Јосипу Јелачићу
Цетиње, 20. децембра 1848.
Ваша Свјетлост,
Свакому се напретку Твојему
радујем како сопственоме своме, јербо је Твој напредак народни, а то се зна и мој
како Твојега собрата. - Свијетли Бане, трудно ли је Твоје свето званије,
но величествено и дивно.
Тебе је тајна судбина на челу Јужних Славјанах поставила, Тебе срећа с дивнима напредностима
вјенчаје, али се види, све твоје изопачују. Спаса си престол, династију и све њезине посљедоватеље,
учинио си им услугу какву им нико јоште није учинио од њина постања, па Твоји задушници послије
неколико дана мјесто захвале намећу Далмацији стари гвоздени јарам. А Далмација је Твоја
бановина. Далмација за дивним братством не чезне, али што је сирота крива кад не види даље од носа? Али
сада, или хоће или неће, морати ће [се] трсити талијанства. Сваки народољубац, цијели
народ наш у Тебе је очима упро и к Теби руке пружио како небом посланоме Месији. Твој је
задатак велик, њим Европа нови вид добива, он миче гадну љагу са лица силних Славјанах, који
до дана данашњега ништа друго нијесу били до продани и жалосни робови и надничари других народах.
Ах, драги Бане, већ земља
од ове мрске неправде стење, душе су благородно мислећих Славјанах у вјечној муци,
стиде се свијета и људих због овога нискога стања у којему смо спрама других народах
европејских, нашом собраћом. Ради чега мимо проче народе овај зли нарок нас прати? Рашта смо
привикли робовати, рашта своје силе не познавамо? Рашта неко слијепо задахнуће управља
Славјанима, те се самовољно у туђе вериге вежу? Ја сам, истина је, с овом шаком народа под анатемом
тирјанства и шпионства свободан, али шта ми је боље када гледам около себе милионе моје
браће ђе стењу у туђе ланце? Веома ме је обрадовало
потоње Твоје писмо од 7га октобра. Нек их буде туга! Може им бити називати Тс баном далматинским.
Нека именују како хоће, само нека је Далмација у Твојој руци, да се једном
саставимо. Несносно ми је оно што Ти прво званије и мјесто у царству обећаше па одступише, - од свашта
ће одступити, и што се снажном мишицом не узмогне држати, оне све треба за ништа сматрати. Желио сам, да ми је могуће
било, послати Вам у помоћ неколико Црногорацах и готови су свагда на Твој глас а на корист
општу. Ништа ме досада на свијету није интересирало толико колико Твој посао. Ради тога би велику
задужбину учинио да ме чешће удостојиш Твојим неоцијењеним писмом.
Свако, мало и
велико, моли Ти Бога за здравље и за срећан успјех, аја више од свакога, који с највишим почитанијем
остајем Ваше Банске Свјетлости
предани слуга
Нема коментара:
Постави коментар