Осман-Паши Скопљаку
Цетиње, 22. августа 1845.
Од нас Петра Петровића
Његоша, владике црногорскога и брдскога и кавалијера цара рускога, Мири Миран Осман Масхар-паши,
забиту скадарскому и од Арбаније, пријатељски поздрав.
Видим што ми пишеш у твоје
писмо од 18. августа, у које говориш да нико није на твоју вјеру погинуо, него да Црногорци
један другога бију и да бјеже по свијету како што и Арбанаси чине. И пишеш ми да ти кажем којега
су твоји људи изгубили. Ти знаш ка и ја, а и ја ћу ти казати. Прво, јесу ли Шестани два Годињанина
убили? Друго, јесу ли Арбанаси од села Ота два Ивановића, једнога попа којега сам баш ја запопио,
а једнога мирскога, убили и плијенили? Треће, је ли Мустафагић подмитио те је погинуо Љутица?
Четврто, нијесу ли од стране турске послати ускоци Бјелице те су убили два Лимљанина, а ови су Бјелице
и сад у Твој пашалук. Пето, за Клисића из Лимљанах и за Мартиновића из Катунске нахије, који је
исто тако од ускока из Турске убијен, јошт се поздраво не зна је ли то било турскијем наговором.
Ово је све овако, а ти можеш рећи: "То није ништа било, нити да се од овијех људих ни рађа није
ниједан".
Што кажеш да си два консула
ии та је ли који Црногорац погинуо, то је смијешно питање, а може бити да си их и пита, него ти,
како ми кажују ови те до тебе долазе, један начин говора с консулима држиш, а другојачије с
онијема те их дариваш да мутњу чине по граници. Ваља да нећеш зборити консулима како што збориш
некијема мојијема граничарима ако ми не лажу, то јест да сви краљеви Турцима плаћају харач.
Доиста, ово нећеш консулима зборити, али ја, право рећи, сасвијем и не вјерујем да им збориш што
ми кажу, него те само молим како пријатеља поћерај ове убијалице из твог пашалука, како она три
Бјелице који су у Сушан., тако и Вујачића те је у Бар, да не причине чесову мутњу на граници.
Што ти се жали Турчин
пољски да му Љешњани некакву земљу притискају у Баре, буди увјерен да су то старе ствари и да он
теке што ти досађује, јербо сам ја жестоку заповијест дао Љешњанима да не смију ни један крок туђега
узети, него само да држе оно што су одавнога времена држали и што су у рат држали. И буди
увјерен истинито, ја на то свеколико гледам и они не смију у твојега чојека никакву работу дирнут.
Немој ни ти, Осман-пашо, слушати ове злобне Арбанасе да пожижу у тебе ненавист противу
Црногорацах. Арбанаси су народ сасвијем други, иако су сада под твојом заповијести, а ти си с нама
јединоплеменик, иако су различита вјероисповједанија. И ти се можеш поносити дичном свободом
црногорском, ако не у ове дивље ћошкове, а оно барем пред великијем и просвјештенијем
свијетом, јер су с тобом једне крви и једнога племена.
Друго немам него те
пријатељски поздрављам и у твоје ја чисто пријатељство не сумњам, и да си
здраво.
Нема коментара:
Постави коментар