;
исто ми се срце обрадова
ка да Душан велики устаде,
ка да Србе позва на освету;
ја ти пошљи онај колач мали.
Да имадох круну Немањића,
шћах ти круну на дар отпремити.
То се зачу у равну Расију
да ти спремих велике поклоне:
царску купу и хата мојега.
Скочи грдни мучитељ христјански,
од Расије паша Карамане,
ухвати ме ноћу у Дечане
и свежи ми руке наопако,
и спреми ме Турком свезанога.
Бацише ме Ципру на отоку.
Кад ми бјеле развезаше руке,
сви ми нокти с руках попадаше.
Ту тавновах четири мјесеца
под подругом и под мученијем;
све сам дане у плач проводио
молећи се небу милосноме
да ми душу узме из тијела,
избави ме муке песијанске.
Кад се мјесец напуни четврти,
пустише ме из клетога ропства.
Како дођох у патријаршију,
јошт с вечера пођем у постељу.
Тек сан први бијах дохватио,
док затрупа неко на вратима;
кад али је момче од христјанах,
утреса се као прут над водом:
"Бјеж' за бога, пресвети патрика!
Ноћас татар стиже из Стамбола
поганоме паши Караману
да ти живот узме на мукама,
на конопу ал' на клетом коцу, -
и сад ће те ухватити Турци."
Ја побјези у чему се нађох,
не одмакох ни стотину кроках,
а манастир опасаше Турци.
Стаде писка јадне калуђере
и црковне проче служитеље.
Ништа не знам што се учинило,
јесу ли их Турци погубили
и бијелу цркву разурили.
Плаче и сви наоколо плачу.  

 

ЈАВЛЕНИЈЕ СЕДМО

 

ПОП АНДРИЈА ЂУРАШКОВИЋ

Боже драги, на свему ти хвала,
какве власти дарова ђаволу!
Ма ако смо за грех прађедовски
закривили да се измучимо,
ма нијесмо да се истражимо.
Јер ако се листом истражимо,
ко ће ти се за гријех кајати
који паде на српско кољено?
Ко ли ће ти уживат милости
кад се једном на Србе смилујеш?

 

ШЋЕПАН

Лакше, попе, куд си загазио?
А ево си, опрости ми, боже,
када с богом правду започео.

 

ПОП АНДРИЈА

Невоља је, драги господаре,
да изиде човјек из свијести
што се чини на свакоју страну;
ка невиност страда од тиранства,
како плаче правда пред неправдом.
Опрости ми, боже свемогући,
када ни ти главу не обрћеш
што се чини по земљи несрећној,
када ти је то најмања миса,
кад неправду сатријети нећеш.

 

ШЋЕПАН

Стани, попе, да те разаберем.
У бога је тренућ што и вијек,
у бога је вијек што и тренућ;
друкчије се рачуна на небо
но на земљу што ми рачунамо.
Божја дјела распитат је трудно.
Да л' не читаш његову таину
и у моју судбу нечувену?
Може бити да сам ја месија
доведени руком невидимом
да зла ова листом утаманим,
да неправде разрушим олтаре,
да подигнем и окруним правду,
да саберем стадо разагнато.
Патријарх устаје на ноге и чита "Слава въ вышнихъ Богу".  

 

ЈАВЛЕНИЈЕ ОСМО

Доходи момче непознато и даје Шћепану писмо. Шћепан га дава
попу Андрији да га прочита. Каже поп - на писму не има потписа
и хоће ли на глас читати. Шћепан даје знак да чита.

 

ПОП АНДРИЈА (чита писмо)

"Вашем царском величаству поклон!
Безимењак ово вама пише,
безимењак, ама Србин прави.
Без преваре нек ти је на знање:
страшна ти се скувала попара.
Мљетке су је добро осолиле,
а Цариград боље опаприо.
Што је турске силе у Европу
ето ти је листом у сватове.
Чврсти кости за опаке гости.
Ја се бојим, и жив сам умро,
да ђавоља сила не надвлада,
да слободе искру не угаси,
спрам које се из ропства крстимо.
Ја све ово по чистини знадем,
вражју мрежу пред очима имам.
Од мора се мало што плашите;
обичај је стари Венеције
да све маха пред Стамболом репом,
Ал' што ће му ту помоћи дужде?
Ко ће слабе извест Талијанце
на литице ваше непрегледне,
које су се свуда накапиле
по границе дужда млетачкога,
на којим се излежу орлови,
с којим вјечно ратују громови.
Нови царе, био нами срећан!
Ево згоде а ево прилике
да покажеш цијелу свијету
како ће ти круна пристојати."

 

ПОП АНДРИЈА

Бог да прости, чуднога Србина!
Крупно пише, ништа не замеће,
но истину у очи говори.
Управ сада треба показати
како ће ти круна пристојати;
пази добро, из главе не вади
од каква си рода великога.
Свак је рођен да по једном умре,
част и брука живе довијека!
Без муке је јунаковат лако,
ма под круном од олова тешко.


Шћепан, натмурен и објешених брках, пита књигоношу ко му је
дао ову књигу. Књигоноша му натајно каже да му оно пише
архимандрит барски Дебеља, којега је Мехмет-паша скадарски
спремио с писмима к провидуру которскоме да главе како ће ударити
на ЦрнуГору.

 

ШЋЕПАН (к патријарху)

Светијејши оче патријарше,
ти познајеш Турке у Европи,
колико је силе у Турчина
и јесу ли ваљасти јунаци.
Бисмо ли се могли одржати?

 

ПАТРИЈАРХ

Господаре, не знам ти казати;
нигда роба за моћ тиранина
немој питат да се не превариш.
У ропству сам рођен и пораста,
страх је турски крв моју смрзао;
ја не могу већ никад имати
поњатија о томе правога,
но се мучи како те бог учи.
Са помоћу божом и светијех,
са чистијем постом и молитвом
бог ће дати да се одбраните.
 

 

ЈАВЛЕНИЈЕ ДЕВЕТО

Доходе Турчин Перовић, Вујадин Кривокапић, Бајо Гавриловић
и Пејо Пешикан и доводе два татарина турска свезана пред
Шћепаном.

 

ШЋЕПАН

Добро дошле, цуцке четовође!
Доста ми се главах нанесосте,
па и робје доводит почесте.
Откуда је то двоје Туради
те сте ми их на дару довели?

 

БАЈО ГАВРИЛОВИЋ

Јад их знао у њихову главу.
Западосмо удно Суторине,
кад ево их право пут Новога
нагазише, те их похватасмо;
а један ни у Нови утече
јер имаше коња пребијесна.
Ја би река ере су татари
рашта има некакијех књигах
три највише у њих руковети,
и ево их те их разгледајте.
Дава Шћепану писма.
Колико смо јада видијели
питајућ их путом цијелијем
да нам кажу што су и откуд су,
и никад им, пасијем вјерама,
измамити ријеч не могасмо.
Но гледајте што у писма пише,
а њих ћемо сада распитати;
ако ишта слажу, погибоше;
оба ћу их удрит иза врата!



Сила се народа сабрало. Шћепан гледа писма као да умије читати, а Бајо извади го мач више онога старијега татарина и почне га питати. Свак се из љубопитства ућутао и гледају што хоће да буде с Бајом и татарином.

 

БАЈО ГАВРИЛОВИЋ

Кажуј право, грдна потурице,
откуда си и куд си ходио,
јер ти није, видиш, размицања,
но ти глава сад о концу виси.
Ако слажеш, конац се прекиде;
каза л' право, вјеруј јемца бога,
пређе моје не с'јече се твоја;
здраво ћу те кући отправити
под оружјем, капе накривљене.

 

 СМАЈО (татарин)

Ја сам родом из Херцеговине,
из тврдога Стоца на Брегави;
татарин сам везира Азама,
у његове пребивам сараје,
управ главом у Високу порту.
Цар отправи до три капиције
и са њима тридест чоходара
и тридесет лакијех татарах.
Понесосмо три царска фермана
на рукама два царска везира,
босанскоме и румелинскоме,
и Мехмеду паши скадарскоме -
да подигну војску свуколику
да на вашу удре Гору Црну,
да ухвате цара московскога
те добјежа међу Црногорце;
да му девлет и кувлет сатару
те подига ђе му мјеста није
против божје и цареве воље.
Ја сам доша с Мехмет-капицијом
те предасмо царева фермана
Осман-паши, босанском везиру.
Отправи ме везир од Травника
да понесем писма у Котору
која пише млетачки баило
из Стамбола дужду млетачкоме.
Суђено ми не би здраво проћи,
но ме ево уловисте жива.

 

БАЈО ГАВРИЛОВИЋ

Причај, Смајо, аманет ти божји,
свашта право - једнако ти бива,
знати ћемо брзо свакојако.

 

СМАЈО

Хоћу, Бајо, тако ми пророка
и висока мечита Алакса,
та на свету киблу не пљунуо.
Што ћу крити што је пред вратима?
Кренули смо из Стамбола града;
тек прођосмо широку Једрену,
с ове стране широке Једрене
свуд бијаху развити барјаци,
за њима се дизаху војници.
Углава је да приспије војска
сваколика на ваше границе
о Госпођи малој, те зовете.
Беглербег ће румелински доћи
баш са пашом од Скадра бијела
и силнијем пашом Караманом -
сви ће доћи и довести војску
у пространу Зету до Мораче.
А босански везир Осман-паша
и са њиме паша Шувајлија
у петак ће на Гацко панути,
па отолен с војском силовитом
у Никшићко поље навалити.
Удриће вам са свакоје стране.
И слушај ме, Бајо побратиме:
да оживе све ваше дубраве,
сви гвоздене да имате зубе,
сви у челик да се окренете, -
не би могли ништа урадити,
какве су се јохнуле мрчаве;
но договор мудри начините,
учините погодбу с Турцима
јер ће вам се утријет кољено.


Смије се народ.

 

БАЈО ГАВРИЛОВИЋ

Побратиме, по турски лудујеш.
То је вама у траг остануло.
Не брижи се нама, акобогда;
ми смо вјешти турскијем гостима:
што их више нама на част дође,
гостимо их свагда поштеније,
са вишим их справимо колачем.
И сад ћемо, побре, ако бог да, -
памти добро хоћу ли лагати.


Дају оружје Смају татарину и пуштише га на
слободу те оде кући.

 

ШЋЕПАН (у себи)

Е могах ли без ове погрде?
Дивно ли ми враг полока свијест!
Куда ми се ђеде памет празна
да се кажем царом русинскијем?
Је ли ђаво јошт икад човјека
у овакву бруку запртљао?
Што ђавола кривим и биједим?
Ја сам кривац богу и народу.
Просто свашто, - ево сијасета!
Сад ако се народ освијести,
и погледа бистријем очима
какве лажи из прста испосах,
какве б'једе навукох на њега,
не мари ме врћи под гомилом.
Што ће мудрост кад јој вр'јеме није?
Имало се кад мудроват прије.
Држ' се лаже, старе узданице,
држ' овако како си почео;
нека буде свашто на свијету,
биће жњетва боља од посјева.
Од искона и пантивијека
сва причања не могу слагати:
народ овај мора вјеран бити,
за храброст му не треба питати.

 

ШЋЕПАН (народу)

Да, ево их, не треба двојити,
злобне душе на пакост су спремне,
Турци спремни на зло црногорско -
зна се зашто - кад десе прилику,
а сада је виша него игда.
Клета завист душевна је куга,
без крви се трудно она гаси;
хајд и врагу разлог да нађемо.
Пас и мачка, Турчин с Црногорцем -
не мире се до суђена данка.
Ова вражда ниче на Косову;
неправда је турска посијала,
црногорска смјелост распалила.
Проста била сатанину роду
ћуд опака под црном хаљином,
ал' Млечићи - црн им образ био -
што у вражјем колу поиграше?
Ђе су клетве, светиња христјанска,
те везаше с вама од искона
да су вјечни ваши пријатељи?
Ђе је крвца ваша проливена
те у помоћ њину проливасте
за слободу рода христјанскога?
Ђе је оно пријатељство старо
те с прађедом мојим утврдише
Алексијом Михаиловићем?*
Како ли се љуто потхваћаше
Фрањо Молин, дужде од Млетаках,
да ће остат Млетке са Русијом
докле трају прави пријатељи.
Погазише данас пријатељство.
Гади ми се, и невоља ми је,
кад погледам својијем очима
што Дуодо, Јустинијан пишу.**
Та ово су покрштени Турци:
гадно дишу, још гадније пишу.
_______
* Виђи посланичество Алберта Вимина од стране венецијанске двору рускоме, тако исто и грамату Алексије Михаиловића, рускога цара, Фрању Молину, дужду млетачкому, писано из Смоленска 1764. године миробитија 23. дана новембра мјесеца. * * Први вицеконсул у Скадру, а други посланик венецијански у Цариграду.  

 

ЈАВЛЕНИЈЕ ДЕСЕТО

 

ВОЈВОДА ВУКСАН МИЛИЋ (Шћепану)

Ја бих сада све то мудровање,
из дубине што је, да се баци,
да радимо - без шта не можемо.
Напишимо књиге на све стране,
у све наше двадесет племенах:
ко се није нагна на Цетињу,
нек устаје на ноге лагане;
нека момци нареде оружје,
барјактари развију барјаке;
нека свако креће на границу
ка Острогу и ка Једношима
и к зелену Виру црмничкоме;
нека свако стоји на опрезу,
јер небојшу свагда вук изије.



Спремају писма и посланике у сва племена
да свако устаје и иде на речена мјеста.

 

ВОЈВОДА ВУКСАН

Како мислиш ти сад, о Шћепане?
Ол' предводит у бој Црногорце?

 

ШЋЕПАН

Управла бих војском уређеном,
али горском управљат не знадем,
која нема топа ни коњиках,
ни познаје уредну команду.

 

ВОЈВОДА ВУКСАН

Ако мислиш на томе гледати,
то се у нас доживљети неће, -
томе хоће велика прћија.
Па и да је свашта што требује,
тога горе трпјети не могу;
да смо шћели ми на то чекати,
пушке у бој мрчили не бисмо.


Загрмјеше топови на све десет градовах турскијех около Црне Горе по стотина уједном; разјечаше се и устресоше горе црногорске, знак да војска турска иде једнако; грме, не престају. Одвоји се двије стотине момчади црногорске у два кола и почеше пјевати. Сав народ около њих стаде и слуша их.

 

ПРВО КОЛО

Нек громови турски оре,
нек се горе с њима боре,
нека вражи прсне пака
и прекрије свијет мрака;
што је било, то ће бити -
Црногорац поб'едити.

 

ДРУГО КОЛО

Нека Осман злобом дише,
нека га је трипут више;
кад је код нас слога света,
охолост ће пасти клета;
што је било, то ће бити -
Црногорац поб'једити.

 

ПРВО КОЛО

Нек се мноштвом Турчин хвали,
нека цио свијет жари;
ђе мишице упру наше,
легу у прах турске баше;
што је било, то ће бити -
Црногорац поб'једити.

 

ДРУГО КОЛО

Нек се Стамбол, Млетке вежу,
Мустафине орде слежу;
кад слободе потрес чују,
тад ће знати што вјерују;
што је било, то ће бити -
Црногорац поб'једити.

 

ПРВО КОЛО

Што се Турчин дига холи
када криво бога моли,
кад слободу свету ружи,
а тиранству слепом служи?
Што је било, то ће бити -
Црногорац поб'једити.

 

ДРУГО КОЛО

Када сину наши мачи,
разлећ ће се Турском плачи,
гостит ће се гавранови
турским месом и вукови;
што је било, то ће бити -
Црногорац поб'једити.

 

ПРВО КОЛО

Ко ће узет наше славе
док су наше здраво главе?
Нико други, ни бог неће
кад слобода наша креће.
Што је било, то ће бити -
Црногорац поб'једити.

 

ДРУГО КОЛО

Слобода је име дивно,
за њом људско срце кивно;
ко с њом умре, с њом се роди,
нашем богу тај угоди;
што је било, то ће бити -
Црногорац поб'једити.

 

ПРВО КОЛО

Хајдмо у бој сви појући
старе наше спомињући,
кад је божја воља с нама
а сила нам у мишцама;
што је било, то ће бити -
Црногорац поб'једити.

 

ДРУГО КОЛО

Прса наша набречаше
а мишице узиграше,
не даду нам више стати -
у бој треба похитати!
Што је било, то ће бити -
Црногорац поб'једити.
Одоше сви наречена мјеста да дочекају Турке,
а Шћепан се сакрије негђе украј.

 

ДЈЕЈСТВИЈЕ ДРУГО

 

ЈАВЛЕНИЈЕ ПРВО

НА ЧЕВО
Под шатором Беглербега румели-валиса.
Црногорцима нестаде фишека; шаљу три посланика Турцима у околу на Чево да ако би како хитрином вратили Турке натраг. А
посланици су по имену: игуман Теодосија Мркојевић, прото Јован Аврамовић Бјелица и Лазар Богдановић Његуш. Игуман јаше Брњаша Шћепанова. Срета их паша Шувајлија и уводи под сераскјеровим шатором.

 

ТЕОДОСИЈА МРКОЈЕВИЋ (умиљато)

Добро јутро у господски шатор!
Како си нам и јеси ли здраво,
господине и господичићу?


Паша је Шувајлија толмач, даје знак посланицима да приступе
руци Беглербеговој; они неће. Беглербег, намрштен, залијек им
даје знак поздрава главом. Посједаше посланици без питања, а бегови и паше све дубе, само што сједи уз сераскјера Осман-паша, везир босански.

 

ТЕОДОСИЈА МРКОЈЕВИЋ (прочим беговима и пашама)

Како сте нам, остала господо
у свијету царства најјачега?
Турци стоје како смрзнути - нико ни у нос.

 

БЕГЛЕРБЕГ (важно)

Еј ви старци, што тражите овде?
Каква вас је нужда донијела?
Је л' изговор лажне покорности?
- Добро знадем ваше покорности.

 

ТЕОДОСИЈА МРКОЈЕВИЋ

Није чудо, царска десна руко,
да смо к теби и поприђе дошли.
Ево има пет неђељах данах
откад си нам на праг кућњи пао,
а све лажа и клето пањкање
у тебе нас јесте омразило.
Давно бисмо тебе поздравили,
ал' не смјесмо - срамота је крити;
пред твојом се силом земља тресе,
а камоли шака горштаках -
ја мним нам се ругати нећете.

 

БЕГЛЕРБЕГ (осмјехнувши се)

А ђе вам је ваш цар, причајте ми,
којега сте скоро зацарили?
Треба да знам ђе се он налази.

 

ТЕОДОСИЈА МРКОЈЕВИЋ

Нејма цара до једнога цара, -
бог на небу, а он је на земљи;
а то није до једна будала,
па свјетина луда захучала
те га ружи и проз уста плаче.

 

БЕГЛЕРБЕГ

Ја не питам што је ни откуд је,
него питам ђе се сад налази;
хоћу да знам, крили ал' не крили.

 

ТЕОДОСИЈА МРКОЈЕВИЋ

Враг ће знати ђе се он налази.
Кад је твоја сила наринула,
сакрио се ка ћук у плотину,
не знамо му смрти ни живота.


Беглербег даде знак руком те изиду сви Турци испод шатора.
Само остане везир босански, Караман-паша и паша Шувајлија.

 

БЕГЛЕРБЕГ

Све ми сада почисто причајте:
што сте дошли и рашта сте дошли,
не хоће се мени дангубити.

 

ТЕОДОСИЈА МРКОЈЕВИЋ

Ми желимо приђе свега знати
смијемо ли говорит слободно,
јер висимо ногама у гробу,
ма се смрти једнако бојимо;
смрт је грка старцу ка ђетету.

 

БЕГЛЕРБЕГ

Кунем ви се клетвом најстрашнијом,
главом мојом и брадом царевом,
све слободно зборити можете
како да сте међу Црногорце.
Не бојте се глави ни животу,
да пророка нашег опсујете
ал' Мустафу, његова посинка.
 

 

ЈАВЛЕНИЈЕ ДРУГО

 

ПАША ШУВАЈЛИЈА (посланицима)

Божја вјера, тврђа од камена,
на свој врат сам вас овдје довео
и с вама сам вјеру ухватио,
божју вјеру до сутра до подне,
да крвава боја не чинимо.
Бој ће престат, глави се не бојте
докле моја скочи са раменах;
здраво ћу вас натраг препратити,
но зборите што вам срце жуди.

 

ПРОТО АВРАМОВИЋ

Ми смо дошли с општег договора
сераскјеру од турске ордије
виђети га и поздравити га,
и рећи му двије-три ријечи.

 

ОСМАН-ПАША

Добро сте се, попе, потежили
и добар сте колач донијели
кад су само двије-три ријечи;
добро сте се договорит могли
да нам и тај колач отправите.
Хајде причај што ће и то бити,

да видимо и то чудо што је.

 

ПРОТО АВРАМОВИЋ

С договором војска црногорска
нас отправи у вашем околу
поклонит се румели-валису
и осталој његовој дружини,
и ове вам изрећи ријечи:
да сте јачи, да сте надјачали;
сваколика војска црногорска
припознаје Мустафу султана
најјачијем царем у свијету.
Црногорска уста јошт никада
од Косова ово не рекоше,
него ланас јавно изрекосмо.
Како ово на глас изустимо,
да вратите војску свуколику
с Чева равна и с зелена Вира.
Ако л' војску одмах не вратисте,
ни смо били ни што говорили;
чинићемо погодбу с оружјем -
куд претегне, нек ради што може.


Смију се Турци.

 

ОСМАН-ПАША

Чудна посла што сте оправили!
Ја сам чисто знао и мислио
то ће бити али нешто такво.
И са тијем ви сте намислили
и у вашу памет окројили -
да вратите једну силну војску,
сто и двадест хиљада Тураках,
да не сврши што је наумила!
И са тијем ви сте намислили
заслијепит очи сераскјеру
и свијема нама другијема?!
Смијешнога посла и мишљења!

ПРОТО АВРАМОВИЋ

Па што мислиш, босански везире,
зар се теби овде мало чини?
Знади поклон овај од кога је:
од онога те се клањат не зна!
Прађед ти га није чуо нигда,
ни ће ти га чути праунуче;
најсрећни си од свијех Тураках,
ако знадеш ово разумјети.
 

 

ЈАВЛЕНИЈЕ ТРЕЋЕ

 

БЕГЛЕРБЕГ

Буд'ли мисле за мир Црногорци,
рашта к мени спремили нијесу
двадест тридест својијех главарах
о свачему да поговоримо,
да свачему начин учинимо?
Тад бих војску натраг повратио,
учинио све што би жуђели;
тад би ствари наопослом пошле.

 

ЛАЗО БОГДАНОВИЋ

Све једнако, честити везиру;
мислили су наши Црногорци
да је доста и у нас тројицу,
како да су тридест отправили.

 

БЕГЛЕРБЕГ

Црногорче, не бива једнако
када није оно што ја мишљах.
Хајде пођи међу Црногорце
и доведи мене под шатором
поглавицах што највише можеш,
ако шћедну - стотину пунану.
А задај им божју вјеру тврду
да се ништа не боје животу;
на рату се, на миру растали,
једнако их мислим даровати,
дароват им црвене бињише
од вр главе до зелене траве.

 

ЛАЗО БОГДАНОВИЋ

Хоћу поћи, а бојим се љуто
јер се неће наканити доћи,
ни ов'лико крви прегазити.

 

ТЕОДОСИЈА МРКОЈЕВИЋ

Што лудујеш без преше, Лазаре?
А довести ни ромице нећеш.

 

БЕГЛЕРБЕГ

Рашта довест ни ромице неће?
Ти си нешто губав, калуђере,
те не желиш гасит, но жарити.

 

ТЕОДОСИЈА МРКОЈЕВИЋ

Сачувај ме, боже, губавила
ал' срамотна каква дволичија.
Што бих жега кад желим гасити?
Но се бојим лаже ка ђавола,
особено пред таквим људима
те истину како главу љубе.

 

БЕГЛЕРБЕГ

Какве лаже, што говориш, болан?
О лажи се овде не снијева.

 

ТЕОДОСИЈА МРКОЈЕВИЋ

Такве лаже, честити везире!
Позваћемо на договор к нама
поглаваре војске црногорске;
сви ће нам се томе подругати;
доћ ни један ни за везу неће.
Куд ће горе лаже од оваке?

 

БЕГЛЕРБЕГ

Рашта не би на договор дошли
а кад им се турска вјера дава
да ће здраво и доћи и поћи.

 

ТЕОДОСИЈА МРКОЈЕВИЋ

Тисућу им задавали вјерах,
фајде није - доћ никако неће.

 

БЕГЛЕРБЕГ

Де ми кажи рашта доћи неће.
Што све једну ријеч поговараш?

 

ТЕОДОСИЈА МРКОЈЕВИЋ

Јер разлоге цијеле имају
да нипошто овамо не дођу.
Најпрви је: што ти хоће они
када с нама све свршити можеш?
Па је други, те разлог најјачи:
сјећају се станка на Ситницу
и срамотна посла Ћупрелића.
Да би с свега што ти причам дошли,
доћи им је зазор и срамота.
С овога ти никад доћи неће.

 

БЕГЛЕРБЕГ (кашљући се)

Што спомињеш поса Ћупрелића -
за онда се онда пословало;
то не ваља данас пословати,
то не ваља више спомињати.
Срамота је прошла срамотњаком,
а о томе нико и не сања
осим тебе и друга твојега.
Рашта они не би смјели доћи
кад им давам вјеру најчистију -
а приђе ће сунце помрчати
но се ова вјера окаљати -
кад им давам за јемца пророка,
који рају предаде Турцима
на аманет ка осталу стоку.
Знади добро, стари калуђере,
не помажу све куке за муке;
не враћам се силновитом војском,
да бих знао ђе ћу погинути,
док не видим мојијем очима
лажицара тога проклетога.
 

 

ЈАВЛЕНИЈЕ ЧЕТВРТО

Одоше на ручак сераскјер и везир босански заједно, а посланици
са Шувајлијом и Караман-пашом под њин шатор на ручах. Ручају,
не зборе ништа. Два кадије Бошњака поју уз тамбуре.

 

ПРВИ КАДИЈА

Благо теби, Амзо барјактаре,
кад си први барјак развијао
за пророка и за куран његов,
на поштење кад изгуби главу;
сад си први риџал уз пророка.

 

ДРУГИ КАДИЈА

Бе аферим, Амру сераскјере,
сераскјере султана Омара,
кад запали влашку дангубицу*
и начини курану калдрму.
_______
* Александријску библиотеку

 

ПРВИ КАДИЈА

Сулемане, Орканови сине,
красна дара којим нас обдари
кад нам даде кључа од Европе!
Шта јошт чуда шћаше порадити
да млад нама с хата не полеће,
те у колу играш с хуријама?

 

ДРУГИ КАДИЈА

О Мурате, јаничарска мајко,
под тобом се баше излегоше,
ти сатрије под коњска копита
душманина дину најжешћега;
главом плати од невјерне руке,
од невјерне руке Обилића.
Не родила кавурка таквога!

 

ПРВИ КАДИЈА

Тамерлане, душа ти проклета
што угаси пророкову муњу*
и наслади срце кавурима?
_______
* То јест, што погуби Сулимана Бајазета.

 

ДРУГИ КАДИЈА

Еј делијо, Мусо челебијо,
многе л' шћаше оцрнит влахиње
да нам мало више поживова.

 

ПРВИ КАДИЈА

Мухамеде, свечев имењаче,
сједи свецу уз десно кољено,
а остави нама баљумеза
којим Стамбол велики потурчи;
падиша си и цар над царима
кад ти једре по суху ђемије,
кад тутуном окади Софију.
Ти ћеш живјет док Турчина траје,
привиђат се влашкој гаталици
до посљедњег дана кијамета;
дао си им јаде неизбројне
и угнао воду у ушима.

 

ДРУГИ КАДИЈА

О Кануни,* највиши султане,
дивно ли те бјеше погледати
кад се турски Мацарском шеташе,
кад откиде лаву мачју главу* *
и уврста влахе под Мохачем.
Ал' згријеши дину наопако
јер поквари трагу Османову,
те ти удри недаћ у харему -
с Роксолане куга на султане.
_______
* Сулиман законодатељ ** Лудовику изроду, краљу маџарскому  

 

ЈАВЛЕНИЈЕ ПЕТО

Паша Шувајлија каже кадијама да
не пјевају; кадије одма одлазе.

 

КАРАМАН-ПАША (Лазу Богдановићу)

А ђе ви је, кнеже, сад патрика?
Крије ли се и он са тим царем,
ал' је на глас међу Црногорце?

 

ЛАЗО БОГДАНОВИЋ

Не крије се, а што би се крио,
него сједи у манастир један
те се моли богу по закону.
Збиља, пашо, што се огријеши,
те проћера главу од закона
и остави стадо без пастира,
а толике опусти храмове?
У бога ће ово доплакати.
А што ти је он, старац, сметао?
Зла ни муси не жели никаква.

 

КАРАМАН-ПАША

Баш сте, кнеже, и ви чудновати:
зла не жели! - То се вама чини.
Кад глас пуче у наше крајеве
да цар дође међу Црногорце,
у народу поче нешто плести
и сањати што бити не може.
Одмаха га ја к себи позови
и кажи му да се тога прође -
да не тражи цара мимо цара,
да се прође сваких договорах
досим са мном, царевим већилом.
Не хће ово разумјет патрика,
но све више почни лудовати,
док најпосље отпреми колаче
лажицару на поље Цетиње.
Свако воли себе но другога:
ја ти одмах ухвати патрику
и спреми га цару у Стамболу.
Цар га баци на некакву аду.
Падни раја плачем око мене,
досади ми јутром и вечером;
те ја спреми честиту девлету,
и девлет ми поврати патрику.
Мишљах чисто, мојега ми дина,
е патрика памет научио.
Кад патрика луђи но је био:
свијем путом идућ од Стамбола
којекакве лакрдије причај -
све о томе цару лажавоме.
Кад разумјех што је и како је,
да ми старац срећно не умаче,
право, кнеже, хоћах га подићи,
да са коца гледа пут Цетиња.

 

ЛАЗО БОГДАНОВИЋ

Зли су Турци, пашо, без лијека.
Куку томе од кога сте јачи;
њему дана не свиће бијела,
но сте гори од куге свакоје.

КАРАМАН-ПАША

Није, кнеже, тако ми курана,
но патрика велика будала;
види дивно, виђет не умије
ђе га држим рукама за браду,
види голу сабљу пред очима;
живјет му је док је мене драго,
и опета ђетински лудује.
Па да види икакве прилике,
не би чуда великога било;
но порашта са собом преврну,
свак ће му се чудит и ругати.
 

 

ЈАВЛЕНИЈЕ ШЕСТО

Долази кафаз од сераскјера и позива их да к њему иду. Одоше оба
паше и посланици. Код сераскјера нико није до везир босански.

 

БЕГЛЕРБЕГ

Јесте ли се мало разабрали?
Ја сам каза што мени требује
и без шта се повратити нећу
ни за једно благо на свијету.

 

ТЕОДОСИЈА МРКОЈЕВИЋ

Чеса није ни цар јест не може;
чеса није, може ли се дати?
Даде ли га ико од вијека?
Хоће ли га дати до вијека?

 

БЕГЛЕРБЕГ

Може сила, када добро стегне,
учинити да плаче сушина.

 

ТЕОДОСИЈА МРКОЈЕВИЋ

То је прича народња о Марку,
али ко би томе вјеровао?

 

БЕГЛЕРБЕГ

Слаб вјероват то не може никад,
него силан то вјерује чисто;
пред силом се свашто лако мрви.

 

ТЕОДОСИЈА МРКОЈЕВИЋ

Божја сила свашто смрвит може
и добити оно чеса нејма,
а људске су доста силе слабе
у незнању пробити путове
за изнаћи оно чеса није.

 

БЕГЛЕРБЕГ

Калуђере, то ми напомињеш
да лажицар међу вама није.
Није мене лако преварити;
међу вам' је, и наћи га хоћу
да ћу стати овдје три године.
Све ако ће горе црногорске
трипут веће пораст небесима,
сакрити га мојој сили неће;
сва ако ће ова силна војска
у ваше се горе укопати,
три пута ће друга виша доћи
у походе томе вашем цару.
Велика је воља султанова:
што бог хоће, оно султан хоће;
што ли хоће и намисли султан,
оно свијет и на силу хоће.

 

ТЕОДОСИЈА МРКОЈЕВИЋ

Па да вам се тај човјек и даде,
какву бисте срећу задобили?

 

БЕГЛЕРБЕГ

Ко ме смије о томе питати?
Но ја хоћу да ми се предаде.

 

ТЕОДОСИЈА МРКОЈЕВИЋ

Како ће се дати чеса није?
А и да је, предат ти га неће;
све су силе мртве и ништаве
за онога који право мисли,
те част љуби више него главу.

 

БЕГЛЕРБЕГ

То је тако! Што ми већ замећеш?
То си мога најприђе казати -
да можете, а дат га нећете.

ТЕОДОСИЈА МРКОЈЕВИЋ

То се знаде, честити валису,
да га никад они дати неће.
Па ко има части и образа,
би л' то мог-а икад захт'јевати
од народа једног слободнога?
Разљути се Беглербег, почне турски псовати.
Сви ћуте комат, нико ни у нос.
 

 

ЈАВЛЕНИЈЕ СЕДМО

 

ВЕЗИР БОСАНСКИ (проту Аврамовићу)

Вјера и бог, попе, сијасета!
Како би се овај белај мога

о мањојзи трсит главобољи?

 

ПРОТО АВРАМОВИЋ

Лако, пашо, да је вама драго:
од напасти да нам се прођете -
то је лијек овој главобољи.

 

ВЕЗИР БОСАНСКИ

Када поса до овога дође,
не може се лако размрсити;
али смо се дужни постарати
на нек' начин прекинут поклаће.

 

ПРОТО АВРАМОВИЋ

Ја другога не знадем начина
до овога те сам ти казао.

 

ВЕЗИР БОСАНСКИ

А ја знадем један доста лаки -
примите га да се не кајете.

 

ПРОТО АВРАМОВИЋ

Причај, пашо, је ли и бог дао,
ал' се чувај добро беспутице
јер је код нас трудно и претрудно
путом ходит, толи беспутицом.

 

ВЕЗИР БОСАНСКИ

Када бисте ви тројица шћели
јошт тројицу четворицу узет,
отпремит се право пут Стамбола
ради гласа једнога празнога
код девлета да нас оправдате,
да покорност цару изручите,
да речете ер међу вам нејма
тога врага те се царом зове.
Сераскјер ће вама дати писмо,
дивно ће вас у Стамбол примити,
с даровима кући повратити.
Како год им сераскјер напише,
онако ће с вама поступити
јер га девлет за свашто вјерује,
или писа право или криво.

 

ПРОТО АВРАМОВИЋ

Згодно си се смислио, везире!
Куд би више бруке и погрде
на свијету бијеломе било
него да се ми пет-шест старчинах
невјештијех скитати кренемо?
Та, везире, цареви већиле,
досадни смо ми својојзи кући,
толи да смо цару за дивана;
нас је проша и диван и мегдан.
Остала је прича од старине,
с њом се свијет и данас уклиња,
мало љепша но би с нама била:
пошли једном јошт у стара доба
три-четири старца црногорски
(у Црну су Гору, мимо игђе,
прејевтини старци дозлабога)
ка у тајство босанском везиру.
Везиру их на диван изведи,
угости их с кафом на дивану;
они попи кафу ка ракију;
стани смијех везирске риџале,
вражјему се послу зачудили;
несрећни се снеби Црногорци.
Кад то виђи босански везире,
забоље га неопитност пука;
добар био, срца милостива,
те он одмах пушти Црногорце
на слободу да се кући врате.
А с нама би још и горе било
када бисмо у Стамбол отишли.

 

ВЕЗИР БОСАНСКИ

У попа је језик ка у змије,
поп је пунан сваки даворије,
к свачему се умије примаћи,
од свашта се умије одмаћи,
свачему се знаде домислити.
Дедер, попе, домисли се сада
како бисмо и на који начин
ово вражје коло разметнули.

 

ПРОТО АВРАМОВИЋ

Ја ћу причат ако ме помогне,
а зато смо и ми сва тројица
углавили јоште на Цетињу,
ако би се до тога догнало,
како би се ово развијало.
Игуман ни пјешице не може,
те појаши хата Шћепанова,
и ондјена дивно углависмо:
кад будемо код господе турске,
све ћемо им по чистини казат,
брњаша им дати Шћепанова.
Тада ће нам вјеровати Турци
и виђети да Шћепана нејма
на виђело нигђе да ми знамо.
Тијем ћемо задовољит Турке
и главаре од турске ордије.
Глас ће пући у турску ордију:
цара нејма, но је побјегао,
но му ево дебела брњаша,
Турцима га дају Црногорци -
и цара би ка брњаша дали
да он није некуд утекао.
То ће силну повратити војску,
рат крвави одмах прекинути.

 

ВЕЗИР БОСАНСКИ

А знаду ли за то Црногорци?

 

ПРОТО АВРАМОВИЋ

Не, везире, четверо ми постах.

 

ВЕЗИР БОСАНСКИ

 А да што би рекли да то буде?

 

ПРОТО АВРАМОВИЋ

Ми смо лијек и томе изнашли:
кад нас почну корит Црногорци
ере смо им на образ пљунули,
ми ћемо им поса обрнути:
да смо добро били даровани
од вељега паше сераскјера,
па уздарје да смо повратили,
даровали хата Шћепанова
валисову једноме риџалу,
па на своју Турци окренули,
како им је од трага остало.
Црногорци ако вјероваше,
та се поса о лакојзи сврши;
ако ли нас вјероват не шћеше,
нека раде што је њима драго.


Смију се три паше, а и Беглербег се мало објехнива.

 

ВЕЗИР БОСАНСКИ

Мусафа ми и мога курана,
у поповој глави има соли.
Та се ваша мени допанула;
из ње чисто видим и вјерујем
да за ону не знате будалу,
но је главом у бестрв утека.
На томе се може прекинути.
Рашта ћемо разбијати главу
о стијени овој крвавојзи?
Али ето румели-валиса -
он је глава и војсци и нама,
он умије свашто разумјети;
нека чини што за боље нађе,
ми смо дужни слушат и мучати.
 

 

ЈАВЛЕНИЈЕ ОСМО

 

БЕГЛЕРБЕГ

Та не иде правцем никаквијем,
ту ја видим двострукост велику
и хитрину мудро заплетену.
Тај калуђер пун је лицемјерства,
међу Турке Ал-Акнас не треба,*
јавно дину да пљује у браду.
Што би била једна силна војска,
што би била и што би важила
једна сила коју на бој воде,
један везир а четири паше
и беглербег румели-валеси,
десна рука дина и падише;
што би била и што би важила
када би је такве маленкости
могле вратит и задовољити?
Чим ћемо се показат Турцима,
од којијех цио свијет трепти?
Чим ћемо се показат свијету?
Чим ћемо се показат девлету?
С једном старом багљавом кљусином?
Разберите, Турци, што зборите,
рашта се је ова сила слегла
и потресла Турска до Стамбола.
Рад тога ли што ви говорите?
Није, није, него цара тражи,
прав ли био или лажав био;
ова сила оно име тражи
да га сатре и да га укине,
и да ову шаку одметниках
ал' истражи али је изведе
на пут прави - на шеријат царски,
унапријед да сањат не смију
о другоме цару до једноме,
који држи свијет у рукама...
_______
* Краснорјечиви лицемјер (у Алкорану)


Иште јаје те му га доноси слуга.


Како јајце ово што ја држим -
да му дође у султанску главу -
са помоћом турскога алаха
може бацит свијет да му прсне,
ка ја што ћу ово јајце бацит.



Баци ијетко јаје на врата од шатора. Гледају Турци
пред собом, стиде се лудости.



И вјерујте што ви данас кажем:
ал' ћу царску вољу испунити,
али ове горе превратити,
да се на нос у море побију.



Ћуте дуго.

 

ТЕОДОСИЈА МРКОЈЕВИЋ (лагано)

Ко сад смије уста расклопити?
Цара тражиш ђе му стрва није;
мислиш народ цио истражити,
а у море превратити горе.
Смијем зборит, вјера ми је дата -
све су ово ствари немогуће.

 

БЕГЛЕРБЕГ

Страшна вода када узбијесни,
кад надвиси највишу брежину,
превали је и пустош учини.

 

ТЕОДОСИЈА МРКОЈЕВИЋ

Али ко је воду од вијека,
принудио да уз брдо тече?

 

БЕГЛЕРБЕГ

Стамбол знаде многу мајсторију:
да у њему видиш, калуђере,
које чудо имаде кључевах
који скачу у вис к небесима!

 

ТЕОДОСИЈА МРКОЈЕВИЋ

Пођешто сам и ја тога гледа
те је божја рука начинила
(а људска је слаба спрама божје),
ал' никада људска мајсторија
извест кључа да јој скаче неће
више наше горе поносите,
која држи главу над облаком.

 

БЕГЛЕРБЕГ

Ти све нешто, као нехотице,
ове горе дижеш у облаке.
Ја се чудим, тако ми ћитапа,
с оба ока кад виђу слијепца.
А видиш ли, болан, калуђере,
овдје мјеста ни живљења нејма
за човјека, нако за ђавола.

 

ТЕОДОСИЈА МРКОЈЕВИЋ

Ако није мјеста за живјење,
а оно је мјеста за причање;
причање је души посластица
ка тијелу ваше гурабије,
па јошт какво те какво причање
из кога ће наша покољења
вјечну силу душевну сисати.

 

БЕГЛЕРБЕГ

Куд год кренеш, једним трагом идеш.
Де, тако ти твоје црне вјере,
ништа немој околишат тако,
него причај што на срцу имаш,
да не речеш, кад од мене пођеш,
јер нијеси смио говорити.

 

ТЕОДОСИЈА МРКОЈЕВИЋ

Смијешна је вјера у јачега;
нејачега увјерит је трудно,
но све стрепи, језик му се мрзне.

 

БЕГЛЕРБЕГ

Вјеруј вјери која се не ломи,
која земљу с небесима веже.
Та на крмској кожи не клањао,
та на свети инцил не пљунуо, -
слободно ме мож у очи ружит
да ти хиле помислити нећу.

 

ТЕОДОСИЈА МРКОЈЕВИЋ

Кад се смије, имам што зборити.
Ја те питам што си доша овдје
и довука оволику силу.

 

БЕГЛЕРБЕГ

Цио свијет богу принадлежи,
а бог га је силни даровао
својој сјенки и свом намјеснику,
правосудном калифу Мустафи;
па по божјој и султанској вољи
дига сам се да без трага гоним
противнике мојега падише.

 

ТЕОДОСИЈА МРКОЈЕВИЋ

Па што ваља једноме човјеку
оволики свијет? Што му треба
кад би му га бог и људи дали?

 

БЕГЛЕРБЕГ

Ти нијеси добро разумио:
бог му даде и свијет и људе,
па да ради с њима што сам хоће.

 

ТЕОДОСИЈА МРКОЈЕВИЋ

Но размисли, честити везире,
је л' могуће, је ли икад било
један човјек да свијетом влада?
У стотину да пише куранах,
то не може те не може бити.

 

БЕГЛЕРБЕГ

Калуђере, и ти инџил знадеш:
све је богу лако урадити.

 

ТЕОДОСИЈА МРКОЈЕВИЋ

Знадем и ја нешто у инџилу;
да га никад гледао нијесам,
- бог је мени очи даровао
те са њима видим што су људи:
све наличе човјек на човјека,
ал' човјека ка планине нејма.

 

БЕГЛЕРБЕГ

Нејма чојка колико планине,
али нејма, тако ми мусафа,
калуђера ка тебе безбожна.

 

ТЕОДОСИЈА МРКОЈЕВИЋ

Ја нијесам, бог ми не судио,
беглербеже, нипошто безбожан,
него имам очи за гледање;
свијећа ми божја пред очима,
те разбирам бијелу свјетину
и не држим црно за бијело.

 

БЕГЛЕРБЕГ (грохотом се насмије)

То су Турци те ти кажеш црно,
а бијело - то су Црногорци!
А може ли ђаво са дно пакла
црњи бити него Црногорци?

 

ТЕОДОСИЈА МРКОЈЕВИЋ

Ја те молим, честити везире,
да ми кажеш чисто и пријеко
порадшта су они тако црни.

 

БЕГЛЕРБЕГ

Казаћу ти одмах, калуђере.
Свагдашњи су они невјерници
и хајдуци, да им пара нејма;
с њине злоће и њине невјере
Карадаг им назва земљу њину
покоритељ Грках и Стамбола,
султан силни, коме нејма пара.

 

ТЕОДОСИЈА МРКОЈЕВИЋ

Рад тога су они невјерници
јер вјерују што је њима драго,
а не оно што је другом драго.
На хајдуштво и сва опачила
Турци су им учитељи били.
Црногорска ово је кривица
рашта јесу непокорне ћуди,
рашта љубе ка душу слободу,
рашта јој се увијек клањају.

 

БЕГЛЕРБЕГ

Рашта јој се увијек клањају?
Зар нијесу никад, калуђере,
Црногорци покорени били?
Зар никада није турска војска
Црну Гору под ноге метала?

 

ТЕОДОСИЈА МРКОЈЕВИЋ

Не.

 

БЕГЛЕРБЕГ (хитајући)

Како није, болан, калуђере?
А ево си почео шарати.

 

ТЕОДОСИЈА МРКОЈЕВИЋ

Не би никад отка људи памте
Црна Гора сасвим покорена.

 

БЕГЛЕРБЕГ

Ама Турци преко ње газише.

 

ТЕОДОСИЈА МРКОЈЕВИЋ

Бивало је и то два-три пута,
него ево како, беглербеже:
враг унеси сабљу међу њима,
разлучи се крвава племена,
међу собом заметни бојеве,
па у ону крваву помаму
једна страна здружи се с Турцима,
те превали преко Горе Црне
хитајући што се брже може,
него и то с потом крвавијем.
Али нејма силе на свијету,
кад је слога међу Црногорце,
нејма силе, нит је досад било,
да покори ломну Црну Гору
свуколику, с мора на Морачу.

 

БЕГЛЕРБЕГ

Бог јошт силе на свијет не даде
коју сила виша не сатрије,
па још сила срећњега Османа,
пред којом се свашто само таре.
Порашта су једни Црногорци,
како кажеш, тако непобједни?

 

ТЕОДОСИЈА МРКОЈЕВИЋ

Ради кршна њихова предјела,
рад ћешкоте њинијех кланацах,
ради тога што су увјерени
да их нико предобит не може,
ради тога што весело сносе
све теготе рата ужаснога,
ради тога што су привикнули
рат водити сваким непрестано, -
највише су стога непобједни
јер су собом рођени војници,
јер се смрћу смију и ругају.

 

БЕГЛЕРБЕГ

Све су ово смијешни разлози,
с којима се свак подругат може.
Зар нијесу Црногорци људи
ка остали народ по свијету?
Зар већ нејма горах у свијету,
но су саме горе црногорске?
Е да знадеш, болан, калуђере,
колико је горах у свијету,
ал' пред јачим тресе их грозница.
Зар њих муке сапријет не могу?
Зар њих ране свладати не могу?
Крв је једна, а тијело једно;
ми ћемо се за ћуд побрижити.
Скоро ћу ти казат, калуђере,
могу ли се они покорити;
наскоро ће знати Црногорци
ђе страх лежи, каква му је мати.

 

ТЕОДОСИЈА МРКОЈЕВИЋ

Може бити свашта на свијету,
зарећи се ни од шта не треба;
ал' помисли, честити валису;
ево има пет неђељах данах
ка си с војском овдена пануо;
дан најпрви ђе си бој почео,
крок напријед нијеси шенуо,
но су боји и страшна крешева
пет неђељах све на једном мјесту,
крајем Чева и крај Велестова
и сриједом црмничке нахије.
Твоје силе страшно уришају,
Црногорци не пуштају кланце;
љешинама друми зарастоше,
а војнике муке распадоше.
Но те кумим хљебом царевијем,
твојом сабљом и твојијем хатом,
мичи ми се с мојега огњишта
без дебеле твоје погибије.

 

БЕГЛЕРБЕГ

Има доста муке, калуђере,
него слаби мора поклекнути.
Пред великом силом Османовом
Исток паде, а Запад се тресе;
од нашега силнога ударца
каква људска падоше страшила!
Да их почнем бројит, калуђере,
би ти коса навише порасла.
За тебе су само мале ствари
што на Црну Гору наликују.
За Кирид си и за Кибрис чуо:
овдјена су виле и вјештице
и кавурске никле гаталице;
ово бјеше кавурска светиња
спрам које се све седам краљевах
и господа седам краљевинах
без престанка једнако кршћаху.
Ал' кад наша силна војска крену
да освоји двије аде влашке,
сви се краљи натраг повукоше
како спужи у својим корама;
што шћедоше, Турци учинише.
Родос бјеше на глас испануо,
бјеше ћаба влашкијех делијах;
ту се хазне све седам краљевах
сасипаху са свакоје стране,
само да се одржи Турцима.
Јеси л' чуо, стари калуђере,
како смо им божић честитали?
Када ствари овакве бивају
при помоћи све седам краљевах,
што ће Гора Црна оправити,
коју нико не зна ни помаже?
Сад вам ни бог помоћи не може
кад су на вас Турци и Млечићи,
нако ћете у небо скакати.

 

ТЕОДОСИЈА МРКОЈЕВИЋ

Бог је нама свагда помогао,
тврда воља и мишице наше -
друге нама не треба помоћи;
бог нас знаде, а ми себе знамо,
више нама не треба познанства.
 

 

ЈАВЛЕНИЈЕ ДЕВЕТО

Доносе слуге кафу.

 

КАРАМАН-ПАША (к Лазу Богдановићу)

Велико је ово чудо, кнеже;
Црногорци никуд не излазе
у свијету из овијех горах.

 

ЛАЗО БОГДАНОВИЋ

Сасвим мало, пашо Карамане,
јер су својим привикли горама;
и како се од њих поудаље,
чини им се да се изгубише.

 

КАРАМАН-ПАША

А знаду ли штогод о свијету?
Али мисле да је цио свијет
сабио се у њихове горе?

 

АЗО БОГДАНОВИЋ

Што је боље, пашо, и да знаду?
Знавање је коме треба добро,
зло велико оном ком не треба.
 

 

ЈАВЛЕНИЈЕ ДЕСЕТО

Беглербег дозива једнога кадију босанскога и каже му да прочита
титуо султанов посланицима; кадија доноси титуо.

 

КАДИЈА (чита)

Ја сам султан Мустафа емир, брат сунца а рођак мјесеца, служитељ царствах и областих најславних и странах и градовах најсрећних, који служе киблом свијету и великим жертвеником роду човјеческоме, а имено Меке достопоштене, Медине знамените, Јерусалима светога, у којему се закључаје свештена ограда мечита Алакса*; господар од три велике столице које су предмет зависти свијех царевах земних, а имено Стамбола, Једрене и Брусе; господар земнога раја Сирије, Мисира јединственога и несравненога, све Арапске, Африке, Барка, Каиревана, Халеба и Рака, арапскога и персинскога, Ласе, Дилета, Рака, Мосула, Шерсола, Дијарбекра, Сулкадрижа, Ерзерума, Сиваса, Адне, Карамана, Вана, Мавританије, Абисиније,Туниса и оба Трипоља, Ципра, Родоса, Кандије, Морије, мора Бијелога и мора Црнога са њинима острвима и бреговима, од областих Анадолије и Румелије, Багдата, жилишта благоденствија, земље Курдске и Грчке, Турске и Татарије, Черкеске и Кабардије, Грузије и Дешт-Канчака и свих градовах и покољенијах зависећих од Татарије, од све Босне, Биограда - дома свете војне, Србије са свим њеним градовима и кулама, све Арбаније, Каравлашке и Карабогданске с њиним путовима и градовима; ја император над императорима, раздаватељ земних престолах; осјенка божја над објема частима свијета; ја правосудни падишах, побједоносни шегиншах од бешчислених мјестах и градовах, султан син султанов, хакан син хаканов, султан Мустафа син ханов, син султана Ахмета хана, сина султана Мухамеда хана; ја шах којега је диплома на врховну власт потписата блистателним именом обладатеља од два дијела свијета, и којега је халифска патента украшена великољепним титулом обладатеља од два мора. _______ * Храма Соломунова

 

БЕГЛЕРБЕГ

Игумане, чу ли ову пјесму?
Како ти се са ушима слаже?
Ти нијеси досле чисто знао
шта је чуда падиши у торбу.

 

ТЕОДОСИЈА МРКОЈЕВИЋ

Ни сам знао, нити марим знати;
доста ми је знати што је нужно,
а оставит такве беспослице.

 

БЕГЛЕРБЕГ

Дану збиља, немој ништа мрдат,
но нам причај ка ти се допада
овај титул нашега султана;
наличи ли на онога цара
који сједи сунцу на истоку
и брука се свијем краљевима?

 

ТЕОДОСИЈА МРКОЈЕВИЋ

Тај титуо ка ми се допада?
Ка највиша лудост на свијету:
куд ће виша брука и погрда
за султана и за подане му?
У њем човјек лако виђет може
да је слијеп цар са свијем царством.
Би ли човјек који је при себи
дао себе овако ружити?

 

БЕГЛЕРБЕГ

Ко је слијеп, један пустињаче?!
Цар најјачи може л' слијеп бити,
којему су очи ка два сунца,
а још даље но два сунца виде?
Па у оба да је слијеп ока,
ко би смио рећи да је слијеп?
Каква злобна да поричу уста
правосудне исламске калифе,
којијема куран допуштава
свашто чинит што им срце жуди?!
Зло и добро - све им једно бива,
зло њихово бог за добро прима;
бог је њима то допушта самим
све за хајтер старога аџије,
великога нашега пророка,
који земљу дарова Турцима,
а за Турке отвори небеса.

 

ТЕОДОСИЈА МРКОЈЕВИЋ

Како која, тако свака гора.
И будале многе то вјерују
да је дошло с неба допуштење
султанима да брат брата коље,
отац сина, а син оца гуши,
те је сарај поста мучилиштем
самом себи, сваком кога може,
те му провре на седморо вратах
крв ђетинска и крв мучитељска.
Е то каже, честити валису,
што је ваша вјера наопака.


Беглербег скочи као помамјен брже боље да их сва три посијече;
већ су џелати пале повадили. Вичу Турци као бијесни на игумана.
 

 

ЈАВЛЕНИЈЕ ЈЕДАНАЕСТО

 

ПАША ШУВАЈЛИЈА (клечећи на кољена)

Аман мало, честити валису!
Камо божје вјере што давасмо?
Њих ако ћеш изгубит тројицу,
удри мене - опрашћам ти главу.
Што ће рећи војске обадвије;
што учини паша Шувајлија.
Свако ће ми на образ пљунути.

 

БЕГЛЕРБЕГ

Што будалиш, једна Бошњачино,
да ли чуо ушима нијеси?
Опсова нам вјеру и пророка,
а опсова куран и султана
у средину ов'лике ордије,
а управо нама у очима.
Што ће рећи сва наша ордија
кад зачује ово погрђење?
Помрзјет ће листом нас главаре
ако главом не плате каури.

 

ПАША ШУВАЈЛИЈА

Не изгуби, пашо сераскјере!
На што ћемо поганити руке?
На три старца те су ка три овце.
Да су млађи, бранио ти не бих -
да се други науче зборити,
буди ондје ђе су јачи Турци.


Са много муке и труда одмоли их паша Шувајлија, те их сераскјер
не посијече; попрати их обратно откуда су и дошла. А Брњаш
Шћепанов остане свезан код шатора Шувајлина, показујући се и
посланици и паша да су га свргли с ума. 

 

ДЈЕЈСТВИЈЕ ТРЕЋЕ

 

ЈАВЛЕНИЈЕ ПРВО

НА ЦЕТИЊУ
По разбићу Тураках патријарх пећки, владика Сава, владика
Арсеније и игуман Теодосија послије службе божје чине
благодареније богу за побједу над Турцима. Излазе међу народом, који
непрестано са сваке стране врви к Цетињу, благословјају народ.

 

ВЛАДИКА САВА (к народу)

Сва јунаштва ваша од Косова,
с којима се горе ове диче,
свеколике борбе нечувене
за слободу и за име српско
које памти наша Гора Црна,
све похвале те досле имасте,
све оките вјештијех гусларах
и све оно што се изрећ може
за похвалу правоме витештву -
све ви ово данас надвисисте.
Је л' вишега чуда икад било
откад паде свијет на свијету?
O
господи, слава твојој сили
и десници твојој свемогућој,
те притјеца на помоћ вјернима
кад им падне сила и надежда.

 

ПАТРИЈАРХ (као луд одрадости)

Црква живи над вјерним народом,
народ живи у божојзи цркви.
А црква је божја превелика:
њеном своду крај се наћ не може;
а под сводом нигђе ступца нема.
А вјернога народа је мало
који иде по ћуди господу:
нит је шака нит је пуна капа, -
управо би прегрст напунио,
али га је доста за чудеса
са помоћу бога и слободе.
Алилуја! Алилуја!


Пада патријарх у несвијест. Народ се над њим купи.
Некога жали, неко се чуди што му се догоди.
 

 

ЈАВЛЕНИЈЕ ДРУГО

 

ТЕОДОСИЈА МРКОЈЕВИЋ

Пуштите га старца нек почине.
Ништа му се бојати немојте:
радост му је душу надјачала,
бацила га санку у наручје.
Дивна санка који га покрива,
а пунан је божје благодати,
слатке мечте и сновидјенија.
Више ће му старини ваљати
овај часак меденог одиха
но његових седамдесет љетах.
Он је сада на свету столицу
у престону лавру Немањића,
гледа цвијет српски за Душаном
ђе се враћа с побједом к Призрену;
сад се топи у химне витешке
којим Српство негда грмијаше.

 

ВЛАДИКА САВА (смијући се)

Код тебе је свашта, игумане.
Хајде смисли да радости овој
учинимо некакво весеље,
но весеље ново, нечувено.

 

ТЕОДОСИЈА МРКОЈЕВИЋ

Ја га чиним од јуче од подне,
све га чиним, нигда не престајем:
у цркви се одријех појући,
па из цркве онај час у колу.
Пјевам, играм, ка да сам најмлађи,
бацам капу увис к небесима,
веселим се из петније жилах
већ не могу боље никојако.
А да имам силе и да могу,
бих, владико, одмах учинио
да све ове горе заиграју,
и у хора да ни се окрећу.

 

ВЛАДИКА САВА

А видиш ли чудо, игумане,
посље ове среће нечувене
Црногорци ка су равнодушни?
На њима се мало што познаје,
но спокојно пуше и говоре
ка да посла нијесу велика
ни очима нигђе видијели,
а толи га рукама свршили.

 

ТЕОДОСИЈА МРКОЈЕВИЋ

Да л' обичај није међу њима
да се нико хвалити не смије?
Ко се хвали, тај сам себе квари;
хвалише су код њих попљувани.
Обичај је свагда црногорски:
нит се хвалит ни клонути духом,
у мукама највећим пјевати,
смртне ране преносит без сузе.
 

 

ЈАВЛЕНИЈЕ ТРЕЋЕ

Доходе архиђакон Петар (свети Петар), војвода Драго Вукотић,
војвода Вуксан Милић, сердар Јово Петровић, прото Жутковић,
Перо Вукотин Мартиновић, сердар Јово Ђурашковић и за њима
много Црногорацах (и многе Црногорке ћерају рањене на коње,
туже за погипшима, и од радости пјевају). Готово сваки на коња
јаше. Патријарх се освијести. Они разјахаше коње те приступају
патријарху и владици. Архиђакон Петар дава три хата и шатор
сераскјеров владици Сави на дар од Црногорацах, а једнога хата
патријарху.

 

ТЕОДОСИЈА МРКОЈЕВИЋ

Ах, за бога, причајте ми, браћо,
је ли когод од вас претекао
од срећнега дана суђенога,
од полома силе песијанске,
јер не могу живјет од нечеса
докле знадем што је и како је.

 

ВОЈВОДА ДРАГО

Ко би овде доша, игумане,
да нас доста и претекло није?
Нити смо се једанак родили,
нити ћемо једанак умријет,
но се редом рађа и умире.
Кажу - нејма смрти без суђења,
ма је лако и суђењу доћи
ђе се смуте онакве гомиле.

 

ТЕОДОСИЈА МРКОЈЕВИЋ

Не замећи, збиљски, војеводо,
јер из коже живи поскакасмо,
но нам кажи за сву погибију:
колика су мртва и рањена
од малене војске црногорске?

 

ВОЈВОДА ДРАГО

Није стварих било, игумане,
погибе нам двјеста триста другах,
пет стотина има рањенијех;
то је ништа, каква мука бјеше.
Једном мишљах, кунем ти се главом,
да пиличник од нас не остаде
каква сила бјеше у Турчина;
нас не бјеше но тридест стотинах.
Мишљах чисто, бабове ми душе,
да се Турци говеђу прометну,
да их с мјеста не бисмо шенули.
Ко ће ка бог? Да му је за славу!
Тек на Турке зором ударисмо,
бог им зеца у срце ућера.
И што ћу ти причат, игумане,
никад Срби, откад себе памте,
јошт толико меса од Турчина
не видјеше на једну пољану.

 

ТЕОДОСИЈА МРКОЈЕВИЋ

Можете ли знати, војевода,
колико је погибло Тураках
садно Чева до наврх Једноша.

 

ВОЈВОДА ДРАГО

Броје људи у сву Црну Гору
да имаде по оке памети,
а у тебе толико самога.
И да ти је имати овацах
колико је погибло Тураках
садно Чева до наврх Једношах,
нити би их мога пребројити,
нити би им мога броја знати.
 

 

ЈАВЛЕНИЈЕ ЧЕТВРТО

Доходе главари црнички и они који су били на границу противу
Млечића, а причају како је гром ударио у обје војске, турску и
млетачку, које није много било, и како су Црничани посјекли
Турке.

 

ВЛАДИКА САВА

Боже драги, среће нечујене!
Ко би у сну мога помислити
да ће ова доживјет чудеса?
Сада очи најпростије виде
да је ово крваво гнијездо
богу драго и богом бранимо
кад за њега громовима туче.
Та ово је народ јединствени!

 

ВОЈВОДА ДРАГО

То се знаде, наш владико свети,
из несреће срећа се излеже,
кукање је мати пјесне дивне;
из облаках дима стравичнога
срећа удри на јуначка крила;
ко вјечито хоће да живује,
мученик је овога свијета.
Кажи што би, збиља, Црногорци,
стијешњени врагом и ђаволом,
да крвљењем и страшним жертвама
не живују и не броје дане.
Трговине никакве не воде,
нит је знаду нити је имаду;
њина плодна поља и продоли
на потрк су песијанској сили -
штети њина жита и сијена;
занатлије никакви нијесу.
Размисли се може ли икако
Црногорац другојачи бити
и остати правим Црногорцем.
Да горимо свијећом, залуду -
исправит се никад не можемо
врагу праве вјере и слободе,
но удримо док је од нас трага
душманина слободе јуначке.
Ко погине, погинуће славно;
ко остане, остати ће славно;
а богу је жертва најмилија
поток крви кад провре тиранске.
 

 

ЈАВЛЕНИЈЕ ПЕТО

Доходи Шћепан из Грађанах (племе), из куће Кнежевића, у коју
се био сакрио како су Турцидо на Чево продрли. Примају га, али
с мањим усхићењем.

 

ШЋЕПАН (клањајући се на све стране народу)

Помози бог, јуначки народе,
поможе ти данас мимо икад.
Ја сам кривац пред богом и тобом
јер подигох кулу до облаках,
на њу страшне навукох громове;
ја сам кривац, о народе вјерни,
јер у твоје не стадох редове
да под својом паднем величином,
ал' са славом да на њој останем;
но потоња памет не помаже.
С ђетинства сам у двору подњивљен;
разблажена и млакава душа
стрепи грдно од рата крвава.
Што ћу крити? Када видјех Турке
и њихову силу колика је,
тад помислих чисто у памети
да им у вас ни предручак није,
те се сакрих у тврде Грађане
не би л' како ја један претека,
вашу славу да кажем свијету
да се она с вама не погребе.
Крив сам, знадем, ал' се опет гордим
што сам узрок ја ове побједе,
што сам узрок данашњега пира,
што поводом мојијем срећнијем
алмаз се је најљепши придао
у вијенцу соколова гн'језда.
Овим ћу се увијек гордити;
спрам овога све моје погрешке
малене су, видјет се не могу.

 

ТЕОДОСИЈА МРКОЈЕВИЋ (крстећи се)

Кри се од нас, проклети демоне,
бог ти мајку убио опаку!
Чујете ли, ако бога знате,
безочнога овога образа
у што ти је очи уковао;
не знаде се покрити срамотом,
опета се за цара намеће -
ђаво своју пјесму не оставља.
Чујете ли ка је разгранао?
Околиши тамо и овамо,
док најпосље све у своју торбу.
Ја се стидим његове срамоте
и грднијех лажах и плетења,
а он за то главе не обраћа,
него су му када хора дошла
да изнова о погрди ради.
Чуј, Шћепане, што ти хоћу рећи:
ти јошт мислиш да те не познамо;
цијели те народ већ познаје;
доста си нас држа за будале.
Но врат ломи куд те очи воде
да подругу са нама не збијаш;
носи собом то име велико,
нама оно ништа не требује,
нејмамо га куда камо ђести.
Колач вељи у малену торбу
стат не може док не прсне торба.
Муке с муке и зову се муке,
зло будала најгора уради;
стотине се главах паметнијех
знојем перу док добро ураде.
Ти се сакри како назре муку,
но народу не бјеше скривања;
но да муци врха главе дође,
ал' да му се угаси свијећа.
Но хајд' с врагом откуд си дошао
док нијеси што тражиш нашао.


Плаче Шћепан како младо дијете, пада на кољена и моли народ да
га убију говорећи: "Воли сам од ваше руке умријети него се с овим
именом по свијету скитати". Исправља га и тјеши га поп Андрија
Ђурашковић и брани од Теодосија Мркојевића.

 

ПОП АНДРИЈА

Немој тако, оче игумане,
срамота је и тешка грехота
на овакво народње весеље
уцвијелит најгору сироту,
а камоли једнога човјека
те је нашим био поглаваром;
чинио је све што је могао,
а што није могао чинити,
за то не крив богу ни народу.
- Ал' се цару не ваља страшити.
- Под крунама има страшљивицах,
у прњама има витезовах.
Он сад друге не има кривице
нако што је срца плашљивога,
а то није његова кривица,
него га је бог таквога дао.
Па помисли, оче игумане,
како год је досад пословао,
у свашто је за нас срећан био:
суд постави у земљу бесудну,
његов поса и ово уради,
те оваку славу задобисмо.
Чуј, народе, што ћу сада рећи:
досада сам чисто двоумио,
а сад виђу објема очима
да је главом царе, како каже.
Би ли икад Отмановић силни
онолику силу отправио
на чесову лажу и скитача
да цар руски није међу нама,
да је није на њега спремио?
Свједочи ли чисто Отмановић
кога данас међу се имамо?
Држимо га, не нагрдимо се.
А чега се бојати имамо?
Нека чете све наими своје
цар сатана у цара Мустафе, -
кад се овој сили опријесмо,
бојати се нејмамо никога.
А гдје Турци омасте пољану
и оставе онолико меса,
засада се неће повратити
на крвава она разбојишта.
Но држите, а имате кога,
нек ви слава иде по свијету
и да ви се до послијед прича.

 

НАРОД (из гласа)

Држаћемо, а цар је, видимо.
Нек стоструке падну на нас муке,
пуштати га ни издат нећемо
док све наше силе изломимо.
 

 

ЈАВЛЕНИЈЕ ШЕСТО

Излазе главари на страну и воде Шћепана међу собом.

 

ШЋЕПАН (главарима)

Мрковић је један човјек врли:
народ му је душа и тијело,
готов се је свагда жертвовати
за народну ползу и напредак.
Што ме гони, чудит му се није;
оно није злоба ничесова,
но уклања народ од олује.
Уважавам искреност његову,
и због исте ја му све опраштам.
У мене је срце милостиво
и желим се с њиме помирити.
Рад нијесам - бог ми не судио-
да на мене штогод старац сумја
злобе сјеме да у срцу носим.


Главари скоче на ноге, скину капе и сви му захвале на његовом
царском великодушију, и оду три четири по Мркојевића те га
доведу Шћепану и прочима.

 

ТЕОДОСИЈА МРКОЈЕВИЋ

Што хоћете, земаљски главари,
што се старцем једнијем брукате?
Дајбуди ви ја не требам ништа.

 

ВОЈВОДА НИКО

Никад нам се бољи не родио!
Треба си нам и требаћеш док си.
Звали смо те сви из договора
као оца да те сви молимо
да се смириш, игумне, с Шћепаном;
ваша распра нама мила није.

 

ТЕОДОСИЈА МРКОЈЕВИЋ

Умирен сам са сваким, душе ми.
Зар се Шћепан препао од мене
да му царску круну не уграбим?
Ко шубару носити не може,
њему ништа круна не требује.

 

ВОЈВОДА НИКО

Није, оче, ни Шћепан такови
да о теби штогод худо мисли,
но се с тобом жели помирити.
Он је човјек срца милостива,
вељедушан, рода великога;
он неслогу мрзи ка ђавола;
он се мањи и од мрава чини,
не да нико да га царем зове;
сам је своје име унизио
и назва се Шћепаном Малијем;
засвијет га нико већ иначе
зват не смије до Шћепане Мали.
Куд ће душе на св'јет поштеније?
Него, оче, сви ти се молимо:
пољуби се и помири с њиме;
он то жели, а ми сви желимо.

 

ТЕОДОСИЈА МРКОЈЕВИЋ (смијући се)

Свак пред богом самртно гријеши
ко би икад хтио и смислио
вас исправит с ваше наклоности,
када вам је срећа ал' несрећа
са разлогом некаквим обручи;
теже вас је са њом раздвојити
но уставит мутну поточину
која себе ломи провалама.
Што ћу језик бадава тупити?
Мир без рати ствар је од подруге.
Мене Шћепан дивно разумије,
а ја њега јошт боље познавам.
Ви не дате седлат ни уздати,
правда ви је што је вама драго.
Ко је икад на свијет дочека
а од ђеце једне распуштене
штогод друго до вјечите муке?
Тешко томе ко о вама брижи.
Камо Шћепан да се пољубимо,
па га ето, и честит ви био!


Диже се Шћепан те се пољуби с Мркојевићем. Велика граја и
весеље; поче народ коло водити; једно коло води један млади
калуђер, а друго Симо Цетињанин (трговац которски).

 

ПРВО КОЛО

Што се она чује хука,
што л' грмљаве проламају?
Ондена је страшна мука,
планине се потресају.

 

ДРУГО КОЛО

Море се је зајосало,
упире се с бреговима;
а небо је помрчало,
те се хори с громовима.

 

ПРВО КОЛО

Тиранства се вихорови
о брежуљку слободноме
и синови Ахметови
немилосно луди ломе.

 

ДРУГО КОЛО

Каква људска сила може
доћи главе том народу,
кога штитиш штитом, боже,
дајући му ти слободу?

 

ПРВО КОЛО

Крв престаде црна тећи
од крешева стравичнога
кад пролеће данак трећи
изнад Лаза Царевога.

 

ДРУГО КОЛО

Мртва трупја кроз гомиле
све брат брата жељно тражи
ђе су му га ђеле виле
ал' пожњио палош вражи.

 

ПРВО КОЛО

Брат рођена брата трудно
мога наћи и познати,
које чудо бјеше чудно
ту љешина наслагати!

 

ДРУГО КОЛО

Борци у крв сви лежаху
који славно ту падоше;
различит се не могаху,
нит се многи познадоше.

 

ПРВО КОЛО

Ал' познаде Мићуновић побратима свог сердара
у гомиле мртва трупја, ђе му Јанко
крвав спава.
За њим љуто јадикује и витешко лице
пара:
"Куку, Јанко, горски змају, с тобом пада
                                         наша слава!"

 

ДРУГО КОЛО

Два ти лава претрчају разбојиште сустопице:
буковички капетане с побратимом
попом жутим.
Забрекле им десне руке мачевима у
ручице;
с'јекућ Турке за три дана, одоље им
мишцам' крутим.

 

ПРВО КОЛО

А под сјенком од барјаках на мегдану узетијех
сједи Данил, вожд јуначки, су шездесет
поглавицах;
на сриједи разбојишта змај Мандушић
коло вије
са момчађу измашћеном мрском крвљу
  турских злицах.

 

ДРУГО КОЛО

Ту лазином непрегледном на све стране Турчин паде,
ка дубрава пред сјекиром кад се настре
и повали.
Лаз царев је том споменик, тако назват
да се знаде,
том побједом над Турцима да се Србин
вјечно хвали.  

 

ЈАВЛЕНИЈЕ СЕДМО

Доходиједан трговац из Будве и доноси кријући писмо Шћепану
од архимандрита барскога Дебеље. Шћепан, пошто муга кријући
прочитају, дава писмо патријарху да га на глас прочита. Уистом
га писму именује архимандрит Дебеља императором Стјепаном.

 

ПАТРИЈАРХ (чита писмо, а Шћепан гордо к небу гледа)

"Ја поклоник правде и слободе,
збиљски царе, и тебе се клањам,
а владици и светом патрики
благослова иштем да ми пошљу,
па поздрављам све редом главаре,
све лавове и горске вукове;
царе срећни, српскоме народу
сад си оно што ти ја желијах.
О, да знадеш што о теби зборе,
све би поја и увис скакао -
плаше те се као грома Турци!
О, да знадеш што се с њима збило!
Проста њина грдна погибија
што су од вас тамо изгинули
при грдилу и њином ископу
што учини један од другога
и од раје што су дочекали.
Како су ти нагнули бјежати,
у широку Зету увалили,
сву су равну Зету похарали,
похарали варош Подгорицу;
у бјежању грдно изгинули -
на сносове потуче их раја;
исклала се међу собом војска,
исклала се и попљачкала се.
Ама што је војска румелинска,
она ти је листом изгинула;
онај ками што је претекао,
све је голо ка прст остануло;
Арнаути све јој поскидали.
Серашћер је у суботу вече
добјежао Скадру на Бојани
без турбана и без своје капе,
марамом се био убрадио.
Да све кажем што се догодило,
шћела би се како струка карта.
Срећни царе, да си нама здраво!
Сад можете мирно починути,
натежите жице на гуслима:
јошт не знате што сте урадили
док чујете од вјешта гуслара.
Већ је доста да вам не досадим,
ал' вас молим име ми чувајте,
крите ми га као змија ноге."

 

ШЋЕПАН (смијући се)

Овај љуби народ и поштење,
цио свијет ка у прсте знаде;
разуман је, и чисто прозире
што је чије и што коме иде.
Истина је, и угађа сваку:
јошт не знамо што смо учинили
док чујемо од вјешта гуслара.
Ја га љубим душом и тијелом,
воли бих га сада загрлити
него оца да ми се подигне;
воли бих га код себе имати
да ми буде савјетна потпора
него круну, најскупљу на св'јету,
азијатског великог монгола.

 

ПАТРИЈАРХ

Божја воља и божија сила
ово мало сачува народа,
сачува га и прослави дивно.
Његова је воља свемогућа:
он укочи силну осовину
на којој се дивна свесвјетија
окретају као вихорови,
и он свеза зраке са зракама,
ка што свеза душе са душама;
пред њиме је цио свијет ништа;
пред њиме је ишта ствар велика.
Колико му труда свијет стаде,
онолико један трунак мали
што се игра с вјетром од облака.
Све је пред њим мртво, не креће се,
а све опет живи довијека.
Душа лети горе изнад сунца,
а прашина лети испод сунца.

Опет коло почиње пјевати.

 

ПРВО КОЛО

На Ситници води бистрој крила нам се поломише;
поглаваре наше листом ту Ћупрелић
све улови,
на тврду их вјеру Турци немилосно
погубише;
ту поклекну храброст горска и слободе
сви синови.

 

ДРУГО КОЛО

Турчин пљуском на нас удри, с'јече, вјеша, роби, пали;
природна га злоћа води, а освета
гони стара,
варварскога свога срца на нас злобу
да искали,
и слободе дично име гадном ногом
да замара.

 

ПРВО КОЛО

Писка стоји до небесах, пушка грми, крв се лије;
вражја сила мах узела, ништа јој се
не опире:
хвата робје на стотине, на све стране
ужас сије;
облаци се мрачног дима над слободном
гором шире.

 

ДРУГО КОЛО

Мрваљевић, витез стари, на мукама живот даде:
на ватри га су сто робах клети Турци
изгореше;
Мандушић им смртно рањен на рукама
соко паде,
на коцу га рањенога тада Турци
зло попеше.

 

ПРВО КОЛО

Јунаци се тад гледају када на врат муке дођу.
Најславније тад умрије наш Милија
војевода;
у цркви се затворити зовне браћу
да с њим пођу;
"Гроб је красан, каже, црква - споменик
ће бит слобода!"

 

ДРУГО КОЛО

Бранише се седам данах девет братах без престана,
седамдесет и два више барјактара
што убише
око цркве на све стране, док их изда
џебеана;
Турци олтар провалише, с олтара их
све побише.


Мнозина плачу од жалости.  

 

ЈАВЛЕНИЈЕ ОСМО

 

ШЋЕПАН (отирући сузе)

Баш овога чуда није било
од постања људих и свијета
што је овдје у овим горама.
Свуд страдају људи и народи,
но пружају један другом руку -
човјек чојку, а народ народу;
ако ни с чим другијем не може
а оно му помаже плакати,
те се тијем муке олакшају.
С вама бива сасвијем иначе:
кад плачете - свак ви се весели,
кад појете - свак око вас плаче.
О проклето криво вјеровање,
грдно ли си браћу завадило,
грдно ли си браћу помразило.
Што је ово до вражје суђење?
Ко би мога принудит Славјане
до сљепоће и вражјег суђења
да упрте на својим плећима
азијатско криво вјеровање,
које бога истинога хули,
а гоји се са невином крвју?

 

ТЕОДОСИЈА МРКОЈЕВИЋ (Шћепану)

У тебе су међер многа добра,
ал' нијесам досада знавао
да си такви богослов дубоки.
Ријетки су цари богослови,
а у тебе ето и то добро.
Него мјери што ћеш говорити;
најљепше је о том не зборити
ни наносит носа над олтаром.

 

ШЋЕПАН

Сачувај ме боже, игумане,
да бих смио против праве вјере
ја злочесто ишта помислити,
а камоли уста расклопити.
И ја нешто видим са очима,
буди оно што је сваком јавно -
божју свјетлост те земљи свијетли
и играње по небу звијездах;
а и мјесец рђав свједок није,
иако се с плачем прошетује.
Но ми пукне срце од жалости
кад погледам опаку судбину
која паде на нашем народу.

 

ТЕОДОСИЈА МРКОЈЕВИЋ

Ко ће свијет исправит леђима,
ко л' цијеле опаметит људе?
Будале су људи од старине,
будале ће остат довијека.

 

ШЋЕПАН

Нешто друго ја хоћах казати,
па се нешто занесох на страну.
Млечићи су, знадем, Црногорце
све мрзјели, мрзећи љубили,
ал' нијесу мрзост на видјело
никад приђе досад изнијели.
Ја се чудим што ће ово рећи
и ка им је њихова хитрина
допуштила ту безобраштину.

 

ТЕОДОСИЈА МРКОЈЕВИЋ

Ти се чудиш што ће ово рећи,
али ја се нимало не чудим,
јербо знадем што је прије било.
Ово њима нијесу првине.
Кад прегази Ћупрелић-везире,
кад прегази с војском Гору Црну
и навали к мору дебеломе,
паде с војском на поље Солило.
Наше много тад бјеше чељади,
да се спасе, у Боки утекло,
а све жене дјецу унијеле
која боја бити не могаху,
нит се крити по тврдим горама.
Срамотно их Млечићи тисућу
похваташе, Турцима предаше;
женске робјем Турци поведоше;
повјешаше крупније мушкиће;
мушку дјецу те у повој бјеху
увис Турци побацаше листом,
дочекај их на врх од ножевах,
онако их носе набодене
пред крвнички шатор Ћупрелића
да угоде нечовјечној ћуди
тиранина богоотпадника.


Коло поје.

 

ПРВО КОЛО

Клањају се мнаду сунцу дв'је тисуће витезовах,
целивају матер земљу да им покој
тихи даде.
Хоће братску крв да свете и разуру
њих домовах,
али листом изгинути, - о другоме
сад не раде.

 

ДРУГО КОЛО

Молитву им сунце прими, земља славан гроб обећа;
тридест тисућ турске војске како муња
поразише,
све исти дан површише, - је л' јуначка
ово срећа?
Утријеше војску турску, главаре јој
заробише.

 

ПРВО КОЛО

Сердар Ђикан и кнез Мојаш у Чево се с војском врате,
воде собом до два паше и Тураках
главних триста
заробљених на Трњине да им покор
Турци плате
Ћупрелићем учињени. Освета је ово чиста.

 

ДРУГО КОЛО

Босанска се двапут сила на Трњине сломи село,
турске кости на гомиле изнад села
и сад леже.
Бјеснило је дивље Турке на све наше
краје вело,
бјеснило их бешчовјечно на злочинство
њино стеже.  

 

ЈАВЛЕНИЈЕ ДЕВЕТО

Трче архиђакон Петар Сиваља Беглербегова. Сав га народ гледа
како хитро и вјешто коња јаше. Сердар Јово Ђурашковић метне
му свој чибук на ливаду. Он залети хата и у најватренијем трку
сагне се и уграби чибук са земље. Тада га сав народ поздрави
пуцњавом пушаках.

 

ШЋЕПАН (главарима)

Има сам ја у мојој гвардији
коњаниках толике тисуће
од свакога краја и народа;
Татаре сам гледа и Харапе,
Киргизе сам гледа и Черкезе, -
јошт мојима очима не виђох
нигда муње овакве на коњу
као момче ово што сад виђех.

 

ПРОТО АВРАМОВИЋ

Није само он од тога посла
него га је бог за свашто дао;
у нашој се земљи нигда није
оваквога момчета дизало
ни дивотом ни сваком хитрином.
Управ су му седамнаест љетах,
више знаде но нас половина;
паметније мисли и ријечи
нит сам чуо нити ћу је чути,
него неће ово наше бити.
А ако му бог сачува главу,
он је срећа овога народа,
он је рођен да довијек живи,
он ће другим бити Скендербегом.


Долази архиђакон Петар. Шћепан га грли и оће да му дарује
свој џефердар. Петар се смије и не хоће дара примити.

 

ПРВО КОЛО

Што Пипере магла крије?
Што л' топови турски громе?
Што с' око њих пламен вије?
Што л' пушчане јеке ломе?

 

ДРУГО КОЛО

Топал-паша курбан чини
соколове да задуши,
лава робом да учини,
да порасту Муси уши.

 

ПРВО КОЛО

Дим на турску војску иде,
турска војска грдно бјежи,
стражњи прве већ не виде, -
тисућа их мртви лежи.

 

ДРУГО КОЛО

Топал-паша робом оста,
Пипери га ухватише.
Ту падиши бруке доста,
а Топалу и јошт више.
 

 

ЈАВЛЕНИЈЕ ДЕСЕТО

Доходи један монах однекуда. Шћепан се диже, срете га и одведе
на страну. За дуго се с њим забави, поврати се на обично мјесто,
сједне и позове монаха к себи међу народом. Монах приступи
патријарху и владици руци и стане дупке пред Шћепаном. Народ
наврви гомилом около њих.

 

ШЋЕПАН

Духовниче, слушај што ти кажем:
Богу сам се јако зарекао
да на срцу не држим таине
коју нећу на глас објавити
пред овијем вјернијем народом,
него причај право и открито,
на цио глас пред свијем народом,
порашта си ти к мени дошао.


Монах, дрхтећи и обзирући се около себе, вади из штапа шиш
около којега замотаноједно повеље писмо, одвије писмо и даје га  Шћепану. Шћепан отвара писмо, гледа га као да га чита и
одрадости плаче. Народ забјешен шапти међу собом чудећи се што је.

 

ШЋЕПАН (отирући сузе)

Духовниче, све на уста причај
што си доша и рашта си доша.
Не може се никад исписати
ка из уста у уста предати;
чишће језик него писмо каже,
у писању штеде се ријечи.

 

МОНАХ

Види дивно твоје величество
што ти писмо каже и говори.
Дали су ми жестоку наредбу
на ријечи да ти све повторим:
жељкује те видјети Русија,
жељкује те ка озеба сунце,
цио народ пречезну за тобом.
Многе су се буне подизале
и многа је крвца проливена
тражећи те народ од велможах
да те пуште и народу даду.
Бог то знаде што још бити шћаше
да им лажа у пук не помога,
те рекоше ере си умро.
Све разлоге и чисте свједоџбе
изнесоше пуку пред очима,
најпослије и гроб ти нађоше
у кому си и ђе си сахрањен.
Тијем пуку очи замазаше,
ал' се опет зуцати почело
да си здраво и ђе се налазиш.
Стога су ме к теби отправили
твоје вјерне које имаш слуге
да те видим, да ти се поклоним,
да их чисто о теби изв'јестим:
јеси ли им здраво и весело,
како ти је међу Црногорце,
чествују ли и слушају тебе.
И то су ми рекли да ти кажем -
како згоду виде и прилику
за тебе ће послат посланике
да се враћаш на твоме престолу.


Шћепан плаче.

 

ШЋЕПАН (отирући сузе)

О неправдо, ђавољи породе,
је ли ово икад ико чуо
откако је гавран поцрнио
да над празним гробом очитају
опијело живоме човјеку?
Ал' кад чисто пред пуком испане
лаж на лажу, правда на истину,
тешко ти га онда онијема
што ми силом престол уграбише
и толику лажу посијаше.
Тада ће ми триста пута љепше
засјат глава но ми сјаје круна.

 

МОНАХ

Допушти ми, твоје величество,
да одлазим откуд сам дошао;
не може се ни тренућ трајати,
јер зависи од мога трајања
красна срећа царства цијелога
- па каквога царства великога -
које хоће да дуго живује,
којему су дани тако дуги:
један његов - обичних стотина.


Монах се клања просто и одлази. Устаде Шћепан те га прати, дуго
се с њим разговара и повраћа се међу народом веома весео и
задовољан. Народ се чуди и весели; свак гледа Шћепана с
љубопитством као да га јошт никад нијесу видјели; свак мучи, нико ништа.

 

ШЋЕПАН (народу)

Пјевајте ми, браћо Црногорци.
Што ви пјесна колом не окреће?
Ко ће љепшу славу доживјети?
На свијету што бисмо тражили
до овога што ни бог дарова?
Ја већ никад у моме животу
дана слађег доживјети нећу
нег' честити данак кад ми дође
који ће ми с правдом даровати
престол дједов и дједову круну.
Ни тај данак мени неће бити
тако сладак ка што је данашњи,
но пјевајте и веселите се.


Народ весело и с грајом потрчи и поче коло водити.

 

ПРВО КОЛО

Ходаверди, дивљи паша,
страшном војском Куче хара,
Иликова кулу Раша
хоће Турчин да обара.

 

ДРУГО КОЛО

Бјеже Кучи уз планину,
дигла их је турска сила;
од Косора муња сину,
а извија грлом вила.

 

ПРВО КОЛО

Дође витез од Косора,
Јовов Ђуро са дружином,
те узавре бојем гора
братоношком тада силом.

 

ДРУГО КОЛО

Лете Турци низ Орлује,
Гога Рашов зажди кулу;
бјежи паша, јадикује,
уцвијели многу булу.

 

ПРВО КОЛО

Турске војске поглавари
у тој кули изгорјеше.
Овакви су за њих дари,
нека Турци мање гр'јеше.

 

ДРУГО КОЛО

Бјежи паша без обзира
и без пола војске своје;
неће рати, неће мира,
зло му нешто ухо поје.
 

 

ЈАВЛЕНИЈЕ ЈЕДАНАЕСТО

Долази Петро Џаја из Новога и доноси на дар Шћепану двије
канарине у двије крљетке и једнога папагала. Поставише папагала
на његово сједало; почне га Шћепан звати.

 

ШЋЕПАН

Папагале... папагале...

 

ПАПАГАО (клањајући се)

Цар... цар... цар... цар...


Народ се смије и крсти од чуда. Различита и знаменита се
толкованија просуше због папагала о Шћепану међу народом.

 

ТЕОДОСИЈА МРКОЈЕВИЋ (у себи, заценут од смијеха)

Враг би овдје пука од смијеха,
с гроба би се човјек насмијао.
Баш је ово - не знам што ћу рећи;
на свијету још ове смјешине
нит је било нит ће, ја мним, бити.
Да кажујем по тисућу путах,
нико ово не би вјеровао.
Ово никад пристојати неће
- што се ради с овијем човјеком -
за причање ни за вјеровање;
све му свира по његовој ћуди,
жели лажи овој угодити.
Патријарх му бјеше отправио
средовјечну, готово неуку
хатурину ону неваљану.
И гдје ће га за петнаест данах
научити, кад му се примакне,
да му клекне на прва кољена,
да му га је лакше појахати!
Опет лаже са свакоје стране
саковане по његовој ћуди;
по ћуди му и папага дречи.
Та ово је ништа ко га знаде,
ма велико чудо ко не знаде.
Да што почнем зборит у народу,
нагазићу на вељу злу срећу.
То ријетко бива у свијету
да истина пред нечистом лажом
смије своје уши помолити;
најљепше је - држ' језик за зубе.
За лаже ми није много стало:
ко се себе не стиди лагати,
тај за свијет не обрће главе;
него ми је стало за другијем.
Али опет у дрхтећој руци
кантар право мјерити не смије.


Коло пјева.

 

ПРВО КОЛО

Силна ти се Босна слеже на границе листом наше,
пред њом Ћехај-паша млади и босански
 
капетани.
На Ублима сила паде - тридест тисућ
 
ње имаше -
јаничари и спахије и војници све
бирани.

 

ДРУГО КОЛО

Наша војска нејакашна сломит Турке не могаше.
Страшна миса Обилића три војводе
опи тада;
су четрдест другах пођу поклонит се
вољи паше,

са ватром му поклон чине и убију пашу млада.

 

ПРВО КОЛО

Мртав паша самоседми од витешке руке паде,
наше браће двадест и шест погибоше
 
код шатора;
Томановић с четрнаест из окола
здрав испаде.
Данас спомен погипшима видиш -
мрамор до мрамора.

 

ДРУГО КОЛО

Два сердара тада удре на смућену турску силу,
разгоне је и ис'јеку, - половина
не утече.
Слободи је пир велики кад јој синци
круне вилу,
као што су под турскијем шаторима
исту вече.  

 

ЈАВЛЕНИЈЕ ДВАНАЕСТО

Долази граф Бујовић, сердар бококоторски, родом из Пераста, и
доноси Шћепану писмо од провидура из Котора у коме га моли
провидур да. се не именује Шћепан императором ни царем, јер
речена имена не звече лијепо у овим крајевима.

 

ШЋЕПАН (поносито гледећи)

Дану причај, господин-сердаре,
што то траже од мене Млечићи,
с каквим су те образом спремили
кад су своје грдно губавило
сад казали цијелој Европи.

 

ГРАФ БУЈОВИЋ

Млетачка је воља свагда била
откад си им доша у сусједство,
и данас је како што је била -
друго име узми које хоћеш,
ал' се царем ни императором
немој звати јер ти не пристоји.

 

ШЋЕПАН (с грохотом)

Зар Млечићи у мојојзи кући
да ме крсте како они хоће?
Што би онда Црна Гора била
кад би она лаву Марковоме
као торба о репу висила?
Па ономе лаву жалосноме
који носи, ево неко доба,
ћуд лисичју, а зечево срце,
те се клања сјенки од мјесеца,
робињама направља папуче.*
_______
* Султаније

 

ГРАФ БУЈОВИЋ

Знаш, Шћепане, ти си човјек уман,
срећа ти је у крила удрила,
а дјела ти способности кажу.
Но за тебе царско име није;
с тобом би се могло и сложити
но се с мјестом овијем не слаже.

 

ШЋЕПАН

Ја се звао тако ал' онако,
вама није ни шире ни уже,
само ви се не даје сакрити
опачило ваше ваздакадње
и подмукла подлост душе ваше,
којано је благородној души
много тежа но турска дивљина.
Истим путем којим си дошао
хајде натраг, поздрави Млечиће:
јошт им треба много којечеса
да им дуги порасту бркови,
па што такво да почну зборити.
 

 

ЈАВЛЕНИЈЕ ТРИНАЕСТО

Одлази граф Бујовић. Долази један слијепац који је пјесну извео
о новој побједи на Чево и у Црмницу. Умоле га да је пјева. Почне
гудјети пред Шћепаном и главарима. Пук се нагомила да се не
може кркнути.

 

СЛИЈЕПАЦ (поје)

Здружише се два велика змаја,
отправише Турке и Латине
- сто и тридест хиљадах пушаках -
да ухвате цара русинскога
те у Црну Гору добјежао,
а заробе царицу слободу.
Цар се сакри у село Грађане,
а царицу бране Црногорци.
На хиљаде падоше јунаци,
потекоше ријеке крваве,
потопише Турке и Латине.
Засја света царица слобода,
засја млада ка на гору сунце.
Благо вама до шест витезовах
те водисте у бој Црногорце,
ваше име никад не умире:
Вукотићу са Цетиња Перо,
и сердаре Поповићу Стано,
војеводо Драго Вукотићу,
с побратимом Милићем војводом,
млад ђаконе, црногорска дико,
са сердаром Ђурашковић Јовом -
благо вама, сиви соколови,
соколови црногорски момци,
ви бесмртну славу задобисте
сијекући шест недељах Турке
преко Чева и подно Црмнице
докле силу турску саразисте
и демону сломисте рогове.
Сврши пјесну слијепац. Шћепан гледа пред собом; боље му се
допадаше пјесна папагалова но овога слијепца. Разлази се
скупштина. 

 

ДЈЕЈСТВИЈЕ ЧЕТВРТО

 

ЈАВЛЕНИЈЕ ПРВО

НА ЦЕТИЊУ
Долази посланик императрице Екатерине Вторе, књаз и генерал
Георги Долгоруков и са њим 30 офицера; доносе Црногорцима
грамату од речене царице којом их позивље да устану на Турке,
јер је и она с Турцима заратила. Владика Сава пише у сва племена
црногорска да иду на Малу госпођу на Цетиње да чују грамату
царице руске што им пише.

Соба у манастир на Цетињу. Књаз Долгоруков, владика Сава,
патријарх Бркић, Теодосија Мркојевић, офицери руски.

 

КЊАЗ ДОЛГОРУКОВ

Желио сам од мога ђетинства
ове горе ваше видијети,
о којим се чудна преданија
на све стране чују и просипљу.
И ево ме лијепа судбина
и доведе сада међу њима
да се с вама видим и познадем.
Радујем се и веселим томе.

 

ВЛАДИКА САВА

Гора с гором састат се не може,
али човјек може са човјеком.

КЊАЗ ДОЛГОРУКОВ

Како сам се из мора извеза,
на границу стао црногорску,
у души сам велику премјену
оћутио, не знам ни сам какву,
и први сам камен црногорски
пољубио са братском љубавју.

 

ВЛАДИКА САВА

Колико ће човјек путовати,
с предјелима и чуства мијења,
особено на предјел собратски;
на њем човјек мора и да не би,
јошт када га веза двојеструка
тако силно веже и скопчава,
како што нас са Русијом веже.

 

КЊАЗ ДОЛГОРУКОВ

Ово чисто вјеровати може
ваша милост и преосвјаштенство:
откако сам љетос изишао
из милога отачаства мога,
сад сам само дихнуо воздухом
пријатнијем, а приђе нијесам.

ВЛАДИКА САВА

Своје с туђим није смијешано,
од туђега свагда туга бије.
 

 

ЈАВЛЕНИЈЕ ДРУГО

Доноси ђаче ракије; узимље Теодосији Мркојевић ракију те служи
патријарха, владику, напуња чашу и даје књазу, а овај се извињава.
да не пије ракије.

 

ТЕОДОСИЈА МРКОЈЕВИЋ (пружајући му чашу)

Узми, књаже, не нећкај се ништа,
ове горе не љубе регуле,
јер су у њих дани предугачки,
те лиш оним што код куће чамју,
кад их човјек не би поткидао
са пјесмицом и чашом ракије.
Док си овдје, треба забацити
свеколике свјетске посластице,
ка да си се изнова родио.


Гледа га кнез љубопитно и попије добру чашу.

 

ТЕОДОСИЈА МРКОЈЕВИЋ (смијући се)

На здравље ти. Вјешто је искапи,
као да си и приђе почиња


Сви прочи пише ракије.

 

КЊАЗ ДОЛГОРУКОВ (Теодосији шалећи се)

Па си добро јошт, игумне, сиров
под бијелим и дугим власима,
лице ти је ка младићу сјајно.
Колика си љета избројио?

 

ТЕОДОСИЈА МРКОЈЕВИЋ

Гоним управ седамдесет шесто;
ал' га гоним али га престижем,
не знам љепше како бих казао.

 

КЊАЗ ДОЛГОРУКОВ

Седамдесет и шеста година!
(К својима- "Онъ еще молодецъ!")
Такови су синови природе,
којим њежност, којим излишности
здравје, благо најдраже на св'јету,
отровале, ка знаду, нијесу.
Ја мним, оче, мало што и мислиш,
но смирено филозофски чекаш
што ће теби дан који довести.

 

ТЕОДОСИЈА МРКОЈЕВИЋ

Мислим, књаже, и прскох мислећи,
мисли су ми веће јаде дале
двадест путах но тешки послови.

 

КЊАЗ ДОЛГОРУКОВ

Нама што смо у свијет широки
мисли ломе главе немилосно.
Али вама што би их ломиле
на овоме мјесту узаноме?

 

ТЕОДОСИЈА МРКОЈЕВИЋ

У тјескоти мора се мислити,
и ове су мисли различите.
Ти све мислиш од добра к бољему;
ово боље ако ти измакне,
добро ти се у зло преокрене, -
то је управ смијешно мишљење.
А ја мислим од зла пут горега;
зло преносим, горега се чувам.
Ти си рођен и честит и срећан,
а ја, исто ка птица у гори,
бога славим и дневи и ноћи
што нијесам тица у кавезу;
ово ми је драже од свијета,
тијем питам душу и тијело.

 

КЊАЗ ДОЛГОРУКОВ

Међер знадеш мислит и зборити!
У свијет си ваљда путовао,
ако ништа, ано да се познаш
с наукама и с богословијом,
које ти је нужно знати било
да получиш свештено званије.

 

ТЕОДОСИЈА МРКОЈЕВИЋ

Веома сам мало путовао;
самоук сам, ако штогод знадем:
по буквици учио сам књигу,
по људима учио сам свијет,
по звјездама и богословију.
Што ми друга требује наука
како овдје у наше крајеве?
Много огња под малијем лонцем,
ал' ће прснут ал' пролит млијеко.

 

КЊАЗ ДОЛГОРУКОВ

А домаћи какав ви је живот?
Имате ли уредне часове
кад лежете и кад се дигнете,
када ћете сјести за обједом?
И вечером сједите ли дуго?
Имате ли какве год забаве?

 

ТЕОДОСИЈА МРКОЈЕВИЋ

Код мене је оваква уредба:
кад огладним, онда ми је подна;
дуго сјеђет не могу вечером,
но како се код ватре огријем,
чашу вина подобру испијем
те наздравим санку и дружини,
па отоле згријат у постељи.
Је ли зора, ето ме на ноге;
забаве ти друге не имадем
до једнога сама разговора
с живијема али с мртвијема, -
кад ни с једним, онда сами собом.


Пуцају машкули непрестано који позивљу
Црногорце да иду на скупштину.

 

КЊАЗ ДОЛГОРУКОВ

Не могу се наслушат милине,
јербо су нам све ове литице
оживјеле крупним одзивима.
Та ово је пријатно слушати,
те лиш оном ко га чуо није.
 

 

ЈАВЛЕНИЈЕ ТРЕЋЕ

Сабраше се Црногорци листом. Излази међу Црногорцима владика, патријарх, књ. Долгоруков, Теодосија Мркојевић и офицери руски. Црногорци су дигли капе на пушке, а Теодосија Мркојевић чита грамату од царице. По прочитању грамате учине Црногорци у три пута весеље из пушака.

 

КЊАЗ ДОЛГОРУКОВ

Чуј, народе јединоплемени,
прослављени у свијет храброшћу,
православна велика царица
спремила ме да међу вас дођем,
да вам предам њезину грамату
и њезине свештене ријечи,
те ми даде из уста у уста
вам их предат од слова до слова.
Велико је моје посланије,
царска ријеч аманет највиши,
драгоцјеност највиша на земљи;
р'јеч је царска царства религија.
Ја вам носим страшна сокровишта,
уцијенит уста их не могу;
свака ријеч коју сам донио
по брилијант ваљаде из круне.
Јошт никада в'јести ни вјесника
овакога овдје дошло није
откад ваше горе поникоше.


Црногорци изабирају сердара Јова Петровића, који је учио
неколике године у Петровом Граду, да он говори с књазем.

 

СЕРДАР ЈОВО

Изговори, књаже, што имадеш,
ми смо жељни добријех гласова.

 

КЊАЗ ДОЛГОРУКОВ

Царица вас љуби ка синове,
пазиће вас како ђецу своју.

 

СЕРДАР ЈОВО

Ми то чисто, књаже, вјерујемо,
и ми Русе ка браћу љубимо.

 

КЊАЗ ДОЛГОРУКОВ

Извјесна је Њеном Величеству
ваша храброст од памтивијека
и преданост ваша непокретна
посестрими Русији те гојите,

 

СЕРДАР ЈОВО

То смо дјелом досад показали,
ни посад се лијенит нећемо 

што могнемо у свакоју згоду.

 

КЊАЗ ДОЛГОРУКОВ

Дајем вама на знање свијема
како султан, невјерни Мустафа,
враг заклети крста христјанскога,
Обрескова, нашега министра,
безаконо у тавницу баци;
рат објави као изненада
православној великој царици
и цијелу роду христјанскоме.
Царица је дигла силну војску
и кликује из упила гласа:
ко се годе су три прста крсти
да устаје на ноге јуначке,
да дижемо срушене олтаре,
да на њима крсте исправљамо,
да пропоје вјера православна
славу божју и пјесну побједну,
да гонимо поганскога сина
из Европе к његовом гнијезду,
у његове запарне пјешчине.
Спомен'те се, храбри Црногорци,
какву преци ваши задобише
нечувену славу и јунаштво
с Александром, царом македонским.


Смије се Теодосија.


Спомен'те се дјелах витешкијех
ваших царах и ваших деспотах,
па јунаштва ком се свијет диви,
те сте свагда собом показали
под барјаке Скендербега Ђура
против гадне силе отоманске.
Спомен'те се вашијех претковах
и њихове борбе очајане:
први они барјак развијаше
од Славјанах свијех у Европи
проћ' Турчина, општега крвника,
а у помоћ Петру Великоме.

 

СЕРДАР ЈОВО

То је било, него са сном прође.
Погибоше цари и банови,
ка да у њих удри муња жива;
погибоше Срби на све стране,
погибоше душом и тијелом.
Ми ни на пут ни на дом остасмо,
на потрку свијема мукама,
само што злом и страшном осветом
живујемо у овим горама.
Помогосмо Петру Великоме,
па сва наша крвца и страдања
богом просто када смо помогли
осветивши Петра од Ахмета.
Нас потреба није соколити,
што можемо, готови смо свагда;
је ли бог да, имамо ли с киме, -
побоље ће нас познати Турци.
Ал' се бојим несрећне недаће:
срећа нам се стара заметнула,
пробудит се она лако неће
докле год се ситана наспава.

 

КЊАЗ ДОЛГОРУКОВ

Монархиња жели православна
да на помоћ њенога оружја
рат с Турчином одмах заметнете,
да се листом на Турке дигнете,
да Стамболу с војском марширате,
да на њему с војском ударите,
па што бог да и срећа јуначка.

 

СЕРДАР ЈОВО

Ми смо у рат довијек с Турцима,
јошт се никад мирили нијесмо,
нити ћемо док је од нас трага;
дић ћемо се одмаха на Турке,
с њима ћемо боја учинити
по граници на свакоју страну.
А с ким ћемо маршират к Стамболу?
Малене су, књаже, наше силе;
ми се једва бранити можемо -
има ли нас десетак тисућах -
с мало хране, а јошт мање праха.
Куд се годе с границе шенемо,
срести ће нас двадесет тисућах,
мало даље срешће и педесет,
па не мрца и заваљеника,
но Бошњака али Арбанаса,
од искона војничког народа,
те се рађа и мре под оружјем.
Да ли не знаш - они су Стамболу
остра сабља и десница рука;
колијевка то је јаничарска,
а јаничар сила крволока.

 

КЊАЗ ДОЛГОРУКОВ

Није Турчин оно што је био,
но је гадно на нос посрнуо;
а сачувај боже да је оно
што се једном о њему збораше;
да му кола у глиб не падоше,
већ би свијет црњи пака био.

 

ТЕОДОСИЈА МРКОЈЕВИЋ

Крај имаде куга и зло свако;
а да краја не бише имали,
цијели би свијет поморили,
те би земља постала пустиња,
да се по њој дивља стада шире.
Слава богу што Турчин посрну;
но пред ким је, књаже, посрнуо?
Пред силама и пред народима,
ал' спрам нама он јошт не посрну;
спрам нама је јошт њега сувише.
Ми смо шака малена народа,
богу хвала, опита слободом;
да нам није јошт ове пјаности,
давно бисмо и ми упанули,
ка сви други, у ђавољу торбу,
ђе су веће смјешћене јабуке.

 

КЊАЗ ДОЛГОРУКОВ

У Турску је данас сасвим друго,
није оно што је пређе било:
уљегла је зука у народе,
судбина је тајна потпалила;
потресла се душа у народу,
већ им на нос мирише слобода.
Сва је Турска данас у Европу
ка стог сухе сламе ал' сијена;
не требује него смјела рука
да у њ метне ватру с једне стране
да се цио пепелом прометне.
А та рука ви можете бити

ако знасте и ако шћедосте.

 

ТЕОДОСИЈА МРКОЈЕВИЋ

То тај може мислит и зборити
који не зна како ствари стоје,
ал' не онај који их познаје.
Како бисмо ми то урадили
без помоћи некога другога
кад Бошњаци, наша родна браћа,
слијепи су те не виде ништа?
Куран им је очи извадио,
куран им је образ оцрнио;
код њих нејма душе ни образа
који не би за куран умро.
То је њина кукавна светиња.
О слободи и о народности
у њих нико поњатија нејма;
у гроб су их обје сахранили.
Арнаут је ни вода ни вино,
народности ни слободе нејма;
он за образ не зна и поштење,
продаје се ко му више даде;
за новце ће свашто учинити -
матер продат, а оца заклати;
та витеза Скендербега Ђура
(који њима не бјеше приличан, -
на ујаке Ђуро налицаше,
на Балшиће, на српске кнежеве),
баш овога славнога витеза,
кога више никад стећи неће,
продадоше за новце Турцима.
Да им ноћу Ђуро не утече
из постеље, те некако чудно,
хоћаху му главу откинути
и продат је за новце султану.
Скендербегу ми смо помагали
борити се против силе турске;
Арнаути то знати не хоће,
они су нам највећи врагови.
За Грке ти казат не умијем,
но ни од њих посла бити неће
без туђега масла и помоћи.
Булгарин је без душе трупина,
он је убјен топузом у главу,
не сјећа се што је пређе био.

 

КЊАЗ ДОЛГОРУКОВ

Около вас Србах много има;
да вам нико други не помогне,
с њима чуда урадит можете, -
одвазда су Срби народ храбри.

 

ТЕОДОСИЈА МРКОЈЕВИЋ

Истина је да су народ храбри,
да су били. Али ђе су сада?
Вјеровања Србе истражише.
Ми смо Срби народ најнесрећни:
сваки Србин који се превјери -
просто вјеру што загрли другу,
но му просто не било пред богом
што оцрни образ пред свијетом,
те се звати Србином не хоће.
Ово ти је Србе искобило,
робовима туђим учинило.

 

КЊАЗ ДОЛГОРУКОВ

Како кажеш, оче игумане,
одовуд се врцнути не може
кад су тако скупјени крајеви.

 

ТЕОДОСИЈА МРКОЈЕВИЋ

Може, књаже, оно што се може,
а више се ни тражити неће.
Ми хоћемо заврћи бојеве:
около нас су десет градовах, -
Турке ћемо навућ на границе,
а све Турке најжешће јунаке
од све Босне и од Арбаније.
Ту ће бити големо помоћи
и напретку вашем олакшице.
Но се, књаже, поклони царици,
преданост јој нашу чисту кажи;
не заборав напоменут истој -
када би се смирила с Турцима,
нек нас с браћом Русима удружи
и помири с клетијем Турцима
да ка пређе с нама не ураде;
заједно се побисмо с Турцима,
па се Руси без нас умирише,
нас сиротне саме оставише
разљућеној сили песијанској.

 

ГЛАВАРИ И САВ НАРОД ИЗ ГРЛА

Срамота је, оче игумане,
спомињати оно што је прошло.
Ми смо муке довијек парали,
а људи су за муке рођени, -
ти о миру довијека сањаш.
Да мир буде како ти говориш,
како бисмо без рата живјели?
Рат је нама душа, игумане;
но не збори што ти не пристоји,
ере ћеш се за језик ујести.
 

 

ЈАВЛЕНИЈЕ ЧЕТВРТО

Пуче грозд пушаках на брду; иде Шћепан, па му по обичају чине весеље. Како чују остали Црногорци који су на искупу око грамате, сви проспу огањ, на весеље одговоре весељем. Тешко буде веома књазу Долгорукову, који им је кажева да је Шћепан лажа, и Црногорци му рекли да. вјерују књазу. Дође Шћепан.

 

КЊАЗ ДОЛГОРУКОВ

Еј ти, лажо једна непозната,
како си се смио усудити
на зло име употребит царско
и поруге толике градити
с освештеним једнијем именом?
Помазаник не знаш што ће рећи;
вјешала су већ ништа за тебе.

 

ШЋЕПАН (узбуњен)

Ево народ цио за свједока:
јесам ли се царем икад назва,
нека народ по души свједочи;
него сам се од тога имена
устручава како од ђавола.
Али ко је мога ал' ће моћи
пуку икад уста затиснути
да не збори што му на ум дође?

 

КЊАЗ ДОЛГОРУКОВ

Сведоџбах су јавнијех стотине -
ти си грдни кривац пред законом,
ништа тебе опрати не може,
луг ни сапун, ни све твоје лаже.
Твоја лажа није једна шала:
гракнула се она надалеко,
на четири краја од свијета.

 

ШЋЕПАН

Па што мене толико кривите
што свјетина око мене хучи?
Народ крсти како кога хоће.
Ко ће порећ божју и народњу?

 

КЊАЗ ДОЛГОРУКОВ

Знаш ли како суде самозванца?
Теби иста осуда сљедује,
над тобом је она изречена,
само што је треба извршити.

 

ШЋЕПАН (јако узбуњен)

Па ко мене међу Црногорце
да судити и казнити смије?
Човјек један без никакве силе,
до једнијем празнијем р'јечима,
да нада мном изрече осуду!
Кичељиви Стамбол и опаки,
удружени с лукавим Млецима,
одсуду ми потписат не смјеше!
Много би се сломило мишицах,
много би се сломило оружја
док би мени изрекли одсуду.
Ја сам могу спрам једнога стати,
а с оваквим храбријем народом
не бојим се до бога никога,
него збори, књаже, о другому;
о чему си послат, не прескачи,
други пут ћеш о мени зборити.
Кад се и ја мало поразберем
и ствари се надаље уреде,
тад ће изист дјело на видјело,
што ти хоћеш, како л' мене зову.

 

КЊАЗ ДОЛГОРУКОВ

Сад потврди прво нијекање.
Свашта сам се о теби наслуша,
ал' све мого вјероват нијесам
док ми данас ти све посвједочи.
Али сада цијело вјерујем
да ти свијет ништа не придиже.

 

ШЋЕПАН

Вјеровао ил' не вјеровао,
мени није ни мајмање стало.
Па управо - да ти не замећем -
да таквизи за мном добро зборе,
за мене би то погрда била;
ал' кад такви за мном зло говоре,
ја се тијем дичим и поносим.
Сада виђи како те цијеним.

 

КЊАЗ ДОЛГОРУКОВ (обративши се народу разљућен)

Чујете ли њега, Црногорци,
са каквијем дочека поздравом
посланика царице христјанске
и једнога књаза старинскога,
да првога у све царство нејма?
Чујте добро што ћу ви казати:
ви ако сте онај народ вјерни
и предани Русиј' посестрими,
ако боли вас подруга грдна
која паде на свијетло име
великога цара русинскога
чрез ништавца овог самозванца,
сад одмаха њега изведите,
сад одмаха њега стријељајте
насред равна Поља цетинскога!

 

НАРОД САВ

Све за љубав велике царице
и за твоју, њеног посланика,
чинит ћемо од овог човјека, -
стријељат га никако нећемо,
друго свашто што је теби драго.

 

КЊАЗ ДОЛГОРУКОВ

А ви сабљу његову узмите
и одмаха с њиме у тавницу,
нека у њој лаже своје каје.


Скочи неколико Црногорацах, узму од Шћепана
сабљу; Шћепан уздрхти и почне плакати.

 

КЊАЗ ДОЛГОРУКОВ (с повелителним тоном Шћепану)

Треба лажу сада да откријеш
пред очима цијела народа,
треба казат откуда си родом.

 

ШЋЕПАН

(забуњен, послије дугог ћутања)
Грк сам родом из града Јањине.


Књаз Долгоруков дозове једног офицера који умије
грчки да види је ли истина да је Грк, но Шћепан не
умједе ништа грчки.

 

КЊАЗ ДОЛГОРУКОВ

Лажеш, лажо, ка си научио,
ти нијеси Грчке ни видио;
него кажуј откуда си родом, -
да л' не видиш виле пред очима?

 

ШЋЕПАН (јецајући)

Ја сам управ родом Далматинац,
племеном се зовем Раичевић.
Ако ово не буде истина,
прост ви живот - ви ме каменујте.


Послије дугога испита виде да је чисто казао откуда
је: поведу га и затворе у једну клијет више собе
књ. Долгорукова.
 

 

ЈАВЛЕНИЈЕ ПЕТО

Долази неколико Црногорацах с границе и доведу
са собом патријарха цариградскога Есперијуса.

 

ПОП АНДРИЈА

Добро дошли, браћо Црмничани,
откуда вам тај духовник стари?
Толициња рашта га пратите?

 

ЈЕДАН ВОЈНИК

Лов смо добар, прото, уловили,
али му се тако веселимо
ка да ће нас све опржит муња.

 

ПОП АНДРИЈА

Виђу на вам, нешто сте ијетки;
причајте нам да видимо што је,
па до кога узбуде кривица,
одговаро богу и народу.
И шеница имаде кукоља,
и духовник може залудити;
но кажите ко је тај духовник,
какав поса ви с њиме имате.

 

ИСТИ ВОЈНИК

Патријарх је ово цариградски,
па нас гријех и несрећа наша
с њим удеси, те га ухватисмо.
Скочи на ноге књаз Долгоруков, владика Сава, патријарх Бркић, владика Арсеније, офицери и сав народ да га из љубопитства виде. Патријарх се Бркић с њим познаде, целиваше се по обичају, тако исто и друга. господа духовна и мирска.

 

ПОП АНДРИЈА

Порашта је патријарх вселенски
и каквијем послом амо доша?
Рашта ли сте ви пружили руке
на аманет и светињу своју?

 

ДРУГИ ВОЈНИК

Рашта, прото? - Рад несреће наше
а његове вјечите нагрде.

 

ПОП АНДРИЈА

Каква може то бити подруга
с свјетилником вјере православне?

 

ИСТИ ВОЈНИК

Ка највиша што си икад чуо,
па је такве ни чуо нијеси.
Свак слуша с љубопитством.
Ево има седам осам данах
откако је доша на граници;
свако му се живи овесели
ка да ново нас огрија сунце;
свак похита кано патријарху
да поуку од њега чујемо
и примимо свете благослове.
Кад код њега, имаш што виђети -
поче вражју просипат поуку
и тровати народ опачилом;
поче кумит што чуо нијеси,
да се земља под нама пропане -
све гологлав а с крстом у руке,
да се народ Турцима предаје.
Сви се томе послу зачудисмо -
да нас куша, сав народ помисли,
јесмо ли му у закону тврди,
љубимо ли слободу јуначку.
Када виђе - кумства не помажу,
поче клети, у кам затуцати,
и на народ проклетства сипати
и некакве крупне анатеме,
ако народ за њим не окрене
да се иде Турцима предати.
Кад виђесмо што хоће патрика,
христјанском га вјером закумисмо
и његовим великијем чином
да се прође таквијех пословах
и да иде откуд је дошао,
да се грдна брука не набија
с лијепијем нашијем законом.
Кумисмо га три четири дана -
ко се годе код њега намјери;
на сва наша кумства не обрну,
нити једном рече: "Хвала богу",
но све прати ону наопаку.
Тад прегнусмо, не знам ни сам како,
ако ће нас све бог саразити -
ухвати га и доведи к вама.
Сад чините од нас и од њега
како знате, што вас душа боли.
А сви бисмо воли погинути
него ишта да му ружно буде.

Свак гледа преда се и снеби се.

 

ТЕОДОСИЈА МРКОЈЕВИЋ (зловољан, крсти се)

Даница се сатаном проврже,
јербо пође против воље божје;
стога с неба паде у тартару
(зло са горим хоћу да покријем):
архистратиг кад први сагреши,
ка ће слаби човјек да не згреши?


Опет ћутање велико, свакоме нешто мучно бива.
Патријарх Есперијус броји бројанице и плаче.

 

ТЕОДОСИЈА МРКОЈЕВИЋ

Сад он плаче - и ја ћу плакати -
рони топле сузе покајања.
Великаши и гријеше крупно;
смртна рука над њим власти нејма,
но ће њему за његова дјела
небо судит, а земља не смије.
 

 

ЈАВЛЕНИЈЕ ШЕСТО

 

БАЈО ГАВРИЛОВ

Барем саде, оче игумане,
без господе нијесмо сиротни,
но их ево на свакоју страну:
цар и принцип с тридест офицерах,
два владике и два патријарха,
шест сердарах и шест војеводах,
а помањим ни броја се не зна.

 

ТЕОДОСИЈА МРКОЈЕВИЋ

Истина је, наша четовођо,
доста их се сада намјерило
(али си се мало забројио);
да бог даде унапријед више.
Што би биле пчеле без матице?

 

БАЈО ГАВРИЛОВ

Доста их је, мајде богме, оче,
довијала некаква вјетрина,
већ их никад Црна Гора неће
оволико очима видјети;
много би их једном царству било;
оволико чуда за нас није,
него ће се брзо распршати.
Зли смо, оче, ми до бога слуге,
а они су листом празноруки
(сви, до тога рускога принципа).
Слану шаку радо људи лижу,
а на празну не обраћу главе.
Истина је што си ти рекао -
збуњене су пчеле без матице.
А какве су са много матица?


Теодосија Мркојевић од имена оба владике, патријарха Бркића и књаза Долгорукова моли Есперијуса да даде благословено писмо онима који су га довели на Цетиње. Есперијус дава писмо и они одма, прилично његовом званију, испрате обратно вселенскога патријарха.  

 

ЈАВЛЕНИЈЕ СЕДМО

Долази Пејо Маџар, житељ скадарски а родом из Подгорице, и
доноси писмо владици Сави и Црногорцима од беглербега
румели-валиса; целива владику у руку и дава му писмо; владика прочитавши исто, дава га књазу Долгорукову. Књаз, не умијући прости рукопис читати, даде писмо Теодосији Мркојевићу да га на глас прочита.



ТЕОДОСИЈА МРКОЈЕВИЋ (чита писмо)

  "Везир-паша румели-валеси,

поздрављам те, цетински владико,
и главаре од све Горе Црне.
Ево има неколико дана
с сваке стране доушавају ми
да је Москов некакав из мора
изишао и у вас дошао,
донио вам некакве фермане,
те вас на зло учи и подбада.
Прођите се, море, сијасета;
зар Москова нијесте познали
што је пређе с вама урадио?
Ако ћете да смо пријатељи,
чувајте се његове преваре;
пут му дајте откуд је дошао.
Што прст меће међу туђа врата?
Ми смо једно били и бићемо:
домаћа се чељад посвађала,
па ћемо се смирит акобогда.
Што вам треба нечесова дружба
са Московом и преко свијета?
И да хоће, помоћ ви не смије;
и да смије, помоћ ви не може.
Он је саб'јен на крај од свијета,
те не може ни од које руке
вами чути смрти ни живота."


Смије се књаз Долгоруков.

 

ПРОТО АВРАМОВИЋ

Чујеш пасје безобразне клапње:
"Домаћа се чељад посвађала". -
То ће рећи да смо с њима једно.

 

ПОП АНДРИЈА

То ће рећи да смо ми њихови.

 

ПРОТО АВРАМОВИЋ

Би ли ово дјеца написала?
Баш су Турци слијепе будале.

 

ПОП АНДРИЈА

Јесу Турци дјеца, но пакосна;
будалећи Турци све мудрују.

 

ПРОТО АВРАМОВИЋ

Будалећи Турци све мудрују!
Ја не могу овојзи мудрости
никаквога краја нигђе наћи.

 

ПОП АНДРИЈА

Њојзи краја трудно наћи није:
гордост сл'јепа јесте душа турска,
а душа се ова лажом пита.
Неће Турчин тобож да попушти;
и сад броји да смо ми његови.
Ради тога он нас и домаћи.

 

ПРОТО АВРАМОВИЋ

Па каква је та пријека лажа?

 

ПОП АНДРИЈА

Мало мања него она што је
те Мустафу братом сунца зову.

 

КЊАЗ ДОЛГОРУКОВ (Пеју Маџару)

Еј, Маџаре, како је Турцима
што сам доша међу Црногорце?

 

ПЕЈО МАЏАР

Господине, као трн у око,
грдно су се смели и смутили,
реп ни глава не знају ђе им је.

 

КЊАЗ ДОЛГОРУКОВ

А што Турци о мени говоре?

 

ПЕЈО МАЏАР

Јад их знао! Што им на ум дође;
неко тако, а неко онако.
Него су се добро уплашили,
живот им се за пару не мили,
али ће им добро мило бити
што си цара врга у тавницу.

 

КЊАЗ ДОЛГОРУКОВ

Каква цара? Ти си полудио!

 

ПЕЈО МАЏАР

Свак га тако зове, господару,
ја га крстит не знадем иначе.

 

КЊАЗ ДОЛГОРУКОВ

Та оно је једна лажа пука,
стога сам га врга у тавницу.

 

ПЕЈО МАЏАР

Ко је да је, он је нама добар;
он је ову земљу прославио
и Турцима много јада дао,
у главу им маглу ућерао.

 

КЊАЗ ДОЛГОРУКОВ

Може л' икад то истина бити
да се Турци, како ми се прича,
једне лаже баш толико боје?

 

ПЕЈО МАЏАР

Истина је, честити принципе,
и јошт више него ти се прича;
то је чудо пређе нечувено -
плаше буле турску дјецу њиме.

 

ТЕОДОСИЈА МРКОЈЕВИЋ

Оли сада одлазит, Маџаре,
али ти је али није хитња?

 

ПЕЈО МАЏАР

Хитња ми је, већа бит не може:
ак' у Скадар сјутра не приспијем,
нејмам више главе на рамена;
да не чекам одговор на писмо,
ни тренућ се задржао не бих.

 

ТЕОДОСИЈА МРКОЈЕВИЋ

Одговора не чекај никаква;
из главе је ово владичине
и свакога врснога главара -
на писмо му отписати неће;
без поруге своје и његове
ко би на њем мога отписати?
Онако се не пише људима.
Ти на уста поздрави везира
и кажи му чисто и открито:
Црногорци жељет не умију
са Турчином мира ни љубави;
добра турског никако не хоће,
а од зла се не плаше турскога.
Јошт му и то придодај, Маџаре,
да су Руси наша родна браћа;
нејма силе у свијет никакве
која би нас могла разбраствити.
Па да нама ни браћа нијесу,
него да су из пакла ђаволи,
опет су нам милији но Турци.
Јошт му и то придодај, Маџаре,
да се код нас свијају махови*.
Он ће знати на што ово слути:
градови се хоће турски скоро
заљевати нашијем оловом.
_______
* фишеци


Одлази Пејо Маџар.  

 

ЈАВЛЕНИЈЕ ОСМО

 

ПОП АНДРИЈА (с дружином, кријући од књ. Долгорукова)

Ја у себе нешто рачун чиним:
ствар се мени ова не допада
што Шћепана данас затворисмо,
што Шћепану јавно пред народом
изгубисмо образ и цијену.
Ово за нас добро бити неће.

 

СЕРДАР ВУКАЛЕ

Рашта за нас добро бити неће?

 

ПОП АНДРИЈА

Јер смо себи штету урадили.

 

СЕРДАР ВУКАЛЕ

Какву штету себи урадисмо?

 

ПОП АНДРИЈА

Те велику, како ми се види.
Ко је да је - ја га не познајем;
о њему се за ово питало,
ал' га народ за цара држаше,
чествоваше и бојаше га се,
и народ се овијем именом
окреташе како желијасмо,
како свијет около пјанога;
њим држасмо слогу у народу.

 

СЕРДАР ВУКАЛЕ

Ту си, попе, добро угодио.

 

ПОП АНДРИЈА

Ми Шћепана сада нагрдисмо.
Што је Шћепан, то је ствар од ништа.
Народњега цара изгубисмо.
А бога ти, куд ће већи изгуб?

 

ВОЈВОДА НИКО

Јошт не знате што смо изгубили,
но ћемо се послије сјетити.

 

ПОП АНДРИЈА

Баш сјетити и грдно кајати.

 

СЕРДАР ВУКАЛЕ

А зашто смо оно учинили
ода шта се хоћемо кајати?
Принудит нас није мога нико,
но изгуба ту није велика.

 

ВОЈВОДА НИКО

Ми смо оно данас изгубили
што никада већ стећи нећемо;
ми имасмо што нико нејмаше -
без терета никаквога цара;
не искаше паре ни динара,
а играше како ми свирасмо.

 

СЕРДАР ВУКАЛЕ

Јошт се није у свијет рађао
цар јевтини никад од Шћепана;
он под богом друго не тражаше
до по оку добра меса на дан
и дипалах двоје да му свира.

 

ПОП АНДРИЈА

Све је лако, али ево бруке:
књаз ће овај откуд је дошао,
- што год грана и друме направља -
нас с Турцима како припокоље.
Ми Шћепана грдно изгубисмо;
без узде ће остат Црногорци,
да све раде по својојзи ћуди;
и тада се ништа знати неће
ни ко пије ни ко плаћа вино.
При смутњама нашим домаћијем
ствар је турска нама као свадба;
ми то добро знамо сви тројица,
рођени смо у бесудну земљу.
Проста куга да нас све понесе,
но времена прва да се врате!

 

СЕРДАР ВУКАЛЕ

Кад је таква штета у Шћепану,
далеко нам није измакнуо.
Ми нијесмо убили Шћепана,
но у ону клијет затворили.
Само ону клијет отворимо,
ето Шћепан као што је био.

 

ПОП АНДРИЈА

Ето Шћепан, није погинуо!
Управ човјек онда и погине,
чест, поштење када му се узме;
него треба добро да пазимо
јер послије нас помоћи неће,
Соломуни да се прометнемо.
 

 

ЈАВЛЕНИЈЕ ДЕВЕТО

Долази један стражар послат од Шћепана. Клања се
књазу Долгорукову и прочој господи, и стане дупке
пред књазом.

 

КЊАЗ ДОЛГОРУКОВ

Црногорче, што тражиш од мене?

 

СТРАЖАР

За малу сам ствар овдје дошао,
аманет је божи ствар велика.

 

КЊАЗ ДОЛГОРУКОВ

Дану причај да чујемо што је.

 

СТРАЖАР

Шћепан ми је аманет предао,
није једном него по сто путах,
да вас молим од његове стране
да му ону тицу те говори
пошаљете к њему у тамницу
за разговор један и забаву,
да му брже пролази вријеме.

 

КЊАЗ ДОЛГОРУКОВ (срдито)

Какву тицу? Ти си полудио!
Чујете ли лаже безобразне
у чему је снова загазио!
Како се је мога усудити
ствар ништаву од мене искати,
запалит ми образ пред народом?
Како да сам ја овдје дошао
да му чувам и да му надгледам
беспослице и његове тице.
Ово ништа друго бит не може
него са мном набија подругу.
Куд ће већа него ова што је?
Грдни један скитач безобразни,
нити моја слика ни прилика,
наружи ме данас пред народом.
Раван мени да ово учини,
ласно би се мога извидати;
одма бих га на мејдан позвао.

 

СТРАЖАР

Опрости ми, драги господаре,
крив у томе ја нијесам ништа,
рад аманта доша сам божјега,
више с' бојим бога но икога.


Књаз не одговори ништа, него се срдит на страну нагне. Стражар одлази, а Теодосија Мркојевић полако приступа књазу и почне му тихо говорити.

 

ТЕОДОСИЈА МРКОЈЕВИЋ

Господаре, коме се противиш?
Зар маленкост једнога будале
да књажевску твоју смути душу?
Пјаницама и лудим људима
опрашта се свашто као дјеци.
Онако га црна памет учи,
ништа знао није куд му иде;
но је хтио искат дозволење
да му врага онога донесу -
мили му је него своја душа
рашта дречи по његовој ћуди.
Твом кољену јесте насљедствено
од искона великодушије:
твоју љутост сви ми чуствујемо.
Да је са шта, не бих ни жалио,
но с никога и с никакве ствари.


Књаз се исправља мало поублажен.  

 

ЈАВЛЕНИЈЕ ДЕСЕТО

 

ПОП АНДРИЈА (уставши међу народом)

Ја бих река, оче игумане,
да му није толике кривице
на Шћепана тако да се виче.

 

ТЕОДОСИЈА МРКОЈЕВИЋ

Луди гр'јеши на свакоме кроку.

 

ПОП АНДРИЈА

Ја мним су му све такве кривице;
чисто држим да на правди страда, -
благо њему и његовој души.

 

ТЕОДОСИЈА МРКОЈЕВИЋ (смијући се)

Прилика је доиста цијела
да ће хула на свету истину
дивно мјесто души отворити.

 

ПОП АНДРИЈА

Све на страну друго да туримо,
но ти кажи што ви сада скриви?
Што се може скривит у тамници,
те толико на њега вичете?

 

ТЕОДОСИЈА МРКОЈЕВИЋ

Крив је ђаво и његова матер
у бездану ка ђе грије сунце.

 

ВОЈВОДА НИКО

Је ли друго штогод сакривио
до што свога иште папагала?
Па каква је то вражја кривица?
Иште своје, а не иште туђе.

 

ТЕОДОСИЈА МРКОЈЕВИЋ

Мога га је друкчије искати.
Ал' послати једнога стражара
да донесе врага код ђавола!

 

ВОЈВОДА НИКО

Крив ко иште, кривљи да не иште.
Нејак човјек пунан је кривице:
без питања да га је узео,
у топ би га жива саћерали.

 

ТЕОДОСИЈА МРКОЈЕВИЋ

Та нијесмо ни ми Турци, чоче,
да се месом људскијем хранимо.

 

ВОЈВОДА НИКО

Какви били на свијету људи -
кад насаде накриво држало,
што су онда него прави Турци?

 

ТЕОДОСИЈА МРКОЈЕВИЋ

Ја познајем на што ви гудите:
муха ви је у носу уљегла;
није вама стало ни марите
да папага али Шћепан цркне
од жалости један за другијем;
то је друго масло и ковање.
Развеза је боља слабе свезе.
Кад је наврх језика, причајте,
а ево ви од мене ширина.


Уклања се Теодосија мало на страну.  

 

ЈАВЛЕНИЈЕ ЈЕДАНАЕСТО

 

СЕРДАР ВУКАЛЕ (књазу Долгорукову)

Ја се чудим, чудећи се питам
рашта Шћепан тужи у тамници.

 

КЊАЗ ДОЛГОРУКОВ (присрдито)

Мало му је што је у тамници,
требало би да је на вјешала.

 

СЕРДАР ВУКАЛЕ

Но порашта, честити принципе?
У каквој га налазиш кривици?
Не знамо је, но се сви дивимо.

 

КЊАЗ ДОЛГОРУКОВ

Он је лажа, лупеж и зликовац;
царско име он украде јавно.
То је крађа на свијет највећа.

 

СЕРДАР ВУКАЛЕ

Јошт никада то чуо нијесам
да се име може ђе украсти.
Па каква је то ђавоља крађа-
име украст, а ствар не украсти?
Па и да је то име украо,
када царство он украо није,
ту кривице ничесове нејма.
Тисуће се људих на свијету
називају вуци и лавови,
а нити су вуци ни лавови.
По начину твоме, како причаш,
све би ове повјешат требало.

 

КЊАЗ ДОЛГОРУКОВ

То је сасвим друкчије, сердаре.
Законици царства русинскога
самозванца пењу на вјешала.

 

СЕРДАР ВУКАЛЕ

Све је код вас другојаче, књаже.
Ја сам једном био у Русију;
у вас су се растегле равнине,
краја им се прегледат не може;
куд год човјек обрати погледе,
види небо с равнинам спојено;
а ово је један гроздић горах.
Царство ваше тако је пространо,
на ноге се обисти не може;
горе наше тако су узане,
лав крилати кад заврти репом
и разљућен кад почне рикати,
а Алија кад крви ожедни,
кад му пукну ране на кавуре
те он почне јечат из дубине, -
Алија се и лав разумију
преко наш'јех горах узанијех.
Код вас ноћи по све љето нејма,
а код нас се саставит не хоће
два без ноћи дана никојако.
Може бити у многим стварима
код вас право а код нас неправо,
код нас право а код вас неправо,
како што је ово за Шћепана.

 

КЊАЗ ДОЛГОРУКОВ

Он је кривац, бог и људи знају,
и треба га одмаха казнити
с вјешалима, са срамотном смрћу.

 

ПОП АНДРИЈА

Код нас кривце пушкама гађају,
пушком на трк, како тицу на лет.
Но те молим, свијетли принципе,
од имена цијела народа,
из тавнице пуштимо Шћепана,
- нама треба, а теби не смета -
да на правди божјојзи не страда.

 

КЊАЗ ДОЛГОРУКОВ

Ако овај самозванац мрски
главом лажу сад не плати своју,
братска љубав, свеза најсилнија,
прекида се данас задовијек
међу вама и силном Русијом.

ПОП АНДРИЈА

Ту љубави чисте братске није
коју један човјек из пакости
би могао собом претргнути.


Књаз разљућен почне се шетати.

 

СЕРДАР ВУКАЛЕ, ПОП АНДРИЈА, ВОЈВОДА НИКО (из једнога гласа)

Чуј народе, куд смо замлитали:
своју срећу под ноге турисмо,
да се с нама вас свијет калижи.
Би сад дјеца могла видијети
е цар руски данас на Цетињу,
књаз би њега смио изгубити,
затворит га не смје у тавницу
ниже себе, него више себе.
Докле живи - све старијег мнађи
више главе држи и поштује, -
обичај је такви у свијету.
Но вадите цара из тавнице!
Што је принцип пред једнијем царем?
- ка миш мали пред добријем мачком.
Велика хука у народу; поврви народ гомилом, сломи врата од тавнице  и ослободи Шћепана. Велика радост у народу што су га ослободили. Књаз Долгоруков, јако разљућен на Црногорце, стане неколико данах у Црној Гори, докле Црногорце добро с Турцима завади, па онако срдит зато и за многе друге ствари као и Црногорци на њега, - готово утече с Цетиња у октобру мјесецу године 1769, увезе се на јаз (у кнежевини грбаљској) у трабакули Лазара Јанковића из Новога и одведе са собом у Русију Василија Јовановића Бркића, последњег српског патријарха.

 

ДЈЕЈСТВИЈЕ ПЕТО

 

ЈАВЛЕНИЈЕ ПРВО

У СКАДАР У СОБИ МЕХМЕТ-ПАШИНОЈ 


КАРАМАН-ПАША ДУКАЂИНСКИ
Алаха ми и његове браде,
баш нам капе лете око главе.
По четири луле издимисмо,
а по осам кафах окидосмо,
да ријечи једне не пискосмо;
досадно је упусто брбљање,
али ни ту добра посла није
кад се смрзне језик у вилице.

 

МУЛА ХАСАН

Кад су срце и душа стегнути,
нејма човјек ћеифа зборити.

 

ИМАН ХУСЕИН

Пет молитвах прескакат не треба,
треба трчат што се брже може
на свештену поклич муезина,
па ће алах с великим пророком
с душе маћи свакоју теготу,
дат свакоме што му срце жуди.

 

КАРАМАН-ПАША

Јок, дина ми, то не бива тако.
Кад трпија на душу напане,
све молитве и сви муезини
не могу је са душе скинути
док се сама како не уклони,
докле човјек од ње не прекужи,
ал' докле га с душом не раздвоји;
болијести од ње теже није.

 

МУЛА ХАСАН

Трпија је поклапна на душу
како мора на младо тијело,
ал' и она имаде ећима -
прави разум с бистрима очима,
које ствари овога свијета
чисто виде, а не кроз копрену.
А када би било ка ти кажеш,
што би свијет био до трпија?

 

КАРАМАН-ПАША

А да што је свијет до трпија?
Мусафа ми рад бих био знати
за вас те сте наши књижевници,
је л' на срцу ка на језик вама;
вјерујете л' томе што зборите,
али само дубару бацате
да бјешите безумну фукару.

 

МУЛА ХАСАН

Та нијесмо ни ми од челика,
јер искрица најмања опржи;
ал' са собом уредбу чинимо,
лијечимо себе и остале.
А без тога што би инсан био?

 

ИМАН ХУСЕИН

Чисти авдес и чисто клањање
од тога су најпречи љекови;
лијек други ја томе не знадем -
наш га алах и наш пророк нејма;
а што они нејмају двојица,
нејма тога код нас ни на небу.

 

КАРАМАН-ПАША

С мулом ми се памет мало згађа,
али с тобом не може никако;
молитве су добре и предобре,
али оне лијек не бивају;
оне с неба кликују љекове,
па алаха с пророком кликују
да нас бране од зла свакојега.

 

МУЛА ХАСАН

Молитве су нужде сачиниле.
А да земљу зле нужде не гњече,
не би небо имало досаде,
робиња му не би земља била.
 

 

ЈАВЛЕНИЈЕ ДРУГО

 

МЕХМЕТ-ПАША (исправљајући се с дивана и свијестећи се од клапње)

Ђе враг црни зацари ђавола
међу оном шаком зликовацах
те нам даде оволико посла,
па још каква посла крвавога.
На гомиле главе остависмо,
истрошисмо хазну и џебану,
па какав смо поса урадили?
Репа врагу видјели нијесмо
каква мука јошт пред нама стоји.

 

КАРАМАН-ПАША

Да је просто по стотину путах
што нас Москов гњечи и разгони,
просто било великим силама
што нас ломе са свакоје стране,
веће бива штете но срамоте;
ал' не просто никад ни довијек
што се с нама сав свијет калижи
ђе се наше силе изломише
на хајдучком једноме гнијезду.
Је ли икад ово игђе било
откад тиса и вијек никоше?

 

МЕХМЕТ-ПАША

Пређе војске бјесмо окупили
сто и двадест тевтером хиљада;
сад мислимо стотину купити.
Кунем ви се паћи вјером турском:
бих волио, радије прегнуо
врело гвожђе дохватит зубима
но на Црну Гору ударити
и тражити ђе се наћ не може
тога врага те га царем зову.

 

КАРАМАН-ПАША

Знади чисто, честити већиле,
да га наћи довијек нећемо;
пређе би се ситна пара нашла
да је бацим у морску пучину
но тај вражи и опаки човјек
у крваве оне проклетије.
Чувају га ка аманет неки,
па му и ми дигосмо цијену,
дражи им је сада триста путах.

 

МЕХМЕТ-ПАША

То се чисто види, не крије се,
колико га љубе и поштују;
с Московом се ево неко доба
они браћа некаква називљу,
спрам Москова готово се крсте;
ал' кад онај принцип код њих дође
и донесе из Москве фермане
те подјари листом Црногорце
на зло наше и на пакост тешку,
Црногорци њега нагрдише
ради свога цара опакога.

 

КАРАМАН-ПАША

Колико је бутумом свијета,
немирноће нити опачила
црногорског нигђе не имаде;
зликовци су и крвопиоци,
од искона прави дин-душмани;
та веће је у њих проклетила
него у све горопадне орде
што су под власт цара шаитана.
Бог је дао ере их је мало,
јер нејмају справе ка требује.
А да их је више, мусафа ми,
и са справом да су понаредни,
турске капе оставили не би
баш до Шама и до Парашама.

 

МЕХМЕТ-ПАША

Слике нигђе у свијет нејмају,
колико је под богом инсана;
та они су слијепе будале:
што су шћели, могло им је бити
од падише и нашег девлета,
само да се мало опамете
и злочинства своја да оставе.
Ал' бадава свашто на свијету
са једнијем сл'јепијем народом;
драже му је зло и пакост своја
но икакво добро на свијету.
И с њима се на крај не долази
док с' невјерно не утре котило.
А ко би га мога утријети?
Ја се чудим, тако ми сеџаде,
невјернике што наш алах трпи,
из свијета што их не ишћера
ка невјерни народ Ђанбен-ђана.
 

 

ЈАВЛЕНИЈЕ ТРЕЋЕ

 

МУЛА ХАСАН

Ја се чудим, лијепе ми ћабе,
такви људи, како говорите,
те кудите што се кудит не да
и што има те какву цијену.

 

КАРАМАН-ПАША

Дедер кажи ти њину цијену,
и како се зове - да видимо.

 

МУЛА ХАСАН

Како, пашо, ако бога знадеш,
да л' не видиш како им се зове?
Те цијене нико други нејма,
имати је није лако, пашо.
Српско царство паде на Косову,
потресе се свијет од Турчина,
у ропство нам падоше народи,
ближи паде, а даљни остаде.
Не оста ли нама Црна Гора
управ, пашо, у нашим њедрима
ка гнијездо крај ријеке плахе?
Од Косова до данашњег дана
наше војске на њу удараше;
многе наше војске изгибоше,
сјекоше их, робише, палише,
зло им свако на свијет радише;
сва је Црна Гора засијата
са нашијем и њиним костима, -
покорит је никад не могасмо.
Куд ће веће дике и цијене?
Дина ми се начудит не могу,
кад погледам све њихове муке,
ка то људство до данас доживје.

 

КАРАМАН-ПАША

Ти се, мула, ка да покавури.
Како хвалиш једне невјернике
и злочинце од свакоје руке
којино се нашом крвљу хране?

 

МУЛА ХАСАН

Билах теспих, кавурин нијесам,
нит' бих ово река пред кавурма, -
поштено је право говорити:
злочинци су - истина је права;
на злочинство ми их нагонимо.
Зло чинити, ко се од зла брани,
ту злочинства није никаквога.

 

КАРАМАН-ПАША

Да имају, и да хоће дати,
свак би река ере си подмићен;
него да те чују како збориш,
би ти колач некакав послали,
барем добра да испечеш овна.

 

МУЛА ХАСАН

Стави руку ти на твоје срце,
па ми реци говорим ли право.

 

КАРАМАН-ПАША

Ала, била, имаш право, мула.
Сви се послу овоме чудимо
што се девлет овога не прође
кад се досад силом не уради,
ђе смо оно крваво гнијездо
учинили, на њем уришећи,
касапницом нашом и њиховом.
Колико је на њу људства легло -
да устану, бабове ми душе,
све би оне горе прекрилили.
С тијем смо им дигнули цијену;
а да смо их на мир оставили,
малени су они у свијету,
име би им давно погинуло
у свијету и у народима.
 

 

ЈАВЛЕНИЈЕ ЧЕТВРТО

 

МЕХМЕТ-ПАША

Смијешни су и ови падише:
кад им нешто под капом заврти,
они хоће под свакоји начин
да им свијет буде пеливаном,
да се креће по њиховој вољи;
а то бити никако не може.
Ка си књигу у Стамбул учио,
скоро отуд дошао, имане,
што фукара и свијет еглени
о падиши Абдули Хамиду?
Је ли за чем, каква ли га кажу?
Хоће л' наше поправити ствари
са Московом и са осталима?

 

ИМАН ХУСЕИН

Кажу да је побољи од брата.
Ствари лако поправити није;
како дину метну Москов клети
обадвије шаке у перчину,
већ је слава наша погинула,
кавурски смо сада задушници.

 

МЕХМЕТ-ПАША

Давно ли се нама окренуло -
тек султани наши утекоше
са престола у харем несрећњи;
тек почеше копати бунаре
у одаје, у своме харему,
и сасипат рушпе у бунаре,
на њих лежат и ноћу и дању,
караулу чувати рушпама;
тек султани на коран пљунуше,
сташе дријет вино и ракију,
те посташе безумне бекрије.
Куд ће веће на свијет лудости
но учини баш у наше доба
мераметли падиша Мустафа.
Рат објави силноме Москову,
рат објави, па га заборави;
но окупјај паше и везире
од цијела његовога царства
на огледу махнитој Хадици
кога ће му сестра бегенисат;
шеснаест је путах окупљао
сву господу своју на огледу,
шеснаест је путах удавао
своју сестру једном за другијем.
Москов дивно познаде падишу,
навали му са свакоје стране;
на мору га, на суху утуче,
и ухвати Турке за вилице.

 

ИМАН ХУСЕИН

Ја се уздам, драги господаре,
у стотину педесет џамијах,
у два пута толико мунарах,
у пет путах толико другијех
богомољах што су у Стамболу.
Све су ово царске задужбине,
свуд се овдје права вјера слави
непрестано, и дневи и ноћи;
уз сваку се ријеч припијева
турски алах и пророк велики.
Они ће два очи обратити,
своју вјерну дјецу надгледати,
сатријети невјерне кавуре
и проширит наше дивно царство
од истока до запада сунца.

 

МЕХМЕТ-ПАША

Курана ми, то је од нас зашло.
Премучни су настали адети,
мучна ће се прикучит времена:
кавурит се, ал' у Шам бјежати,
а ближе се турковати неће.
Ка ће моћи у уске чакшире
клањат Турци али турковати?
На шпику нам сабља не помаже,
јошт кад крмад у Стамбол задрече.
Тек зачују ово прави Турци,
нека санџак и шериф уграбе,
па омичу пут светијех мјестах.

ИМАН ХУСЕИН (готово плачући)

Неће пророк могући пуштити
таква страшна да падне погрда
на гиздаву матер од свијета,
на свети град, који њега слави.

 

МЕХМЕТ-ПАША

Султани су нам пропили вино;
наскоро ће Турци видијети
ђе султани једу крметину;
попуцат ће срца у Тураках,
попуцати срца од жалости.
Ослачат ће дину крметина,
сви ће Турци муком умукнути!
 

 

ЈАВЛЕНИЈЕ ПЕТО

Долази Беглербег румели-валеси у Скадар с неколике стотине
коњаниках своје свите. Пуцају топови, бију накараде; велико му весеље граде. Сретају га Караман-паша, Мехмет-паша и уводе га у сарај Мехмет-паше.

 

МЕХМЕТ-ПАША

Добро доша, честити валису,
хаирли нам твој долазак био!
Јеси ли се утрудио љуто?
Јесу ли те растресли хатови
на овоме дугачкоме путу?

 

БЕГЛЕРБЕГ (једва говорећи од дебљине)

Баш се јесам грдно утрудио,
што нијесам никад у животу,
јер су ови злочести путови.

 

МЕХМЕТ-ПАША

Какви људи, такви и путови.
Путови се ни звати не могу,
но су ово праве беспутице,
телиш оним који су одрасли
на ћилиму у дивном Стамболу, -
путови су наши ка грозница.

 

БЕГЛЕРБЕГ (зијевајући као да се топи)

Откако сам Стамбул оставио
и постао румели-валисом
ево има непуна година, -
чини ми се да су десет прошле
како чезнем за красним Стамбулом.
Него друга не бива никако:
робови смо нашега падише,
треба њему измет учинити;
синови смо вјере пророкове,
треба њене гонити душмане
и збијат их дину под ногама.

 

МЕХМЕТ-ПАША

Треба свашто радит што се може,
али треба пазит изнајбоље
и на оно што се догађало;
смрт је лакша но грдна срамота.
 

 

ЈАВЛЕНИЈЕ ШЕСТО

 

КАДИ-АСКЈЕР

Како сада збиља живујете
са онијем вражијем милетом?
Стаје ли се когод на ћенару?
Чините ли вјере али мира?
Имате ли какве трговине?

 

КАРАМАН-ПАША

Од замана како је остало,
онако се и сада налази:
нит' имамо мира ни састанка,
но бојеве и вјечна крвљења;
иду наше чете и њихове
свим ћенаром тамо и овамо,
не престају и дневи и ноћи.
Ђе се хвата Турчин с Црногорцем,
Црногорац ђе скучи Турчина, -
један другом не чини амана,
но се бију и сијеку главе;
мушкој глави они не различу,
да је нађу и у колијевци,
но је с'јеку једни другијема;
женско робе и у ропство воде,
ватром пале што сегнути могу;
један другом грабе аиване;
њиве штете, а сијеку воћке, -
сваке јаде на свијету граде,
што се нигђе јошт радило није.

 

КАДИ-АСКЈЕР

Од постања нашега пророка,
откад паде куран са небесах,
јошт душманин већи не постаде
човјек чојку а народ народу
од Турчина и од Црногорца.
Да л' се су чим досадит не може
невјерноме дина душманину?

 

КАРАМАН-ПАША

Ни с чим му се досадит не може,
све преноси муке ругајућ се.
Зла свакоја што су на свијету
и што човјек урадити може,
ми смо њима свакоје радили.
Ево има неколико доба
смислимо се ја и Мехмет-паша
да им њина стада потрујемо.
Покри снијег све њине планине,
те им сагна стада у жупине,
у пољима и у продолима
на пушкомет од наших градовах;
двјеста оках ми узми сичана,
узми соли десетак товара,
со и сичан добро измијешај,
пошљи ноћу неколико другах,
посијаше отров на пасиште.
Тек се њини пушташе крдови,
збучаше се, ка имање, на со, -
многа им се стада утријеше.
Памети се посље научише:
испред стадах све иду чобани;
кад опазе отров на пасишта,
не пуштају по њима крдове
докле киша отров не опере.

 

КАДИ-АСКЈЕР

Хљеб вам царев халал по сто путах,
дин жељкује такве измећаре,
потаман сте ви истински Турци,
такови су ћабу оградили.
Благо вама тамо и овамо:
овамо сте у њедра падиши,
а у нашој дивној тандарихи
сјеђећете за пуним софрама,
уз кољено турскоме алаху
и његову драгоме пророку,
кад зло ново смислити знадосте
којијем се може пакостити
противнику ћабе и курана.
 

 

ЈАВЛЕНИЈЕ СЕДМО

 

БЕГЛЕРБЕГ

Написмо се кафе и тутума,
изм'јењасмо домаће јеглене;
треба штогод о вељему послу,
за којим не девлет оправио,
позборити и разумјети се.

 

МЕХМЕТ-ПАША

Старијему иде да започне,
но почињи, румели-валису.

 

БЕГЛЕРБЕГ

Већ то знате и ви обојица
што падиша хоће да радимо.
Он је дао сто хиљадах војске,
све потребе што хоће за војску
да се с војском изнова удари,
Црну Гору да сву опржимо,
ухватимо цара њиховога,
те ов'лика погради грдила
са својијем лажнијем именом,
и да њега, ал' његову главу,
честитоме спремимо девлету.
Тек што дође честито прољеће,
војска ће се одмаха дигнути.
Ја сам мало доша унапријед
да план скројим с вама обојицом
како ћемо с војском ударити.

 

МЕХМЕТ-ПАША

Ја сам скоро, честити валису,
вјеровао и све то гледао;
и ја плана не знадем другога
за покорит ломну Гору Црну,
што све не би покла Црногорце.

 

БЕГЛЕРБЕГ

Баш то није тако немогуће,
и пређе је Турчин покорава.

 

МЕХМЕТ-ПАША

Не иначе него са издајом
кад се смути на дом Црногорци
те се издај и поведи Турке,
али сада тога бити неће.

 

БЕГЛЕРБЕГ

Ђе се пређе оно изгинуло,
стога ти се чини немогуће.

 

МЕХМЕТ-ПАША

Ратова сам и гледа бојеве.
Ономланих, кад Москов побуни
свуколику Грчку на Турчина,
ја сам пођох с мојим пашалуком
и сатријех Грчку до темеља.
Бјеше муке, али какве муке!
То је друга ратоват с овима:
кад те ћера, утећ му не можеш;
кад ти бјежи, виђет га не можеш;
удара ти откуд се не надаш;
крије ти се, зазрет га не можеш;
кад помислиш да си га добио,
од њега се надај погибији.

 

КАРАМАН-ПАША

Када дође кијамет свијету,
те наш пророк својом топузином
све кавуре у џејмен саћера,
и када се кавур с демонима
по широком искоље џејмену,
мјешавина неће грдња бити,
неће грдња, неће стравичнија
него бјеше турска с Црногорцем
на крвавом Чеву на крајини.
Што ћу крити, када сами знате:
да их више неколико бјеше,
пиличника од нас не пустише.
И чујте ме чисто што ви кажем:
све ћу радит што могнем радити,
главу своју никад жалит нећу
за падишу и за паћи вјеру,
ал' у Црну Гору никад неће
ни вран моје кости унијети,
па вам мило али жао било.

 

МЕХМЕТ-ПАША

Рад сам знати, честити валису,
али девлет Црну Гору иште,
али девлет лажи-цара иште.
Које драго - лако имат није,
ма јест лакше једно од другога,
иако се једно с другим веже.

 

БЕГЛЕРБЕГ

Наш честити девлет и падиша
хоће имат у својим рукама
лажу ону те се царем зове;
то је њима, друго ништа, жеља,
девлету је он муха у носу.

 

МЕХМЕТ-ПАША

Лако ли је што му драго жељет,
ал' извршит - тешко и претешко,
па јошт многе ствари немогуће.

 

БЕГЛЕРБЕГ

Ко је продан, он мора слушати
што му годе девлет заповједи,
биле оне највеће лудости:
стари не да лудост спомињати,
све је мудро што му памет с'јече.

 

МЕХМЕТ-ПАША

Ако један не буде посао;
ја се бојим, мрзнем се од страха,
да ће с нама пући брука грдна;
у том послу имам узданицу
много већу него у сву војску.

 

БЕГЛЕРБЕГ

Какав може то бити посао
те се веће ослањаш на њега
но на војске стотину хиљада?

 

МЕХМЕТ-ПАША

Кад похарах ту пређе Морију,
узех собом робја неколико
да ми измет раде у сарају.
Бјеше робје све из једног села,
те момака бјеше ваљастијех;
те ја смисли и позови к себи
најчвршћега који од њих бјеше
и кажи му што бијах смислио:
да утече ноћу искрај мене
и да узме другах једанаест,
да управо Гори Црној пође
к опакоме цару њиховоме
да му каже ђе из ропства бјежи,
да од њега тражи спасеније
и службицу какву да живује
до прилике вратит се у Грчку.
Овим ће га преварит, рекох му,
код њега ће добит повјерење;
у томе га може изгубити.
Обећах му, ако га изгуби,
да ћу њему дароват слободу
са свијема грчким робовима,
повратит их њинијем кућама.
Ак' убије цара лажавога,
велике му обећах дарове:
по сто ћесах другу свакојему,
главару им, Кости Паљикарди,
двјеста ћесах рекох старешинства,
јошт сувише токе убојите
арамбаше Баја Пивјанина,
које носи паша Карамане.
Обећа се грчки Паљикарда,
и даде ми своју вјеру тврду
да ће своју главу изгубити
ал' посјећи цара лажавога.
Јошт ми јемство заложи велико;
њих дванаест што се потхватише
сваки јемца код мене остави,
неки брата, неки братучеда,
неки сина, а неки синовца, -
ако бише мене преварили,
ако врагу не саломе главу,
да њихове исијечем јемце.
Па од мене када отидоше,
Паљикарда узе име друго,
мјесто Косте да се зове Станко,
јер је Станко име црногорско.
Готово се наврши година
откако су пошли у кавуре;
не би од њих гласа никаквога,
али знадем да се тамо баве,
да је Станко код цара ашчија.
Чисто држим, честити валису,
да ће Станко њега изгубити
јер су јемством страшнијем свезати,
а сад им је ето руке пало.

 

БЕГЛЕРБЕГ

Е куда би та велика срећа
да то буде ка се наредило.
Силнија би твоја миса била
него војске сто двадест хиљадах
те не бише то кадре свршити.
Тад би твоја памет засијала
у девлету на свим пенџерима
ка некакво чудо нечувено;
сам би ти се понио падиша
каква мудра има измећара.
Тада би се његове милости
и пешкеши на тебе просули
да ти пођу сузе од радости.
То би срећно и за мене било,
у мед би ми упала сјекира
и порасла пуна шака браде.
 

 

ЈАВЛЕНИЈЕ ОСМО

 

КАДИ-АСКЈЕР

Пророка ми и његове вјере,
појавља се веће у Москова
некаквијех лажавијех царах
много више него у свем св'јету.
Један им се бјеше појавио
- Пугачев га по имену зваху -
под именом баш истога цара
под којим је и овај овамо.
И Пугачев поради чудеса:
узе Казан и многе градове
и сакупи велику ордију,
и повуче четрест топовах
да удари на Москву велику.
Срећом њином јер га савладаше;
триста бруках, триста сијасетах
да уљезе у Москву поради

 

КАРАМАН-ПАША

То је чудо, драги ефендија,
како Москов узаптит не може
да му тога у царство не бива;
наше царство више но његово,
па се код нас тога не догађа.

 

КАДИ-АСКЈЕР (смијући се)

Наше царство више но његово!
То говоре они што не знаду,
но ко знаде, тим се збором смије.

 

КАРАМАН-ПАША

Ко се може овијем смијати?
Зар имаде кога на свијету
ко је царство повише видио
него што је царство Османово?
Грехота је о том и мислити.

 

КАДИ-АСКЈЕР

Млад си, пашо Махмудбеговићу,
свијетом се не познајеш добро.
Пошири је но ти мислиш свијет.
Мудри Турци овако причају:
Анадол је ка велико гувно,
Румелија спрама Анадола
ка да ставиш на гувно тепсију,
а Босна је спрама Румелије
ка да ставиш сахан на тепсију.
А то није тако но овако:
сав је свијет како једно гувно,
а Русија, бива, у свијету
ка тепсија велика на гувно,
а Турска је наспрама Русије
као сахан мали на тепсију.
 

 

ЈАВЛЕНИЈЕ ДЕВЕТО

Сједају на објед заједно: Беглербег, Кади-аскјер и два паше; а
мула Хисан и иман Хусеин пјевају на балкону од велике собе у којој обједују господа.

 

ИМАН ХУСЕИН

Кипе лонци крај казана;
спрам казана лонци што су,
то су краљи спрам султана
и кавури спрам нас то су.

 

МУЛАХАСАН

С локве сваке сунце грије
и у очи нас обада;
али небом да с' не вије,
чим би локве сјале тада?

 

ИМАН ХУСЕИН

Клик јутарњи са мунаре
страшни ћемер подупире,
а небеса за њем маре,
над земљом се мирно шире.

 

МУЛА ХАСАН

Кавур клети не вјерује
да је куран с неба пао;
стога вјечно нек робује,
алах га је нама дао.

 

ИМАН ХУСЕИН

Иста судба чека крута
на кијамет све ћафире,
те Мурата и Гарута*
тужне снађе за немире.
_______
* Два бајалице и кривосудника, који за њихово наказаније и данас очекују
страсни суд у Вавилону (Алкоран).

 

МУЛА ХАСАН

Кад облазиш Мерваг-Сафу*
поклањаш се храму Меке;
без шећера сркај кафу
и не бој се вражје дреке.
_______
* Двије горе близу Меке, које су дужни прави аџије турске обилазити (Алкоран).


Пуцају гроздови пушака блатом из лађа. Сјетише се Турци што је; почеше грмјети топови на Скадар и на друге градове. Дође
Паљикарда Станко Грк са својом дружином, спровођен великом славом; раскаже Турцима како је убио Шћепана. За награду Турци га спреме дома са свом његовом дружином не давши му до оне токе које су биле Баја Пивјанина и нешто мало трошка за пута. Одлази Беглербег и Кади-аскјер, враћа се цијела војска. Мехмет-паша добија и трећи туг и чин везирски због погибије Шћепанове, која се догодила 1774. године у мају.