Али-Паши Ризванбеговићу
6. маја 1844.
Примио сам твоје драго писмо, једно и друго. Што се тиче Ускока,
надам се да ће им се турити запт да не смију ни у чије ништа таћи, а за ово што буду досад учинили
преко овога мира, наредио сам капетанима морачкијема да се саставе с твојим чоеком који је у
Дробњаке и да све једни другијема поврате, и од тога краја надам се да неће ни мене ни
тебе глава бољети, но да је и теби препоручено, мој драги пријатељу, немој да ко какво зло Ускоцима
учини.
Што се тиче Цуца, ја сам послао сердара цетињскога с дружином у
Цуце да свеколико врате те су узели са Никшића који су погинули и да их жестоко оглобе, а за
њиову злу освету шта ћу ти дуље причати. Али-пашо, ти знаш лијепо као и ја несрећну работу, освету
нашијех крајева, али заисто да нијесу они погани Ускоци посјекли кнеза њиова, Цуце не би смјели
ни у што ргнути. Што ћу ти се фалити, што се рече "туђему се пофали, а својему
право кажи", ја Цуцу нијесам кадар за ту ствар мушкетати ниједнога приђе но би ти мушкетао оне који су
кнеза цуцкога посјекли, а како би ти њих мушкетао, вјера и Бог и ја би арамбаше од ове чете цуцке
мушкетао пошто стало да стало. И како би се кривци мушкетали, тадар би тврди мир по граници свуда
био. Но било како било, мал ће се никшицки из Цуца врнути и ја и ти пријатељи за свагда остати.
Нема коментара:
Постави коментар