Јеремији М. Гагићу
Цетиње, 30. октобра 1830.
Ваше Високоблагородије,
милостиви государ и много високопочитајеми Србе
Јеремиј Михајлович,
Чини ми се сит сам се већ наплака. Зато једино што виђу да ми од
плача није никакве користи осим сама штета и погибељ очна, али јошт ми не да моје прежалосно срце
уставит се мојијема сузама за мојијем оцем и благођејом. Прво, што сам се лишио милости
благођетељске, друго, што је народ изгубио својега пастира и обранитеља, који бјеше непоколебими
столи вјере и слободе христијанске и превјерни син и обранитељ отечества и неотлучими привјазаник к
росијскому престолу и до својијех посљедњијех ријечих које мије говорио на умрли час. Упитам га:
"Господару, виђу да ћете умријет, него што ћу ја сад?" А он се усправи и сједне на
постељу, па ми почне говорит: "Ја ти сад не могу помоћ ништа, но ти ове најпосљедње ријечи од мене: моли се
Богу и држ се Русије." То изговори и у исту минуту предаде душу у руке господње. Но по свему
томе и по свој тој жалости која ме је постигла, имам прво тврду надежду на всемогућега
створитеља и сирих утјешитеља, па на јединороднују покровитељницу и обранитељницу нашу Росију да нећемо
бит заборављени ни височајше њезине милости лишени, уз то и на Ваше соотечественоје к
нам благонаставленије.
Ја сам се и од Тураках бојао да не учине какву смутњу на крајину
ђе, но ми се чини да неће зашто и не могу, но им се она сила и оно турско старо тирјанство
почело украћивати од рати коју су имали с Росијом, која је све славјанство прославила, а све турство
унизила - Рос, глава Славјан под покровитељством всевишњаго. Приложеноје овди писмо имаћете чест
прочитат и обратно ми га повратит, који се уздам у Вас да ми нећете замјерит јербо Вас
много обеспокојавам с мојијем краткоумијем и неученошћу мојом, али можете бит истинито увјерени
да ћу бит и пребиват
Вашего Високоблагородија
всеусердњејши почитатељ
и покорњејши слуга
Р. ПЕТРОВИЧ
Нема коментара:
Постави коментар