Али-Паши Ризванбеговићу
Цетиње, 18. октобра 1841.
Од нас П[етра] П[етровића], влад[ике] црн[огорскога] и брд[скога],
Али-паши везиру
херцеговачкоме, поздрав.
Примио сам твоје писмо, не знам у којему је мјесецу писано, зашто
у њем мјесец није постављен. Овоје твоје писмо дошло преко Никшића отпечатано. Ја не
знам ко ова твоја писма отпечатаје. Из њега сам све лијепо разумио што ми пишеш. Прво што
ти се жали фукара пивска и дробњачка на наше Ускоке да им велики зулум чине, ја вјерујем да
доста од њих трпе, јербо је тај зли и дивљи обичај остао међу њима и Турцима када нијесу граничари
у миру, те један другоме сваким злом досађују, али ја не вјерујем да је ово писмо цијела
фукара из договора писала и да жели да се Ускоци раселе, него су ово неколика човјека писали који
Ускоке мрзе. А што кажеш да су ти Ускоци вазда давали данак од како си ти везиром [поста]нуо на
Херцеговину, а када ти га нијесу [дав]али да су ти га све одједном платили. Они може бити да
су ти неки пут и давали понешто, него без мојега знања и од мене кријући, како што га и мене многа
села турска дају. А што кажеш да су га плаћали ођедном када га нијесу шћели лијепо давати,
то знамо да су они често пута плаћали и много зла претрпјели, него је и њима свак ко им је што
чинио потпуно платио. За то што је досада било не може их нико прекорити. А што пишеш да тија чисто
кажем иштем ли ја царску земљу, ја никакве царске земље не иштем, разма што ти пишем, ако желиш мир
на граници, како што ја желим, да ми се прођеш од Ускока и од земље, на којој Ускоци живе, јербо ево
педесет и више година од како су Ускоци ускочили к нама и отадар су они наши као и остала
сва племена црногорска. И вјеруј ми добро, мој пријатељу, да те сви ти људи лажу који ти кажу да се
Ускоци могу с њиховога очинства раселити, зашто докле ми трајемо трајаће и Ускоци и оно
... своје пуштат нећемо никоме.
Само ти људи што ти то кажу раде о немиру.
Тако знади и да си здраво.
Нема коментара:
Постави коментар