Вуку Стефановићу Караџићу
Цетиње, 16. новембра 1834.
Особито почитајеми господин Караџић,
Да сам Вам и приђе одговорио па Ваше писмо од 6а ноембра, не би
згорега било, али се мене доста рано и данас чини. Све ће бити како Бог узоће, а за хартију
како ја узоћу. Наручио сам 100 стопах онакве коју сте Ви одабрали. За сада ће доста бити.
Милаковић каже да је посла пословице. За слова ни гласа ни појаве. Бог да их сачува од свега злога. Не
бих желио да попадну у царству Амфитриде, макар ако би се њима штампавали и укази (фермани)
Океанови.
Засад код нас не има бољега појача од попа Јована и попа Васа. Они
се код нас славе својијем гласом како Зонтах и Каталани у Европу, а унапријед ако што боље
буде, чуће се и до Вас.
Вјерујте ми да мање нијесам чека (по Вашему одласку) да се
преселим с попришта свјецкога у покој уједињени него Мојсеј из пустиње у објетовану земљу (иђеже
течет мед и млеко). Што бих ви дуже писа, све би замршеније било, и зато није потреба
којекакве беспослице у поса окрећати.
Збогом остај, збиљски Србе,
храни српства душом грбе,
буди свагда оне ћуди
да ти српством дишу груди
па ћеш сваком мио бити,
душом ћу те ја љубити.
Владика ПЕТРОВИЋ
Нема коментара:
Постави коментар