Павлу Решетару
5. фебруара 1850.
С удивленијем сам разумио
да су ми од власти заустављена у Тријесту нека зрна топовска, а тако исто да сте ми и Ви у
Котору зауставили неко мало количество селинтре. Ја се не могу домислити што значи тај поступак противу
мене, јербо како сам гођ постао владиком овога народа свагда сам с једнаком ревношћу
ђејствовао за содржаније доброга согласија и пријатељскога споразумјенија међу Црногорцима и
поданицима аустријскијема. Ја сам сто путах у мојему малом кругу ђелом показао пред оба
речена народа, ја сам ово ђелом засвједочио у садашњем потресу Аустрије, сочувавши
провинцију бокеску од совршене њене погибије. Ја сам мислио, иако је мој круг ђејствија мале",
да су моја поступања у самоме двору аустријскоме извјесна, него видим да се варам и да су
пријатељству сасвијем противни докази, касајући се мене, представљени. Никада са мном правитељство
не би могло овако поступати као што је сад поступало к једноме, ако и маломе, но искреноме
својем сусједу, јербо то није правитељство дивље и грубијанско, него правитељство просвјештене
империје аустријске, које је свагда досад своје благоволеније к мени показивало. Мени досад
забрањено није било, колико сам хтио, за овај мали крај набавити оружја или амуниције из Аустрије. Ја
се и сада нијесам томе никако надао, нити се надам да ће се тај непријатељски поступак
противу мене учинити, који сам у сваку згоду и у свако вријеме био и бити ћу по мојој возможности Вам
искрени и прави пријатељ. Ја се уздам и молим Вас да ми пустите по мало селитре те сте ми у
Котору зауставили, и да пишете Вашој власти да ми отпусти опа топовска зрна из Тријеста; тако исто и
унапријед што би ми од потребе било да ми не буде забрањено набавити.
Нема коментара:
Постави коментар