четвртак, 22. август 2019.
Л. А. Франклу (Цетиње, 12. октобра 1851.)
Л. А. Франклу
Цетиње, 12. октобра 1851.
Високоучени господине,
Хвала Вам што сте ме се
сјетили пославши ми с Вашим листом од 21. августа Ваш дични превод Гусле. Наше су народне
пјесне историја јуначка, епопеја народна. У њима човјек може виђети какав је народ који их
пјева. Ја сам љубитељ поезије. Она је мене много занимавала. Ах, дивна поезија, искра таинствена!
Ја никада нијесам могао разабрати али је она искра бесмртнога огња, али је бурна клапња, чедо
уског поднебија нашег. Са земне је катедре сматрам вјетреним наступом; но када се човјек
попне више самога себе, онда види биједност људску, и када је поета може рећи да је жрец
олтара свесвјетија. Поета је клик смртнога с бурнога нашега бријега, поета је глас вопијућега у
пустињи, он сања о бесмртију, довикује га и за њим се топи. Он види велики лист од књиге
миробитија отворен, у њему чита чудества створитељева. Они су његово најслађе пиће, он се њима
опија, он силом воображенија изводи из блатне земље клицу небеснога живота - трулину боготвори.
Његов се едем шири, на луковима тврди. Ја сам за границом
просвештенога свијета. На мом узаном поднебљу свагда се ломе тирјански громови. Стога је мој мали
крај тамом дивљине обезображен. За човјека здравомислећега нити је муке ни увеселенија на
свијету, јербо су све људске посластице са отровом приправљене, а све печали имају неко своје
удовољствије. Човјеку је готово, кад му дође, слатко плакати као пјевати. Ја овако нашу
пјесну разумијем, Свијет је сад божји, стога
у свакојем његовом нуглу виде се ђела великога мајстора. Трудољубије и искуство мрава
и пчеле, и уредно летење ждраљевах ја радије гледам но све параде европејских столицах. Збогом, господин Франкл,
изволите ме задржати у Вашем драгоцјеном успомену.
Владика црногорски
П. П. ЊЕГОШ
Вуку Стефановићу Караџићу (Цетиње, 5. октобра 1851.)
Вуку Стефановићу Караџићу
Цетиње, 5. октобра 1851.
Почитајеми господин
Караџићу,
Примио сам с провођеним ми
Вашим драгим писмом двије књижице: "Гусле", превод господина професора Франкла, и
"Пјесне" господина Бранка Радичевића. У преводу судити не умијем, а Бранко је приличан
пролећњему лептиру који лети с цвијета на цвијет. Он исто по запуштеној српској ливади ради. Давно би на Ваше писмо
одговорио да ми мртвило даде, него из каквог Вам стања пишем, доста је и оволико, јербо када
тијело страда и стење, душа се вије у олујама. Ово ћете писмо изволити предати гос[подину]
Франклу. Ово је одговор на његовом писму. Поздравите ми све Ваше и
моје пријатеље, а особито Вашу поштену фамилију. Желећи Вам здравље и тихе мирноће, остајем Ваш почитатељ и слуга
владика црногорски
П. П. ЊЕГОШ
В. Ханки (Трст, 21. јула 1851.)
В. Ханки
Трст, 21. јула 1851.
Поштени господине,
Хвала Вам на Вашем
изјашчном умотвору који сте ми послали. Драго ми је свагда име Ваше било, па ми је и дар од Вас драг,
а особено овакови дар. Мало Славјана пишу, а млоги
су почели пискарати. Да смо силни морално како смо физически, нигђе се мрачнога облака на нашем
поднебију не би могло виђети, али... Ја се никад домислити и начудити не могу откуд Славјанима
ово сјајно име којим се називају, ако нијесу они сами оно име којим су познати у свијету
претворили, тј. од сцхиави прозвали се Слави или Славени. Ја сам болестан и поскитао
сам се по свијету здравља ради, а да сам здравији и код куће, бих Вам се ситан натужио на моју
залудњу и слијепу браћу Славјане. Господину доктору Фанти од
моје стране срдечно благодарите за његов успомен. Будите здрави и весели, г.
Ханка, а тако исто и приљежни за ползу рода на Вашем славном попришту, и изволите ме сохранити у
число Ваши најискренији почитатеља.
Владика црногорски
П. П. ЊЕГОШ
Александру Карађорђевићу (Цетиње, 12. јула 1851.)
Александру Карађорђевићу
Цетиње, 12. јула 1851.
Ваша Свјетлост,
милостиви господару,
Хвала Вам на Вашем к мени
добром вниманију. О, куда би та срећа [за] српски род да су совјетници дичне Србије
јединодушни, те да не трче к непријатељскима, те њима шпијају и издају шта се у Совјету ради! То је грдна
рака сваком добромислећем Србину по сриједи душе и срца. Да није ова несрећа, ја знадем да
Црна Гора не би Србији полусестра била, но цијела и родна сестра. А куд су друге напредности које
та подла злоба збија? Живила Ваша Свјетлост и Ваш
добри Гарашанин и Книћанин! Све ће добро бити, све ће у ред доћи.
Ваш предани
влад. П. П. ЊЕГОШ
Димитрију Владислављевићу (Напуљ, 31. јануара 1851.)
Димитрију Владислављевићу
Напуљ, 31. јануара 1851.
Напула, 31. јануара 1851.
Поштени г. Владисавјевићу,
Треба се држати старога вина и старијех пријатеља ако се жели
човјек колико-толико на земљи с истином и с весељем познати. Ја се сит напутовах и тобож по омјери
путујем; кад погледај за
собом на путовање, кад ево по земљи идем, а по вјетру путујем, као
комета што снује по зраку или, чистије и приличније казати, као кртина испод земље што
баврља тамо-овамо сљедујући кривијем правцем својијем. Ох, не, не! Грехота је на путовање викати. Ко не
путује тај не живи, тај не знаде што је свијет, што је свијетска мјешавина. Свијет је књига
отворена у којој треба учити што је свијет. Свијет је позориште смијешно на којему се треба у
различитим и свакобојним маскама показивати. Данашњи вијек (у свијету) фабрицира људе људском
мајсторијом и лукавством као што се фабрицира брилијант његовим прахом. Стога се човјек данас у
свијету цијени по начину брилијанта, тј. што има више лицах (facie) човјек или брилијант, то је скупљи.
Видимо из овога, драги Србине, како страшно људи у просвештенију напредују, само што им се лице натраг
окренуло те назад гледају. (Ја сам у писању исто као у путовању, нигда се не умијем једнога
правца држати, но све тумарам). Да, збиља, лијепа Италија. Над њом се благословено, лијепо и
благодатно небо шири и смије; у њој је јогунаста природа у својој дивоти, у својој прелести вјечно
окруњена и весела: земља класическа, колијевка величија римскога. Ах, Рим, величествени Рим! Те
развалине великога Рима. Кад човјек у њему дође, не знаде али га удивленије потпири у више усхићење,
али му жалост више душу угаси и опечали над гробницом величија свијетскога. Доиста су се код мене
ова два елемента борила као зла свекрва са добром снахом кад се за косе ухвате и боре се около
старјешинства у кући при којој ће остати. Развалине Илиона, Вавилона, Тиве и Перзепоља ништавне су спрема
развалинах римскијех. Ни страшни усови сњежани, који се отисну стрменицама великијех планинах,
опусте и обезобразе горду планину, на тисуће горде јеле и борове почупавши са собом у провалама
повуку те стрмоглавице из оне грдне масе корењем к небу дубе, - ни овај опустошајући ужас не
учини тако страшно и жалосно впечатљеније на душу човјеческу као развалине великога Рима! - Вријеме
је силно, страшне зубе има, оно је стравило и свемогућему небу а камоли кукавној земљи,
ђе се све лако крши, ђе све на слабоме темељу стоји. Дан данашњи на римскијем развалинама дубе
храмови католическога мира.
Ови су храмови пуни, како и многа друга знаменита зданија,
одломцима великога Рима, величија римскога, те их показују као светињу, као успомен прошле њине
славе, или, да се право каже, над њима кукају као сиротна фамилија што кука над оружјем, одором и
остацима великога и могућега оца. Светије отац тако к мени добар био да сам могао ђегођ мије воља
била ући, у свако готово доба мени је све отворено било, све ми се покажевало с вниманијем и с
добром вољом. Шест данах сам стајао у Риму или, правије рећи, шест данах сам трчао по Риму.
Ако ме питате што сам видио, молим да ме питате што нијесам видио. - Видио сам свашта, што Вам
нећу казати (не могу) пређе се сами собом не прошетате по бријегу жалосноме мутнога Тибра. У
ове сам шест данах бављења у Риму велики материјал у глави скупио, тако да су ми њим
натрпане све галерије, све клијети мождане. Толико је чудо овога материјала да се не би у све
магазине од Калкуте смјестио. Ту су споменици старе Азије, Европе и Африке свакоструки; ту су
величествене развалине бањах, дворовах и садовах императорскијех; ту су фори римски; ту су
развалине јазическијех капиштах; ту су колоне, обелисци, фонтани с различнијема чудеснијема фигурама; ту
су статуе, фигуре, богови, полубогови, богиње, виле, цареви, управитељи различити, филозофи и
јунаци вјештином људском из мрамора створени; ту су мраморни и гранитни величествени вазови из
импер[аторских] бањах; ту су урне и гробнице Августове и Константина В[еликога] од мрамора и
источнога алабастра; ту су тријумфална врата, цирки, пирамиде и неимовјерни водоводи; ту се
висе храмови христијанства на колонама окупљенијема од разуре великога Рима. На врху свега
реченога материјала стоји ми Колосео и храм свет. Петра, а више свега ми стоји и сјаје картина
Рафаелова Преображеније: као прелестна Даница веселим лицем осветљава грдне и мрачне клисуре
страшним громовима издробљене. Да, храм светога Петра, он је величествен, он је
важан, а сто путах би важнији био да има лице (fassade) собора миланскога. У Риму што не има крста не
има ни стања. Овде ухиљени и мрачни јазически вјекови на себе носе крст страданија, иначе би их
из Рима прогнали или под земљом закопали. Ви ћете рећи шта овај човјек ради, као да Рим већ није описан, та
описаније Рима већ ђеца на прсте знаду! - Е, драги мој Србине, свак са своје точке ствари гледа,
свак другојаче очали на очи носи. Неко описује Рим с картинама да новацах добије, неко описује
карневал римски(Рим), те претвара храмове у театре, неко се моли и клања римскијема развалинама да
га задахну духом поезије, да се покаже на попришту свијетскоме, неко плаче за јазическијем
храмовима а хвали христјанске, неко плаче за Цезаром а хвали Брута, те ни сам не знаде шта ради.
Збиља, имах заборавити, овди приложене стихове уписао сам на врх куполе свет. Петра у Риму. Ако
Вам се допадну, пошаљите их у које хоћете новине да се печатају. - С каквом сам жељом трчао
да видим реткости римске, нијесам имао времена ни да поздравим светога оца. Дошао сам у Напулу ево неколико дана, те ћу Ви о њојзи само штогод
напоменути. (Доиста Бог је све створио, што сам ја досада видио, шалећи се, али када је
мјесто створио на коме је Напула саграђена, доиста је мало размислио како ће га створити). Напула
лежи до мора готово као број 3, с које год је точке човјек погледа. Напула ни на што друго не наличе
до на Напулу, тако је њено мјестоположеније очаратељно, тако је Напула дивна! Кводлибет је
напулитански јединствен под небом; у њему се двије крајности у највећем степену виде: лукс и
убоштина. У њему је дивно море окићено паропловима и свакоруким лађама, у њему су дивни
увршћени палаци и вјечно зелени и цвјетући садови, у њему су дивна кола с великољепном уресом, у
њему су коњи од сваке одабране врсте, у њему се једна магарад под туалетом поносе, а
друга под тешкијем теретом стељу; у њему су прости коњи, говеда и пашчад, у њему су стада
козах на свакоју почекалицу; у њему су првокласне даме и каваљери европејски; - то све уједно
иде, свакоје својим путом, једно другоме не смета. - Ви ћете ми рећи: треба виђети Кантон,
Калкуту, Тифлис и Цариград, ђе се мијешају гомилама скакавци европејски са саламандрама
азијатскијема, па онда поњатије о кводлибету имати. Ја и сам знадем да је љубопитно виђети даму
китајску на ногама као стојалама, носећу дијете на леђима а ђе пуши. Чудновато је виђети
Арапа црна као ђавола ђе наг скаче на дромадеру. Тако је исто смијешно виђети ђе слон у ковчегу
на леђима носи чељад као што бечки сељанин носи у клијетку на леђима кокошке на пазар. Ја знадем да ја и моје здравље Вас много интересирамо. Слава Богу,
ја са здрављем све на боље идем. Истина, спрва сам се удивљавао куд се зима камо ђела,
као међед американски кад дошета из Америке у Европу, те мјесто својега дана овђе нађе ноћ,
и тако дању спава а ноћу трезнује, држи ноћ за дан; тако и ја држим напулитанску зиму за
прољеће. Ја сам свуд пријатно сусретан и добро виђен. Италијанци су тако пријатни и Весели к
странима као што је небо к њима. Једноме јунаку старе Греције нијесу готово до два крока из Напуле
до у Црну Гору, један крок из Напуле у Барлету, други из Барлете преко залива адријат[ског]
те у Црну Гору. - Ја сам од истока најближи сусјед с Јужном Италијом и при свем том љубопитство на
себе велико обраћам, као да сам мандарин небесне империје. Много којешта новине клапњу о Босни и о њеном преобразовању, али
ја мало што од свега тога вјерујем, јербо знадем Турке и турску вољу к преобразовању. Ништа
ми није противније но кад какав сиромах плашљиви новинар претписује Марсове законе свијету,
а шушне ли му миш у соби, сто му грозница у срцу; или када великодушије лавско описује, а кад
срете на улицу керче колико мачку, по двадесет корачаја од њега замине. Ја мислим засад је доста написато. Ово се највише из узрока пише
да видите да ја нијесам од онијех људих којизи, како свој круг оставе, промијене глас као пашче кад
екватор пријеђе. Молим покорно све ми по истини објавите што се у Босни збива. Молим не заборавите ми свесрдно поздравити дичне наше Србе
тријестанске. У мени је тоска по родине, нигђе Срба чути ни виђети колико да сам запануо на остров
Јаву. Пуне су ми уши млакавила и туђинства, па се бојим нехотице да се не прелијем у туђем
калопу. Будите здрави и весели.
То Вам од срца жели
Ваш почитатељ и слуга
влад. П. П. ЊЕГОШ
Пријавите се на:
Постови (Atom)