Осман-Паши Скопљаку
24. априла 1844.
Примио сам твоје писмо од 21. априла, у којем много којешта
смијешнога виђу. Ти спомињеш аге и дрваре турске да сам ја ланијех побио, а не спомињеш главаре и
чобане црногорске који су од Тураках погинули. То тако и бива да се у туђем оку и длака види, а
у својему ни брвно не види се. Свак зна да су ланих Бошњаци на Планиницу против моје воље
погинули, али ништа друго није било него су панули у ону јаму коју су за друге копали. Што кажеш да не пуштајеш царске земље ни прст, ја царско и не
тражим ништа, нити ћу тражити, но ја знам царе и царске земље уважавати како се пристоји, а ни своје,
чуо си, нијесмо никоме пуштавали лако. Црногорци да су ланих дома били и да није мир с Албанијом био, ја
и ти не бисмо се разили, нити би ти војске никакве на Врањину дизао, ја то чисто знам. Него сврх свега
тога ја никога у моја писма никада нијесам увриједио, па нећу ии тебе.
Што се тиче за пошиљање људих и с једне стране и с друге око мира,
кад ми се не хоћеш маћи с тога камена и с те воде, немамо их рашта пошиљати један другоме, него
ја, како сам ти у оба моја писма писао, знади чисто да хоћу у миру од свакога сјеђети ко
шћене од мене и чекати рјешеније од старијијех, по којему ми се ред владати.
И буди здраво и весело, мој пријатељу.
Нема коментара:
Постави коментар