Сими Милутиновићу
Цетиње, 24. јуна 1845.
Љубезни мој господине
Милутиновићу,
буди ми здрав и весео! У данашњем свијету и
нараштају готово су посвуда дружествена правила преобукла се у виду ласкања, чиста
дружественост преродила се у некакве фасоне пуне хладнога смијеха, који се кажу пореклом из Парижа; али ово
је, ја мислим, општа пјева високога просвјештенија. Ове и овоме подобне ствари не допуштају
без нужде дан данашњи никога чим обремењавати, но ја мислим да међу тобом таквијем и
твојијем воспитаником, који ти ово пише, има нешто и друго које блиста светијем правилом искрено
срдечнога људскога друштва. Ево к чему води ово, да не замећем: пошиљем ти моје мало ђелце
Лучу микрокозма, мном састављену четири прве неђеље прошлога частнога и великога поста-
Овијем те ђелцем утврђујем и молим да ми га даш напечатати у тамошњу дивну печатњу, да
ми изволиш коректором истога бити, на лијепу карту да се печата, да га у почетку украсиш каквим
високим идеалним вигњетом. Нек буде у октаву печатано, по двадесет стихова на свакојему
образу; егземпларах нек се напечата 300 или колико ти драго. Трошкове за печатњу, ако мож сам дати
док ти их пошљем, добро; ако ли ти опстојатељства не допуштају самоме их дати, а ти се
обрати господину Васу Васиљевићу, великокупцу земунскоме, да их за мене положи, и како ми
објавиш колико је, послаћу му их преко Тријеста.
Мрави, позвати на биће
творцем, састављају своја искуствена мравишта, и пчеле великољепне своје палате. И ја, како твар
умна створитеља, треба согласију општем да подражавам.
Унапријед ти за све хвала и
чисти поздрав од твојега признатељнога воспитаника.
В[ладика] ц[рногорски]
П. П. ЊЕГОШ
Нема коментара:
Постави коментар