Винценцу Баларину
9. јуна 1846.
Видим из Вашега уважајемог
листа од 6/18. овог мјесеца да је дата свобода заточенијема Црногорцима противу
свакојега права народњега у тавницу скадарску, и тај ми је Ваш глас пријатан. - Турци су и
данас непријатељи христијански како што су били у четрнаестом вијеку, само да могу; они да су могли
скрити од државах христјанскијех, те би то неколико Црногорацах, како су их ухватили, исјекли; они су
све они исти зли и бесчеловјечни варвари, иако се у лажавој маски пред Европејцима показују. Ви их
добро познајете како оно прозорљиво лице које се од дужега времена међу њима бави, па
зато није потреба да их Вама дуже карактеризирам. Вашу неусипну ђејатељност и
человјекољубиво состраданије, које сте к поменутијема заточенијема показали, ја
душевно чувствујем. Оно је похвала достојна и пуну благодарност заслужује. Ови похвални Вам
подвиг оџваће се и пред рестолом Вашега премилостивога, а нама свагда благонаклоњенога
императора. Моја би благодарност к Вама онда испуњена била када би за ово похваљено ђело к
страдајућима по мјери Вашијех заслугах видио Вас награђена. -
Впрочем с чувствима срдечне
моје благодарности пребивам.
Нема коментара:
Постави коментар