Мехмеду Решид-Паши (Цетиње, 17. јула 1832.)

Мехмеду Решид-Паши

Цетиње, 17. јула 1832.

Од нас архимандрита црногорскога и Правитељствујушчега сената, везиру Мехмет-Решид-паши, садријазему и управитељу од све Руменлије итд. итд. Примили смо Ваше писмо, из којега видимо да Ви држите безразложно и лажљиво све оно што смо ми Намик Али-паши, везиру скадарскому, писали и желите нам доказати да Црна Гора припада Порти отоманској и да росијски двор није се никад за нас узимао, нити ће се за нас кад постарати. На ово ми Вам одговарамо.

Прво. Јошт кад је царство српско на Пољу Косову пало и невољно под иго турско дошло, од онога доба до данас Црна Гора непресјечно је како своју независимост тако и своју вјеру сачувала и крв своју пролијевала само ради слободе, независимости и своје вјере, нити се икад икому хоћела

покорити, знајући она добро почитовати шта је то слобода и предвиђајући каква би то невоља била туђима робовима бити.

Друго. За увјерити Вас тврдо да је Росија нас јошт одавно под својијем крилом држала и да је за нас мислила, налазимо нуждно јавити Вам како је јошт блажене памети Петар Велики, цар росијски, нама грамоте шиљао као јединовјерному и једноплеменому народу и своју милост и он и његови потомци, прејемници престола, ево за 120 год. нама указивао. Надамо се, дакле, да нас неће у потреби и сада заборавити.

А што Црногорце називате хрсузима и хајдуцима? Зар зашто бране своју слободу и независимост и што знаду уважавати и свој закон почитовати? То се не зове бити хрсузином нити хајдуком, него вјернијем сином отечества и истинијем богопочитатељем.

Што ли нас сада зовете да се Вама предамо и рајом турском постанемо, не видимо нимало да право на то имате, јер како ће тако наједанпут туђијема поданицима постати Црногорци, који су више од 400 годинах свагда мужествено непријатеље од себе одбијали, а само да слободу и независимост у овијема безплоднијема и пустијем кршевима сачувају и да слободно по закону своме жертвоприношенија могу совршивати и господу Богу приносити, који ће свагда држати страну праведнијех и њима на помоћи бити.

Што ли нам пак сада пријетите да ћете на нас силну војску послати и нас све истријебити, то само је у руци свемогућега Бога, који управља судбом човјечијом и, колико се год Ви уздате на своју силу, толико се и ми уздамо на божију, која нас је за толико вријеме бранила да нас неће ни сада оставити.

И ово имамо јавити Вам за узрок што нам пишете сада даје Црна Гора турска част, а Ви сами прошасте године писали сте нам како једноме слободноме народу и да смо с Вама по комшилуку у пријатељству, а сада пишете противу самога себе и против својијех писама, које свједоче Вашу неправду против Црпе Горе, која је могла прошасте године много штете Вашој војсци у Скадру учинити, али нијесмо кћели мијешати се с хајинима цара Отмановића, а Ви зато посјекосте нам осам Црногорацах у Скадру на правди божјој и посиласте тајно у Црну Гору да се Вама Црногорци предаду и да се буне противу своје законите власти.

А што велите да смо Хусејин-капетану писали и с њим помијешани били противу Вас, на то Вам јављамо да смо ми, истина, њему писали, али зашто? Само зато да прими и да не сијече рају која је била на границе црногорске добјегла и желила у Црну Гору ући, коју Црна Гора није могла примити, зашто не има доста мјеста ни за своје људе, а ми нисмо с њим руку држали противу Вас, него јошт ми смо свагда ради били да га султан освоји и јарамазе да угњети, како што је био исти Хусејинкапетан.

Тако исто и из Зете прибјегли су овамо неки од зулума и неки су се од овијех повратили, а неки и сад стоје и желе да се поврате, али не смију, јер су неком оца а неком брата посјекли

Подгоричани.

Ми Вам и сад опет предлажемо да се прођете свакога на нас навојштења, него да у миру и љубови живимо, као што се пристоји на комшилуку, и да нико ником ништа не отима. Ако ли пак дигосте војску, то знадите добро да Русија, која нам је до сада 14 грамота послала, неће нас тако оставити, особито зато што узрока не имате никаква да нас не оставите у миру, да по овијема пустијема горама бринемо се себи за ужитак. И ако Ви на нас нападнете, ми ћемо принуђени бити бранити нашу слободу и независимост, коју су и наши прађедови бранили и млоги жртвом постали. Тако исто и ми сви јединодушно пролићемо нашу посљедњу капљу крви за вјеру, слободу и независимост, и да знате добро да Црногорци ради су ви до посљедњега погребсти себе под развалинама својијех кућах и со тијем оставити потомству свједочанство гробовијех крстах да су пострадали за вјеру и отечество неголи потпасти под иго туђега ропства.

И то Вам јављамо да ово није први пут да се Подгоричани и Црногорци бију него може бити стоти, а све за то што Подгоричани на тврду божу вјеру невино сијеку Црногорце.

Молимо Вас да нам одма одговорите на ово писмо шта мислите, да се и ми знамо владати.

И да сте здраво!

У богохранимој Црногори.