Јеремији М. Гагићу(Цетиње, 20. јуна 1831)

Јеремији М. Гагићу

Цетиње, 20. јуна 1831.

Ваше Високоблагородије,

Чест јесам имао Ваше дражајшеје писмо примити од 15 (27) јунија, а под ą 91м означеноје. Исправно сам га получио и при њему оно од господина Вукотича, за којега ми говорите и

расуждајете зрело која га је причина уставила тере сада не пребива с нама у Црну Гору, али ће брзо ако Бог да. Пак за мој пут у Росију што ме совјетујете, много Ви захваљам и на то исто ћу остати за неко вријеме. А вјерујте ми да ја толико и не желим у ова смутна времена тудијена ходити: једно, што ме је страх у животу у ова велика народња возмушченија и болијести, а друго, што ја нијесам искусан у језицима нити у другому ученију европејском, а сувише тога што сам млад љетима исто како и просвјешченијем. Него ми и ово вјерујте да ћу од сваког благоразумнога и просвјешченога чојка примати совјете како и од Вас, зашто Ви објављам да се већ на све наше стране зна твоја добродјетељ. Али сам ја веома узео свободу писати Вама, али то је истино чистосрдечије, вјеруј, него све ме је страх да Вас не наиједим, исто пак да ми не очитате ону руску пословицу: "Гордец'' не терпит'' наставлења, глупец'' не љубит'' просвешенија и так лампаду угасит желаја доброј ночи им''.

Писао ми је везир скадарски би ли му могло неколико фамилијах пасат преко Црне Горе у Цесарску, али и на то чекам што ћеш ми рећи и одговорити, ема скорије што можете, јербо ће се он брзо, колико ја могу познат, затварати у град.

Мохур-сеибина је војска већ дошла у Гусињску нахију и покрила Пећ и Призрен и све до Гусиња, који одстоји од Подгорице 16 сахатах а друга је војска на Мат, близу Скадра, и они Скадранин пресјека је мост на Бојану који је био, пак заиста оће се затварат. Веће не знам што ће бити, али за христјане све добро.

Што ме питате тко ми је писар, сада мене није нитко до ја сам што пишем, него што бјеше дошло једно момче, ја мислим Вама извјестно, а именом Стефан Васич, али је ономадне пошао к кући својој у предрагу нашу Србију.

Аја остајем љубезно поздрављајући Вас и сву Вашу поштенородну фамилију.

Јесам Вашего Високоблагородија

покорњејши слуга

архимандрит

черногорски и брцки

П. ПЕТРОВИЋ

Не могу ти пером изразити колико те поздравља и колико те љуби срдечно наш игуман Мојсеј.

Твој исти архим.

ПЕТРОВИЋ

Р. Р. У ови исти час дође ми глас ла везир скадарски изиде на војску на Љеш, који одстоји од Скадра 5 сахатах.

Јеремији М. Гагићу (Цетиње, 26. маја 1831)

Јеремији М. Гагићу

Цетиње, 26. маја 1831.

Високоблагородни господине

Јеремијо Михајловићу Гагићу,

Данас сам дошао из Брдах на Цетиње, али кад сам дошао, сасвијем сам нашао нечесово волненије, које говоре исти који волненије то пожижу да оно происходи од конта Матеја Периновића из Доброте, а на њега је наслоњено од австријскога двора, али ја сасвијем то не вјерујем да то двор авс[тријски] чини. Него по свему тому народ, како и сами знате, прост је и необуздан и може га смутити и сам Периновић како је почео с новцима... него се молим штогођ ме совјетујте, зашто мене пишу наши посланици, тј. г. Иван и Ма-го, да ће доћи до Ђурђева дне, него да кажем народу да се држи у слоги, миру и јединству. И каза сам. И тако су ми три оли четири пута писали, али сам сваком био преварен. Сад народ је остао без надежде, а ја, како и сам знадеш, трошка не имам да установим такво правитељство које би народ довело до послушанија, а народ је сасвијем сиромашан, а наши непријатељи дају новце за смутити га, а Ви знате да новци многократ учине буну и смутњу и у столичне градове европејске, којизи имају и новацах и војске доста, а камоли неће у један сиромашни народ.

Него Вас јопета молим, ако ишта чујете за наше посланике, објавите мене; ако ли пак не чујете, и тако ми објавите и пишите ми бих лија могао поћи до у Русију и кудијен бих, зашто другојаче не ваљадне, јербо настаје погибељ народња. Везир ми пише да ће и опета на војску, али пређе ће се затварати него ли војевати изван града.

Остајући Вашего љубезнога отвјета очекујући, јесам и бити ћу

Твој богомољац и покорни слуга

архи[мандрит]

чер[ногорски] и брцки

ПЕТР ПЕТРОВИЧ

П. п. Народ је јошт слава Богу у слогу и поздравља Вас г. игуман Мојсеј.

Јеремији М. Гагићу (Цетиње, 9. марта 1831)

Јеремији М. Гагићу

Цетиње, 9. марта 1831.

Ваше Високоблагородије,

милостиви государ

Јеремиј Михајлович Гагичу,

Похвале достојњејше писмо Ваше имао сам чест исправно получит у прошасти понеђелник, које је писато прошлога ферфара 21/5го а под ą 18м бјележеноје, и второје, у истом приложеноје, писато 19/3го прошлог ферфара, које се касатељно до мене тиче.

Пак у Вашем нотом означеном писму что пишете за везира скадарскога да смо му објешчали се дат покровитељство, Ви будите увјерени да се ми нијесмо њему објешчали нити му вјеру дали да он дође у Црној Гори да га одбранимо од његова цара, него је он нас молио, ако би му дошла мука, може ли утећ к нама да га куђ препратимо. Него ми по свијема његовијема ријечима нијесмо му рекли да смо га ми капци содржати и убранити од љутога и јароснога меча брата сонца, а рођака мјесеца, него ја сам и од Вашега В[исоко]б[лагородија] био совјетован, тер сам мир закључио, зашто виђу да у твојим совјетима, када би се човјек њих држа, не би погрешностих много учинио. Него и ово Вас увјеравам да нас много меч отомански не страши, нити ће не устрашит. Имамо тврду узданицу на всевишњега Бога и на нашего цара. Ема по свему тому добро је не задијеват бољег а и јачега, како, вјерујте, нећемо га ни задијеват за сада.

Јучер дође овђена момак господара Милоша некијема послима до мене... пак ми и једно писмо даде за Вас да Вам га пошљем и у исто га прилагам, уздајући се да ће Вам сигурно доћи.

Новости. Везир ће у суботу прву на војску на низам, па на мохур-сеибију иде, и кажују да ће од све турске земље до Једрене све с њим на цара и да ће моћи он под својом командом скупит

120000 хиљадах војниках. Много слободно Ви пишем, ема имам узданицу да ћете ми простит, зашто Ви знате да сам ја у слободи узрасто, него јопета никому тако слободно не пишем као Вама, зашто држим те у числу првијех мојих пријатељах.

Који чест имам наименоват се Ваш истини почитатељ

и предањејши служитељ архимандрит черногорски

ПЕТР ПЕТРОВИЧ

Јеремији М. Гагићу (Цетиње, 4. фебр. 1831)

Јеремији М. Гагићу

Цетиње, 4. фебруара 1831.

Ваше Високоблагородије

милостиви государ

Јеремиј Михајлович,

Имао сам чест получити Ваше високопочитајемоје писмо, писато прошлога јануарија 19 (31)го, а под ą 10и, и све што ми у њему пишете разумио...

Потвржденија данас Вам не могу обратно послат, ема ћу што скорије. Неке ствари од мојијех писам не толкујете по состојанију жалостнога народа черногорскога, него по ужности како биваљало даје, али то се све познаје, особито пашћење о добру својего љубимца и како му ваља ђе друго у таквијема вешчима поступати.

Ја сам прошлијег неколико данах стајао на рибник Олач близу Жабљака и ту, вјерујте, принужден сам био народом да се станем с владиком данас сушчествујушчим в Скендерији за произвести ме архимандритом. Потому послао сам к везиру да ми пошље владику и послао га је у Ком, ђе је Иванбег Чернојевић погребен, и ту ме је произвео архимандритом и преиначио ми име с [Радивоја] на Петр, ема то му је било јербо су то охћели главари који су са мном били на исто мјесто.

Потому имао сам три пута описку с везиром за утврдити мир међу Скендеријом и Црном Гором и он у сваком његовом писму пише ми да има збора тајнога са мном, што ми је веома страно

било... Дакле, у најпотоње писмо говори: "Знам да си на рибнике и ја ето шиљем спахију Лекића да с тобом моје тајне збори свеколике и у исто вријеме да мир утврдите". И тако пођоше два-три Црногорца и спахију Лекића доведоше и јошт десет Турака на Олеч. Почех га ја насамо упитивати што везир и каква разговора са мном имаде тајна, а он ми одговори: "Послао меје везир и поздравио ти се много да утврдите мир међу собом, зато једино да сиротиња и ваша и наша живи у добро и да не бисте ви што учинили када се он побије с мухур-сеибијом". А ја му одговарам: "Мој драги Мухо, - такво му је име - ти знаш да ја не могу обрнути Црну Гору ка и везир Арбанију у послушаније, него да ја та мир учиним, може који драго Црногорац поштетити га, јербо ја не имам сабље нити конопца, а он то обоје имаде. Али по свему тому ја мислим: да дође мене оли везиру мука, да ми не бисмо један другому чинили пакости, него давали руке помоћи". А он јопета одговори: "Ми све то знамо, него ово ти се везир поздравио и река ми да ти кажем како ће сад на њега мука панут од стране цареве, а да је крив, не би ни жалио... И ово ми је река да ће с тобом држат пријатељство боље него ли га је итко од вашијех старијех држа и валан ни у кога не има узданицу данас у свијет него у тебе, нити данас имаде брата до тебе." А ја му нијесам смио ништа одговорити, јербо ме је страх било да не такне у политику, нако само што сам њему ово одговорио: "Спахија, ти ми поздрави везира љубезно и реци му ово: да ја ћу њему помоћ и бих му рад био помоћ ако могах, једно што је старином мене и свакојему Црногорцу брат, а за друго што ми је комшија". Мир с истијем закључисмо за годину.

Сада ја не знам, В[аше] В[исоко]благородије, чинити што ћу без Вашега наставленија. Везир ће теке им овај рамаџан изиде одити на војску противу мухур-сеибије и ја по свијема зборовима виђу да ће утећ, ако не разби сопротивника, и то нигђе друго него к мене. Сада ме наставите смијем ли га ја прифатит к себе али не.

Чест имам непрестано називати се Вашего Високоблагородија

покорњејши слуга архимандрит черногорски

ПЕТР ПЕТРОВИЧ

НЗ. Молим Вас љубезњејше поздравите од моје стране сву Вашу почтенују фамилију, којој желим како и Вама сваког добра и благоденствија...

Јеремији М. Гагићу (Цетиње, 6. јан. 1831)

Јеремији М. Гагићу

Цетиње, 6. јануара 1831.

Ваше Високоблагородије,

милостиви государ,

Разумио сам и из Вашега писма, пак и од нашега Поповића, како Ви захтијевате да Ви ја пошљем два потвржденија која су мени дата од народа, али нијесам могао и не могу зато једино што потвржденије које су ми главари дали јест пропало, а тому је причина: Симо наш га је понио кад је поша на Стањевиће и тако га је стопио, него молим Ваше Високоблагородије, ако сте га преписали, да ми га пошљете, па ћу Ви исто повратит кад га препишем. А наш Милутинович узео је нечесову слободу отка се преставио митрополит, која би му сломила врат да се не гледа на његово иностранство, пак н на Ваше писмо с којијем сте га пропратили к мојему по донду.

Него ја истинито знам да Ви јесте мислили да је он чојак, јербо ја знам истинитога мојега у Вас пријатеља, како што сте били и мојему претку. А он био је поша пред свјатаго Николаја на Стањевиће и ја сам шиља за њега момке у два пута. Он није ктио доћ кад сам ја за њега шиља, него кад је њему драго било, па по свему тому ја сам га примио ка да није ништа преступио, зашто Ви знате ја нијесам имао чесова ученија, нити сам нимало свијета видио, па мисљах да ће ми што помоћи у ову нашу жестоку муку, а он не стаде него два дана и пође без питања некуђ пут Боке Которске. Сада ја не знам што ће бити. Ви знате како је он преступио законе царске када је утекао из Котора, и они га уфатише, хоће га кастигат по закону. Ема нека ломи врат куђ му драго.

Чест имам приложити Вам погодбе које су между солтаном и нашом љубезном Србијом, а то јест ферман царски и  антишериф. Може бити да их имате ема, ако их имате, а 'но ове читати нећете, него свакојако када бисте изволили повратити ми их натраг.

Новости одовуда: везир мохур-сеибија дошао је у Ђаковицу и ту учи солдате на екзецир. За скадарскога не чујемо ништа изнова. Препоручио ми је Иванчик да Вам принесем од његове стране всенижајше поклоненије к Вама и к Вашој фамилији, такођер исто и наш игуман Мојсеј Васојевић.

А ја јесам и бити ћу вазда с истиним мојим к Вам високопочитанијем и совершеноју преданостију

Вашего Високоблагородија

покорњејши слуга

РАДИВОЈ ПЕТРОВИЧ

Јеремији М. Гагићу (Цетиње, 20. дец. 1830)

Јеремији М. Гагићу

Цетиње, 20. децембра 1830.

Ваше Високоблагородије,

милостиви государ

Јеремиј Михајлович,

Препочтењејше писмо Ваше, писатоје сего теченија 13 (25), а под ą 111м, имао сам чест исправно получит. У истому што ме питате за два манастира, то јест за Стањевиће и за Маине, да Вам објавим како су ограђени и на чију је који земљу. Манастир Маине јест саграђен на земљу (илити у границу) тадер бивше республике млетачке, а почет је градит владиком Руфимом Његошем, ма с допуштенијем венецијанскијем. Него и ово вјерујте да речена республика није ни пару похарчила илити помогла манастир градити или земље штогођ дала да се исти согради, нако само што је та владика купио сву земљу која принадлежи манастиру за готове новце, ма с помоћу митрополије цетињске.

А манастир Стањевићи, који не принадлеже држави австријској, почео је градит покојни митрополит Данил Петровић, а дограђени су покојним митр. Петром Петровићем. И како сва права изговарају, граница је испод воде која истијече испод монастира Стањевићах, које и исти Австрици знају, него они друго не раде ништа него да узму Црногорцима свеколико до врх планинах које могу они виђети с мора, а то ми се чини неће нигда бити приђе [него] Црној и кукавној Гори име не погине и затре се. А што опомињете, Ваше високоблагородије, да они неће неправду учинити, вјерујте ми да хоће и да друго ништа власт которска не ради него да покоље Црногорце с околином бококоторском, за што не бих вјеровао да нијесам те прове видио. Престара је пословица: "Чија је сила, тога је и правда". Него како им драго, нека чине како су почели, а ми ћемо их трпјети. А ми, господине, нијесмо кадри ни ове наше јаде држати а камоли силноме цесару његово отимати. То је грехота и помислити а камоли рећи. Ма јопета, колико је гођ силан и могућ, није право да нас сиротињу пршти, па и ђецу великога оца испод истока, него да не бисмо, бисмо и ми наше бранит ради били су ово мало сиромахах голијех и босијех исто ка да су ни ове главице свака пуна свашта ка Лондон, него свакоме је у свијет извјестно ко није игда једном име чуо да ми немамо што никоме дат до камена студенога.

У другом писму, писатом истога 14га (26) дек., што ме питате за које сам Вам писмо ја писа да Ви га повратим, ја сам Вами писао хоћу ли Вам повратит оне два, то јест што је Вама писао г.

губернатор и Ви њему што сте одговорили. Писмо Вам шиљем што су Црногорци за губернатора учинили, а оне два моја што су ми дали свјашченици и народ не могу послати, јербо Сима није дома.

За болијест и за буну учињену у Полонију молим Вас не оставте унаприђе сиромаха да ме не извијестите, јербо сам за то веома смутан. За кнеза српскога што ми прикричујете да имам по сваки начин с њим сношеније, вјерујте одовуда није сад могуће никако, јербо су велики сњегови у планине.

Љубезно Вас поздравља игуман Мојсеј, такођер и ја, који пребивам на вазда Ваш озбиљски

почитатељ и препокорњејши слуга

Р. ПЕТРОВИЧ

Јеремији М. Гагићу (Цетиње, 22. нов. 1830)

Јеремији М. Гагићу

Цетиње, 22. новембра 1830.

Ваше Високоблагородије,

милостиви государ

Јеремиј Михајлович,

Јошт ме је једна велика главобоља постигла. Наш господин губернатор Вуколај Радонић пошао је у околину которску, на Пуч, нотњо без знања ничијега него својевољно, тер се ту саставао с некаквијем генералом цесарскијем и с другијема људима цесарскијема, имајући намјереније предати им Черну Гору и на исту метнути покровитељство њино, мислећи он без никаква расутка, кад је владика умро да већ није остало синовах отечества у Черну Гору и привјазаниках к славимој Росији. Него, по његовому великому нешчастију, нагнаше се неки Черногорци у Котор, и ту чују за њега а ђе се налази, они час потрче у исту кућу на Пуч ђе се налазио и ту га нађу и с њиме се повсују; па отолен брже дођу к нама и к некијема главарима који се бјеху нагнали овђен и кажу ни све што је и како је. Кад то главари разумјеше, те они пишу и за друге главаре, те се овђе окупи и пошљу за губернатора да дође међу њима. И тако он дође међу њима. Запитају га чесову је прешу има у конобу Сима Ораовчанина на Пуч, а оп им одговори: "Имао сам прешу моју, а и за нароцку корист, тер сам писа једну књигу консулу у Дубровник". А они му јопет говоре: "Да ли ти ми нијесмо рекли да твојега добра нећемо? Па и да смо дали тебе у руке да за нас по свијету пишеш, зашто не би писа из Черне Горе, него из Котора?" Пак му одмах узму печат и чина га лише и дођу да им ја дам паспорт. И друго писмо они бјеху написали свиколици да иду два или три Црногорца к Вама да Ве питају је ли Ви што писа, и овако се погоде: ако буде Вама што писа, да га лише чина и да му узму печат, зашто је преступио ријеч свега народа, јер је то написа за њих кад му они нијесу рекли никуд да пише за народ; ако ли пак не буде Вама писа, него их буде преварио, ано да га убију и да му не оставе трага у Черну Гору од његове фамилије. Него, видећи ја то да не може бити без смутње, изидем пред главарима и почнем их молити за све што им је он сад учинио да му опросте. И тако, благодарећи Бога, будет моленије моје услишано и све му опросте. И тако се с нашијем измјеником умиримо.

Бјеху сви главари на скуп кад ме допаде књига од Вас, и ја им они час како прочитах и разумјех Ваше похвале достојне совјете прикажем, и они Вама сви завазда остају обвезани и всесердечно Вас поздрављајући за Ваше преизрјадно наставленије и о њима попеченије.

Молим Вас опростите ми јер Вас много заглушујем, који остајем с истиним мојим к Вам високопочитанијем и с совершеном преданосћу Вашего Високоблагородија искрењејши почитатељ и покорњејши слуга

Р. ПЕТРОВИЧ

Јеремији М. Гагићу (Цетиње, 30. окт. 1830)

Јеремији М. Гагићу

Цетиње, 30. октобра 1830.

Ваше Високоблагородије,

милостиви государ и много високопочитајеми Србе

Јеремиј Михајлович,

Чини ми се сит сам се већ наплака. Зато једино што виђу да ми од плача није никакве користи осим сама штета и погибељ очна, али јошт ми не да моје прежалосно срце уставит се мојијема сузама за мојијем оцем и благођејом. Прво, што сам се лишио милости благођетељске, друго, што је народ изгубио својега пастира и обранитеља, који бјеше непоколебими столи вјере и слободе христијанске и превјерни син и обранитељ отечества и неотлучими привјазаник к росијскому престолу и до својијех посљедњијех ријечих које мије говорио на умрли час. Упитам га: "Господару, виђу да ћете умријет, него што ћу ја сад?" А он се усправи и сједне на постељу, па ми почне говорит: "Ја ти сад не могу помоћ ништа, но ти ове најпосљедње ријечи од мене: моли се Богу и држ се Русије." То изговори и у исту минуту предаде душу у руке господње. Но по свему томе и по свој тој жалости која ме је постигла, имам прво тврду надежду на всемогућега створитеља и сирих утјешитеља, па  на јединороднују покровитељницу и обранитељницу нашу Росију да нећемо бит заборављени ни височајше њезине милости лишени, уз то и на Ваше соотечественоје к нам благонаставленије.

Ја сам се и од Тураках бојао да не учине какву смутњу на крајину ђе, но ми се чини да неће зашто и не могу, но им се она сила и оно турско старо тирјанство почело украћивати од рати коју су имали с Росијом, која је све славјанство прославила, а све турство унизила - Рос, глава Славјан под покровитељством всевишњаго. Приложеноје овди писмо имаћете чест прочитат и обратно ми га повратит, који се уздам у Вас да ми нећете замјерит јербо Вас много обеспокојавам с мојијем краткоумијем и неученошћу мојом, али можете бит истинито увјерени да ћу бит и пребиват

Вашего Високоблагородија

всеусердњејши почитатељ

и покорњејши слуга

Р. ПЕТРОВИЧ