Јеремији М. Гагићу (Котор, 24. септембра 1843.)

Јеремији М. Гагићу

Котор, 24. септембра 1843.

Ваше Високоблагородије,

Постављам у дужност себе објавити Вама да сам јучер 23г септ. благополучно се повратио из Грахова пошто смо с Турцима премирје учинили, и у идући четвртак послаћу ја мојега секретара Милаковича и Али-паша једнога чиновника у Кастелнови да се саставе и трактатом мир учине Херцеговином и Црном Гором, од кога ћу трактата, како се начини, копију Вама отправити. Ви сте куриозни знати шта је међу нама и Турцима било на Грахову. Турака је по чистима извјестијама било од 12.000 до 15.000, Црногорацах најпре је било 4000 до 4500, но како везир скадарски и Арбанија почне ударати на погранична њима наша селенија, ја будем принуђен отправити 1500 људих по граници арбанашкој да останове везира скадарског, који је сам предводитељствовао Арбанасе. Херцеговци, како су чули да им помага везир скадарски (како што је обичајно да увек Арбанаси Херцеговцима помажу, а они њима у подобне случаје), посоколе се Херцеговци и почну излазити гомилама у пређел граховски. Ја нисам хтјео пуштити да се учини сраженије на граници турској, него смо све чекали да се нашему логору повуче поближе, да се снажније с њим побију. По 500 до 600 људи пуштавао сам те су се с Турцима неколико лута ударали, но не гледајући на превосходство Турака, они нису, слава Богу, успјеха имали, како сами чујете, нити су смјели уљести у равнину граховску до 16га септ. прошастога. А овај дан ударе около 1000 кавалерије турске и проспе се равнином граховском, наше два посијеку и неколицину ране, но послије неколико сахати буду принуђени с Грахова с бјекством повратити се, носећи собом неколико мртвијех и рањенијех, и оставивши на мјесту сраженија неколико мртвих коња. Док ево ти сјутрадан више кавалерије но први дан и од 4000 до 5000 пјешаца, и ударе сасвим зором на наше крило лијево. Од нашијех до 800 људи више није било, али су имали позицију добру. Четири сахата су Херцеговци са свом силом на њих ударили да их изгнају из њихових засједа, но су ови храбро држали своје мјесто, нису пуштили да Турци ни наручје сламе запале. Наше десно крило, којим су сенатори предводитељствовали, није се могло с једнога мјеста кренути, јербо се на њиховом мјесту највиши напор турски чекао. Но пред сами вечер пође наши 1001"' другах, који су били у резерву на помоћ лијевоме крилу. У то исто вријеме Турци буду принуђени бјежати, а ови наши пожену до близу крјепости клобучке. У томе сраженију погине много Тураках и кољах, и рањенијех много буде људи и коња, и наши нађу неколико оружија и фишеках на мјесту сраженија, које су Турци побачали, и наших тек неколико буде рањено. У све ове бојеве које смо имали с Херцеговцима било је нашијех 11 мртвих и около 20 рањено; Тураках је погинуло и ранило се около 150 људих и узето им у ове бојеве 60 коњах, а толико их има мртви. Ово научи Херцеговце те не смедоше са свом силом па нас ударити. И послијед ови покушенија почнемо се преписивати ја и Алипаша и војске наше раздвојимо. У овом случају Аустрија се показала спрама нас и биједни Граховљанах великодушно и благородно, за које ћу јој ја за свагда остати признателан. 

С отличним почитанијем и уваженијем чест имам бити

Вашега Високоблагородија покорњејши слуга

в[ладика] черногорски

П. П. ЊЕГОШ

Јеремији М. Гагићу Цетиње, (12. августа 1843.)

Јеремији М. Гагићу

Цетиње, 12. августа 1843.

Милостиви господине,

Драго Вас поздрављам са свом Вашом благородном фамилијом.

Знам да Вас много интересује знати што се међу нама и Турцима ради, али Ви немам што важнога писати, само ту неки дан једна 1,000 Арбанаса ударили на једно наше погранично сеоце у коме се не броји но 30 кућах, зажде двије сионице и једну кућу, која је исто тако сламом била покривена, но оно сеоце с помоћу  једнога другога ништа мањега изаждену Арбанасе из села. Ту 40 Арбанаса падне мртвијех и рањенијех, а од нашијех никакав не буде мртав, но 5, 6 рањенијех. Овако су ме увјерили они, по овдашњему обичају, који су неколико глава арбанашкијех донијели овамо. Ми смо у рат са свијема Турцима около нас, како готово свагда што смо. Они су вазда сложни на наше зло, и Бошњаци и Арбанаси. Веома ми је за чудо, господине, да би многи људи радији да су Турци и ови пут, како много пута, преварили Црногорце, него ли е су Црногорци својијема варалицама зајам вратили. Чудо ми је да људи кажу да су Црногорци противу права народнијех сада поступили, а нико не каже даје Али-паша противу права народнијех поступио када моје посланике похвата, три на колац наби, а три по године у синџир држа, и за друге многе невјере које је учинио мојијема крајинама, а и сада да су преварили мене и моје Црно[горце], за то не би пико ни ријечи рекао, но би све ћутањем прошло, како што је пролазило и ово до данас што је нама чинио. У нас је обичај, који се у ови народ у закон обратио: којом мјером ко нама зајми, оном истом да му зајам повратимо. Да нијесмо зло са злом предусретали, давно би се на ову гору турска џамија поперила и ова шака Славјана своје име изгубила. - Истина да је мучно водити рат 100000 народа црногорскога са 2 милиона Бошњака и Арбанаса, а особито у данашње вријеме када им правитељство цариградско сваку нуждну помоћ у изобилију противу нас даје. Може бити да ће казати ко да ово овако није, али ја најбоље знам који сваки дан то очима виђу.

Дуже немам времена писати Вам, а имао би шта доста, али како би што изнова било, објавићу Вам, молећи Вас да и Ви мене како својему пријатељу што бисте чули објавите.

Молим Вас узмите од тије динара оне 700 рубаља те намирите рускога генерала за мојега братучеда Георгија, а он ће овамо платити.

Впрочем драго Вас поздрављам

Ваш искрени пријатељ и слуга

в[ладика] црногорски

П. П. ЊЕГОШ

Јеремији М. Гагићу (Цетиње, 29. јула 1843.)

Јеремији М. Гагићу

Цетиње, 29. јула 1843.

Ваше Високоблагородије,

милостиви господине,

Одавно би Вам писао о стварима нашијема и Али-пашинима, али нијесам имао што докле виђу што ће се из тога родити. Ви знате каква је погодба лани међу нама у Дубровник била. Ја сам и онда готово знао, а сад виђу да оно није ништа било осим једна лаж с његове стране. Послијед, пошто је примио одговор из Цариграда, писао ми је једно писмо, у којему ништа друго казао није него што ме опоменуо да сам на царској земљи поданик отомански. Наравна ствар да сам се ја том његовом будалаштином, иако ме је увриједила, насмијао, па видећи и он сам да сам се ја тијем подругао, почело се опет зборити о нашему састанку негђе на наше границе. По кратком времену како је у народ изишла ријеч о састанку, почела су се откривати злоумишљенија турска да намјеравају мене на састанку убити пошто их стало да стало. Утом дође вријеме и од састанка, и ја пођем у Острог, а они некизи дођу у Никшиће. Цијелијех 5 дана варали су ме и чекао сам их када ће изисти на састанку к мени, док ево ти их шести дан ђе иду, но та исти дан, мало прије него што ће они доћи, мени се да чрез једнога пријатеља открити све њихово зло намјереније, зато их и не пустим к себе, нити хћенем с њима станка чинити, јер знам да ни о чему другоме варалице не раде, него да плету мрежу да у њу мене ухвате. Црногорци, који су чули шта Турци раде, и они су се о злу турскоме договарали, па кад виде да ја Турке к себи не примам, онда они те су око мене били и другијех неколико људи од оближњега села скоче на оружје да оне Турке исијеку. Ја сам се свакојако старао да те ствари било не би, и половину Турака учинио сам спасти, а 9 или 10 од њих близу саме границе исијеку Црногорци. Три пута смо ми досада мир чинили с пријеварнијем везиром херцеговачкијем, и сва три пута је нас на миру преварио. Једном нам је посјекао три чобана и узео око хиљаду оваца, другом посјекао је тројицу, трећом знате колико зла учини када Граховљане на мир пороби, посијече и оплијени, па ни за једну од ове три није нам удовлетворенија дао, и ова му четврта за руком не изиде. Ви који сте близу граница и као консул нашега покровитеља, и сами све ове пријеваре готово знате као и ја. Ја оволико постављам себе у дужност Вама објавити, молећи Вас да доведете ово до знања Вашега началства и да га увјерите од моје стране да са злијема и пријеварнијема Турцима од Босне и Арбаније никако није могуће имати мира ни доброга споразумјенија, нити ће се моћи мир у ове крајине међу нама и Турцима никако установити приђе него би посланици од двора рускога и турскога међу нама мир утврдили.

Ово Вам објављујући, с отмјеним високопочитанијем и преданости чест имам бити Вашега Високоблагородија,

милостиви господине, покорњејши слуга

владика црногорски

П. П. ЊЕГОШ, с.р.

Ј. А. Турском Цетиње, 23. јуна 1843.

Ј. А. Турском

Цетиње, 23. јуна 1843.

Ваше Високопревосходитељство,

милостиви господине,

За знак мојега пријатељства и одличнога уваженија к Вашој особи пошиљем Вам на дар једнога од мојих хатова који се назива Гавран. Ово је хат био онога у свој Босни и Албанији турскога у садашње вријеме најславнијега витеза Смаил-аге Ченгића, па кад су овога Црногорци прије 2 године дана посјекли, узет му је хат искрај његова шатора. Гавран је коњ млад, пунан огња и тако згодан даје управ весело на њему јашити. Примите дакле, Високопревосходитељни господине, овај мали дар за знак највећега уваженија с којијем Вам га подноси Ваш срдечни пријатељ и покорњејши слуга

владика црногорски

П. П. ЊЕГОШ

Јеремији М. Гагићу (Цетиње, 21. августа 1842.)

Јеремији М. Гагићу

Цетиње, 21. августа 1842.

Ваше Високоблагородије,

милостиви господине,

Примио сам Ваше почтено писмо од 15а августа, које ми је жалосну вијест донијело да се мој млади синовац, императорски паж Павел Петрович Његош, јошт 20а маја ове године преставио. Овај тужни глас мене је сасвим поразио. Па како и не би кад оно што сам имао најдраже на свијету, то сам изгубио, јер с њим је сарањена јединствена надежда његове куће, његовог стрица, а и самога отечества. Како сам за мене овај жалосни глас примио, ја би одма поспјешио дужност родствену учинити упутити се к гробу да га загрлим и над њим се исплачем, у којему је моје младо сунце зашло, мој ангел почива, којега сам љубио више него самог себе и у којему је погребен онај на којега сам највише надежде зидао за будућу срећу његова отечества и мене тужна, - ја би, велим, поспјешио ту дужност учинити да се не бојим да мој полазак не би што противан био мојему милостивоме покровитељу. Зато молим Ваше  исокоблагородије да изволите извијестити се од Вашега началства и мени колико је могуће скорије јавити могу ли ја тај жалосни пут предузети или не.

С отмјеним високопочитанијем и преданости чест имам бити

Вашега Високоблагородија,

милостиви господине

покорњејши слуга

владика црногорски

П. П. ЊЕГОШ

Мехмед-Спахији Лекићу (Цетиње, 7. марта 1842.)

Мехмед-Спахији Лекићу

Цетиње, 7. марта 1842.

Од нас П[етра] П[етровића], владике црногорскога и брдцкога и каваљера русијскога, Мехмедспахији Лекићу, капиџибаши на коншилуку, пријатељски поздрав.

Примио сам твоје писмо, из којега сам све лијепо разумио што ми пишеш. Ти знаш лијепо, спахија, да сам ја рад са сваким живјети по граници у миру и љубави ко хоће са мном, а посебно бих рад био с тобом, с којијем сам јошт када сам био дијете уфатио љубав. Сада пишеш да си и ти рад да се наша љубав понови. Ако си ти рад, и ја сам рад да изнова љубав уфатимо и да крајине наше смиримо. Ови ће мир Богу и царима мио бити, а нашијема крајевима свијема рахатлук и добро донијети. Ако си каил миру, како што се ја надам да си, а ти отправи три-четири твоја човјека под Жабљаком, а ја ћу моја три-четири да се ту, ако Бог да, састану и робје размијене и мир међу собом утврде и прогласе. И ако ти хоћеш да смо пријатељи на коншилуку док смо живи, знади добро е ја хоћу. И ову ми књигу по истој сахији отпиши да знам јеси ли каил ка и што пишеш са мном пријатељство поновити.

И да си здраво.

Али-Паши Ризванбеговићу (Цетиње, 18. октобра 1841.)

Али-Паши Ризванбеговићу

Цетиње, 18. октобра 1841.

Од нас П[етра] П[етровића], влад[ике] црн[огорскога] и брд[скога], Али-паши везиру

херцеговачкоме, поздрав.

Примио сам твоје писмо, не знам у којему је мјесецу писано, зашто у њем мјесец није постављен. Овоје твоје писмо дошло преко Никшића отпечатано. Ја не знам ко ова твоја писма отпечатаје. Из њега сам све лијепо разумио што ми пишеш. Прво што ти се жали фукара пивска и дробњачка на наше Ускоке да им велики зулум чине, ја вјерујем да доста од њих трпе, јербо је тај зли и дивљи обичај остао међу њима и Турцима када нијесу граничари у миру, те један другоме сваким злом досађују, али ја не вјерујем да је ово писмо цијела фукара из договора писала и да жели да се Ускоци раселе, него су ово неколика човјека писали који Ускоке мрзе. А што кажеш да су ти Ускоци вазда давали данак од како си ти везиром [поста]нуо на Херцеговину, а када ти га нијесу [дав]али да су ти га све одједном платили. Они може бити да су ти неки пут и давали понешто, него без мојега знања и од мене кријући, како што га и мене многа села турска дају. А што кажеш да су га плаћали ођедном када га нијесу шћели лијепо давати, то знамо да су они често пута плаћали и много зла претрпјели, него је и њима свак ко им је што чинио потпуно платио. За то што је досада било не може их нико прекорити. А што пишеш да тија чисто кажем иштем ли ја царску земљу, ја никакве царске земље не иштем, разма што ти пишем, ако желиш мир на граници, како што ја желим, да ми се прођеш од Ускока и од земље, на којој Ускоци живе, јербо ево педесет и више година од како су Ускоци ускочили к нама и отадар су они наши као и остала сва племена црногорска. И вјеруј ми добро, мој пријатељу, да те сви ти људи лажу који ти кажу да се Ускоци могу с њиховога очинства раселити, зашто докле ми трајемо трајаће и Ускоци и оно ... своје пуштат нећемо никоме.

Само ти људи што ти то кажу раде о немиру.

Тако знади и да си здраво.

Ј. А. Турском (21. јула 1841.)

Ј. А. Турском

21. јула 1841.

Премда сте већ разумјели да смо благополучно раздијелили границу између аустријске Албаније и Црне Горе, но не могу пропустити да Вам и ја о томе не објавим, јер знам да је то Вама тако исто мило као што је и мени.

Имао сам чест примити од Ваше стране послани ми микроскоп. Овај чудесни инструмент заслужује свакојега вниманија: чрез њега људске очи јасније виде природу и човека, у велико восхишченије доводе твари великога створитеља, који је како у великијема својијема ђелима тако и у најситнијема животнијема своје совершенство показао. На овом Вашем дару много Вам и сердечно благодарим.

С истиним високопочитанијем и преданостију чест имам бити.

Александру Карађорђевићу (3. јануара 1841.)

Александру Карађорђевићу

3. јануара 1841.

Сијатељни књаз

Александер Георгијевич,

Ваше сам љубезно писмо од 8. окт. примио исправно по г-ну Раду, такођер портрет вашега бесмертнога оца. Никакав дар на овоме свијету не би мени пријатнији био од портрета витеза и оца јединоплемене мени Србије, којега су славни подвиги јошт када сам ја млеко матерње посао јако на таблици душе моје написати и који ће вјечно остати огледало витештва не само међу малијем народом српским него и међу великијема народима и у всемирној историји.

Такођер за оно што сте препоручивали г-ну Раду, што је могуће било од моје стране учинио сам, и унапријед све оно што будем могућ немојте ме поштедити.

Впрочем чест имам Вас поздравити и остати Вашега Сијатељства к услугам готов.

Јеремији М. Гагићу (Цетиње, 20. септембра 1840.)

Јеремији М. Гагићу

Цетиње, 20. септембра 1840.

Ваше Високоблагородије,

милостиви господине,

Од чести погранични турски нападенија на нас посљедно које се Ови дана догодило врло је знатно за наш крај. Хасан-ага Хот, буљубаша албански, Мехмед-ага, муселим подгорички, и Мехмед-бег, капетан спушки, скупе кријућ 6 до 7 хиљада војске, с којом пођу на наше село Додоше, удаљено од фортице жабљачке . врсту и по, с том намјером да исто село попале и поробе и да наша поља ту лежећа опустоше. За турском војском ишла су и кола празна, опредијељена на возење из наши поља кукуруза. На срећу, нашима дође Ас прије него што ће непријатељ ударити, те Додошанима, којих се броји до 120 пушака, прискочи у помоћ из другога оближњег села једно 100 пушака. Ово незнатно число људи дочека Турке, који су се већ били селу примакнули, с њима се мало преко ријеке побије, а затим усуди се и ријеку прећи и с Турцима потуку се. Послије кратког боја, који је Трајао сахат, Турци нададу бјежати без озира куда је који могао тако да су наши једне сагнали у саму фортицу.

Мртви и рањени од наше стране износи число на 20, а на страни турској има их извјесно преко стотине, Премда се говори да их је и више. Међу турскима рањеницима и поменути муселим подгорички броји се, који је јако обрањен. Овај је бој тако жесток био да су се и рукама хватали за пушке једни другијема и неколике турске пушке донешене су ми онако искривљене, око којих су се чупали, а наши нијесу своје ни једне непријатељима пуштили.

Сви наши старци, па штавише и сами Турци признају да у овима крајевима јошт никад мања шака људи против толико велике силе није се тако храбро као сада поднијела. И доиста овај догађај остаће огледалом ваљатности у љетописима црногорскијема, као што ће у љетописима рускијема остати узором храбрости и самоотверженија поступак штаб-капетана Лито противу Черкеза.

Желећи да ови догађај изволите сообштити министерству, с отмјеним почитанијем и уваженијем чест

имам бити Вашега Високоблагородија,

милостиви господине

покорњејши слуга

владика црногорски

П. П. ЊЕГОШ