Петар II Петровић Његош

Хвала Вам што сте ме се сјетили пославши ми с Вашим листом од 21. августа Ваш дични превод Гусле. Наше су народне пјесне историја јуначка, епопеја народна. У њима човјек може виђети какав је народ који их пјева. Ја сам љубитељ поезије. Она је мене много занимавала. Ах, дивна поезија, искра таинствена! Ја никада нијесам могао разабрати али је она искра бесмртнога огња, али је бурна клапња, чедо уског поднебија нашег. Са земне је катедре сматрам вјетреним наступом; но када се човјек попне више самога себе, онда види биједност људску, и када је поета може рећи да је жрец олтара свесвјетија. Поета је клик смртнога с бурнога нашега бријега, поета је глас вопијућега у пустињи, он сања о бесмртију, довикује га и за њим се топи. Он види велики лист од књиге миробитија отворен, у њему чита чудества створитељева. Они су његово најслађе пиће, он се њима опија, он силом воображенија изводи из блатне земље клицу небеснога живота - трулину боготвори. Његов се едем шири, на луковима тврди. Ја сам за границом просвештенога свијета. На мом узаном поднебљу свагда се ломе тирјански громови. Стога је мој мали крај тамом дивљине обезображен. За човјека здравомислећега нити је муке ни увеселенија на свијету, јербо су све људске посластице са отровом приправљене, а све печали имају неко своје удовољствије. Човјеку је готово, кад му дође, слатко плакати као пјевати. Ја овако нашу пјесну разумијем, Свијет је сад божји, стога у свакојем његовом нуглу виде се ђела великога мајстора. Трудољубије и искуство мрава и пчеле, и уредно летење ждраљевах ја радије гледам но све параде европејских столицах. Збогом, господин Франкл, изволите ме задржати у Вашем драгоцјеном успомену.

Владика црногорски

П. П. ЊЕГОШ

Вуку Стефановићу Караџићу (Цетиње, 5. октобра 1851.)

Вуку Стефановићу Караџићу

Цетиње, 5. октобра 1851.

Почитајеми господин Караџићу,

Примио сам с провођеним ми Вашим драгим писмом двије књижице: "Гусле", превод господина професора Франкла, и "Пјесне" господина Бранка Радичевића. У преводу судити не умијем, а Бранко је приличан пролећњему лептиру који лети с цвијета на цвијет. Он исто по запуштеној српској ливади ради. Давно би на Ваше писмо одговорио да ми мртвило даде, него из каквог Вам стања пишем, доста је и оволико, јербо када тијело страда и стење, душа се вије у олујама. Ово ћете писмо изволити предати гос[подину] Франклу. Ово је одговор на његовом писму. Поздравите ми све Ваше и моје пријатеље, а особито Вашу поштену фамилију. Желећи Вам здравље и тихе мирноће, остајем Ваш почитатељ и слуга

владика црногорски

П. П. ЊЕГОШ

В. Ханки (Трст, 21. јула 1851.)

В. Ханки

Трст, 21. јула 1851.

Поштени господине,

Хвала Вам на Вашем изјашчном умотвору који сте ми послали. Драго ми је свагда име Ваше било, па ми је и дар од Вас драг, а особено овакови дар. Мало Славјана пишу, а млоги су почели пискарати. Да смо силни морално како смо физически, нигђе се мрачнога облака на нашем поднебију не би могло виђети, али... Ја се никад домислити и начудити не могу откуд Славјанима ово сјајно име којим се називају, ако нијесу они сами оно име којим су познати у свијету претворили, тј. од сцхиави прозвали се Слави или Славени. Ја сам болестан и поскитао сам се по свијету здравља ради, а да сам здравији и код куће, бих Вам се ситан натужио на моју залудњу и слијепу браћу Славјане. Господину доктору Фанти од моје стране срдечно благодарите за његов успомен. Будите здрави и весели, г. Ханка, а тако исто и приљежни за ползу рода на Вашем славном попришту, и изволите ме сохранити у число Ваши најискренији почитатеља.

Владика црногорски

П. П. ЊЕГОШ

Петар II Петровић Његош

четвртак, 19. јун 2025.

Рим 1. јан. 1851.

четвртак, 22. август 2019.

Писма

Л. А. Франклу (Цетиње, 12. октобра 1851.)

Вуку Стефановићу Караџићу (Цетиње, 5. октобра 1851.)

В. Ханки (Трст, 21. јула 1851.)

Основни подаци о мени

Архива чланака