Јеремији М. Гагићу
Цетиње, 10. јула 1839.
Ваше Високоблагородије, милостиви господине,
Послије дугог мог списивања с везиром скадарским напосљедок успјео
сам и с турском Албанијом учинити мир, но овај је мир тако слаб у својима основима
да се врло лако поколебати и нарушити могне. Да нису с друге стране побуђивали Турке не
согласити се на моја честа представљенија о миру, он би се, као што и сами гђекоји албански
Турци говоре, и давно и темељно учинио. Не пазећи на слаби основ овога мира, Црногорци га доиста
нарушити неће. С Аустријцима није јошт почето лани прекинуто назначивање граница,
но и ако се почне, једва ли ће што од тога бити, јер аустријска комисија нема рјешитељно никакве
власти да сама у договору с нашом комисијом забиљежи границе, него се поводи за својима, с
Црном Гором граничећим житељима, а ови Бог зна гђе унутра у Црној Гори кажу своје
границе. Вјерујте ми да би ја срцем и душом рад био да се могу око граница лијепијем начином с комисијом
аустријском нагодити. Но је ли могуће на њена неправедна захтевања, ослањајући се на жељу
своји житеља, согласити се и лишити неке Црногорце онога о чему живе? Једном ријечју, границе
међу нама и Аустријцима није никако могуће раздијелити што не би од аустријског двора комисија
упуномоћена била, јербо ова досадашња никакве власти не има јербо један најпосљедњи сељанин
аустријски да рече да не пристајем на то што сте ви комисија раздијелили, аустријска
комисија, ако не доспије да га убиједи кано молећи га да пристане, разђеленије се они час прекида. Ово је
причина која чини оволико ларме међу нама. Ја баш и да хоћу склонити се на ово уступљење и
тако несправедљивим бити к Црногорцима, неће Црногорци хтјети пустити оно што су и они и
њиови преци с крвљу досада бранили. Мене је и лани не малога труда стало удржавајући Црногорце од
непријатељски ђејствија против Аустриј[а]ца, који су неправо напали били на Црничане и попалили
им стаје, но све једнако чини, на мене се сва кривица бача. Када је био бој међу Црничанима и
Аустријцима, ја сам више од двије хиљаде Црногораца у једној гомили зауставио да не ударе на
Аустријце. Такођер и по другијема Црници пограничним племенима дао [сам] наредбу да нико не удара на
Аустријце, говорећи да су они наши пријатељи. Мене су овоме послу свједоци који су све ово
очима гледали господа К. Ковалевски, бивши мој учитељ Француз Жом и аустријски офицер
Хартлин. Чујем, а не знам хоће ли бити истина, да су Аустријци намјерени да
граде и затварају воду на црничкој граници, којом се водом Црничани од преко 70 година служе
и без које нека племена морала би се иселити. Може бити даје њихова намјера била да тим
само даду повод к свађи и непријатељству, будући смо се у том налазили с албанскима Турцима,
па да нас јошт већма спрегну и киње. Ако буде истина да ће они ту воду градити и затворити, ја
не вјерујем да ће то бити по наредби правитељства, него само мјестнога началства, јер та
забрана воде непремјено морала би изнова нарушити на црничкој граници слогу и добро сношеније.
Ми овђе одавна не имамо кише, нити се надамо да ће што родити
жито. У сваком случају да би сачувао се народ од глади, наручио сам с прошастом поштом у
Тријест г. М. Вучетићу да за мој конат купи и у Котор пошље 4000 млетачки стара кукуруза.
С отмјеним високопочитанијем и преданошћу чест имам бити
Вашега Високоблагородија, милостиви господине, покорњејши слуга владика црногорски
П. П. ЊЕГОШ
Нема коментара:
Постави коментар