Сими Милутиновићу (Цетиње, 25. септембра 1844.)

Сими Милутиновићу

Цетиње, 25. септембра 1844.

Свагда ми једнако драги господине Милутиновићу,

Ђе се прса народношћу жежу, Ту с' ласкања модна не излежу.

Фала ти за свагдашњу твоју наклоност к овоме тврдоме и крвавоме крају, но српскоме од искона. Многи су Срби излепршали на литературно поприш[т]е, него готово сви они пребирају туђе после, у туђе олтаре жежу српски тамјан, клањају се и удивљавају туђинству, а српско све пренебрежу, - српско, које је сјајније, без никакве баснословне примјесе но многијех другијех с њинима баснама. Ти готово сам дичиш се са Српством и Српство с тобом. Шта ће ово рећи те Срби своје пренебрежу? Ово је што ми не имамо јошт благородне гордости народње, а она се имати не може без правога просвештенија. Видим, како из твојега писма тако из писма од 22а августа Настасије, супруге покојнога кнеза Николе Васојевића, да жели знати ђе је и како је он погинуо. Он се је био упутио с једнијем турскијем ускоком из Подгорице (који се је наша с покојнијем Николом у Васојевиће) да иде пут Србије к својојзи фамиљи, него, како човек који готово бјеше полудио, како и сами знате, премјени свој план и с пута се близу границе српске поврати и опет обрне натраг преко Турске докле дође на границу црногорску наспрама фортице спушке у Косови Луг. Тебе је и мјесто познато. Ускок, спроводник кнежев, који је зла Црногорцима чинио, не смједе унутра у Црну Гору уљести, заиште на граници од кнеза да му плати обећану [награду] што га је довле спроводио и с њиме тумаро даде, но кнез, како убоги сиромах, није има шта да му да. Спроводник му хћедне силом узети нешто, а кнез не допушти. Ту се посваде и упири спроводник пушком и убије кнеза, и отале он утеци. То је било 30а маја 1844. год. на двије уре ноћи. Ти знаш какве су наше крајине, које су готово свагда у рату с Турцима. Крајичници наши оближњи, како чују да пушка пукне, тако их се 10 слети к ономе мјесту, помисле да Турци кога на крајину убију и, за њихово удивљење, нађу човека у прљаве турске хаљинетине и помисле даје Турчин и шћедну му главу посјећи, но кад виде да глава није обривана него ошишана, не усуде се посјећи га, почну искрај њега викати: ко га уби, и зашто, и ко је убијен? После им се јави ускок испод саме фортице спушке и на вјеру се састане с некима од нашијех и каже им ко га је убио и рашта. Овај биједни и сожаљења достојни сиромах буде укопат у Загарачу, а оно сиромашкога пртљага што је његово било и коњина те неваљала остане под руке од суда, ко се први јави од стране његове супруге да му се предаде. Строги је испит учињен судејскијем начином над онијем селом близу којега је он погинуо, неколико је сељана у тавницу било позатворено, но, када сеје ствар развиђела како је, одпуштили су се. Убица је онај исти вече утека натраг у Турску. Име му је Гигоје Вукотин, фамилијом Божовић. Он је средњега стаса, нажуте косе, који има око 26 год[ина] тек што му је почела наусница пробијати.

Може бити да је та исти убица који је расказива супруги покојнога Николе његову смрт, јербо нам нитко не каже даје у ове оближње градове турске. Ово је одговор на твоје пријатно писмо од 24а августа о.г. Друго ти немам писати до што те молим да препоручиш покровитељству свијетлога књаза и његову правитељству наш народ који се исељава из Црне Горе у Србију, да буду како браћа Срби примљени и да их благоволе населити по онијема мјестима која су физически и климатом прилична њиноме отечеству.

Поздрављајући те љубезно, твоју госпођу и твојега Драгутина сина, остајем Твој

непремјени почитатељ

владика црногорски

П. П. ЊЕГОШ