Јеремији М. Гагићу
Цетиње, 3. јуна 1838.
Ваше Високоблагородије,
милостиви господине,
Сљедујући мудрима наставленијама нашега покровитеља Њ. В.
императора всеросијскога, како сам посљедњи пут из Русије дошао овамо, тај час обратио сам се к
везирима скадарском и
херцеговачком с понуђењем мира и доброг на обојудној ползи
основанога сношенија, но дни, мјесто да уваже ова моја мирна подношенија, клонивша се к уштеђењу
проливања човеческе крви, одбацили су и с презренијем и јошт већма настојали су беспокојити
Црногорце, као што се јавно дознаје из поступака њима подвластни житеља. Од тога доба мало је
кад времена пролазило да турски поданици нису накост чинили Црногорцима, час палећи им
једно или друго, час отимајући или с намјером да отму животињу, час из пријеваре сијекући и[х] и главе
носећи. Најпослије су гђеког и жива хватали и у ропство водили. Да, милостиви господине, жива у
ропство водили! Ово није измишљеније за оправданије моје или Црногораца, него ово је
ђејствитељно било. Недавно су турски житељи заробили једнога Црногорца, па јошт заробили у
аустријском пређелу. Ово не подлежи никаквој сумњи.
Не пазећи на сва та постојана турска зла, ја сам, имајући свагда у
виду свјато набљудавати совјете и наставленија великодушног монарха, којим смо ми
облагођетељствовани и у којему ми сву надежду и нашу садању и будућу срећу полажемо, - ја сам,
велим, колико сам кадар био, одвраћао и заустезао Црногорце да злом не враћају за зло Турцима,
надајући се на побољшање ови, но препунивши се мјера турски безчовјечија, Црногорцима није
другог средства остало него или да им се свете или да им предаду оружје. Дуг чести, презревши
посљедно, предизбрао је прво и освету над Коренићима учинио.
Што се тиче Грахова, за које сте ми у Вашем почтеном писму од 31.
маја (12. јунија) ов. г. за ą 62 изволили писати да се тамо говори да су Црногорци њим завладали
и да се Турци купе у
Херцеговини да освободе Грахово и ишћерају Црногорце из своји
пређела, чест имам соопштити Вам да Грахово нити је данас турско, нити је од преко сто година
њиово било него црногорско. Граховљани су од сто година више дијелили зло и добро с
Црногорцима уједно. Они су с овима заједно помагајући и Русима своју крв пролијевали против
непријатеља. Њима су моји предшественици као и осталима племенима црногорскима шиљали
старјешине да им по обичају овоземском суде, и судили су им. Такођер и откако сам ја постао за
управитеља, владајући се примјером моји предшественика, моја им је гвардија вазда судила и
дан данашњи суди им. Истина да су они Турцима давали понешто, но то су давали од неки земаља и
пасишта која су држали до града Клобука. Ја им то нисам никад бранио, нити им и сада браним то
давати, само да хоће Турци од њих мировати. И отуда не сљедује да је Грахово турска земља, као што
сте га и Ви у предпоменутом Вашем писму изволили тако назвати. И Други црногорски племена има
која за гђекоје земље аустријске плаћају, но она зато не престају бити црногорскима
племенима. Осим тога, треба знати да је Грахово, какогод и остала племена
црногорска, често тукло се с Турцима и опет се по обичају ови земаља с Турцима мирило, па
Турци, бојећи се Црногораца, нису до 1836. године никад смјели велику војску на њ дизати. Поменуте
1836. године, истина, везир херцеговачки ударио је пријеварно ка Грахово, попалио га и
посјекао неколико Граховљана и Црногораца који су им у помоћ били дошли, као што би и свакоме
свом племену дошли и долазе кад Турци на које ударају. Речени везир, свршивши зло своје ђело,
побјегао је тај час из Грахова, а побјегао је јединствено зато што се бојао Црногораца, који су и
спремали да се с њим побију. И тако је Грахово опет остало црногорско, равно као и друга племена
црногорска која су Турци кад палили, исто су остала опет црногорска, којима су и насељена. Кад би ми Турцима оставили сад Грахово, ми би морали и сва наша
племена једно по једно уступити им, ако они добијају право притјажанија мјесто тим што га попале.
На примјер, кад је при свршетку 1837. године везир херцеговачки имао намјереније ударити с војском
на наша два племена, Горњу и Доњу Морачу, да ја зараније нијесам то обазнао и да нисам
отправио двије хиљаде Црногораца онамо, он би из пријеваре може бити попалио обје
Мораче, но зато ни по каквом правилу ми не бисмо допустили да њима принадлеже докле бисмо кадри
били Морачане својим оружјем подржавати. Паша скадарски виђели сте шта ми пише за Црницу
да је његова. Да ми херцеговачкоме пустимо Грахово, он би сјутра опет искао Црницу. Даја нисам кадар ратовати с Турцима, то и Ви сами знате, а да не
имам ни намјеренија никаква на завојеванија, о том Вас увјеравам искрено. Притом баш и да сам у
стању рат водити с Турцима и да је мном обладало славољубије завојеванија, опет не би ја до тога
чак степена неразуман био да предузмем оно што би ми причином било изгубити милост
великодушнога монарха всеросијскога, коју милост ја далеко више цијеним него велика каква завојеванија,
нити би њом жертвовао Бог зна каквима завлађенијама, а камо ли једноме безплодноме и
празноме Грахову подобноме мјесту. Но Грахово је наше, а што нама принадлежи то лако доиста
не пушћамо, као што ни други нико своје не пушћа, јер кад бисмо почели то пуштавати, онда би
наше мало племе ишчезло међу многочисленима непријатељима. А да је Грахово наше, то је познато
и г. полковнику Озерецковскому, који је овђе био и о њему на мјесту идући кроз
Црну Гору вјерно извијестити се могао.
Ако што будете доносити о Грахову министерству, можете му донести
из овога што ја имам чест Вам сообштити. А да је све ово истина што Вам пишем, ја стојим
добар и кадар сам свагда
доказати. У случају да министерству буде сообштено онако како што
наши непријатељи желе и раде, министерство би се могло за неко време против нас вооружати, но
најпослије и у овом случају знам да ће се увјерити и оно о свему овом што Вама сообштавам и
мене права наћи као што сам и у овом ђелу прав.
С отмјеним високопочитанијем и преданошћу чест имам бити
Вашега Високоблагородија, милостиви господине, покорњејши слуга владика црногорски
П. ПЕТРОВИЋ ЊЕГОШ
Нема коментара:
Постави коментар