Јеремији М. Гагићу (Цетиње, 14. октобра 1832.)

Јеремији М. Гагићу

Цетиње, 14. октобра 1832.

Ваше Високоблагородије,

милостиви господине,

Откако сте Ви из Црногоре пошли већ досада трипут су турске чете на Црногору ударале. Први пут попалили су стаје Кучима, другом напали су на пастире црничке, од којих тројицу су убили и двије главе понијели у Скадар, а трећи пут засјели су Врањинашима, који су ишли да беру своје кукурузе, и убили су двојицу, те им главе понијели на дар везиру скадарскоме.

Правитељствујушчи сенат писао је Али Намик-паши, везиру скадарскому, молећи га да своје подчињене одврати од таквог рђавог поступка спрама Црногораца, но да живујемо на сусједству у миру и љубови. Обаче везир није ктио нашем Сенату ни рјечце одговорити, но ми пише да он тај потпис, сирјеч президента и каваљера г. Вукотића, не познаје и Црногорце турском рајом назива.

Све ово видићете боље из приложене копије. Црногорци пак нити су кад раја били, нити ће, ако Бог да, икад бити, јер да они желе бити туђи поданици, већ одавно има тко би их примио и ђе би барем могли бити сигурни животу и совршивати слободно своје богослуженије, а не трнити, као под Турчином, свако угњетеније и ризични живот проводити. Црногорац кад изгуби своју слободу и независимост, он више свој живот не шчитава ни у што и радије свагда овај губи но оно двоје. При свему тому скадарски везир не престаје трудити се како би овај народ у турско поданство довео. Најпослије почео је потајно нашијема пошиљати бињише и берате. Један од ови берата имам и у рукама и жао ми је што ми га не има тко истолмачити. Узмите сада на Ваше благорасужденије све предименовате турске поступке, пак чините закљученије: тко има право тужити се, Турци или ми? Ја Вас молим именом цијелога овога народа да бисте по Вашој удобности о томе изволили јавити коме сљедује, јер знам добро да Ваша препорука млого може учинити, какогод што сте и сада Ви управ највише сођејствовали да се то три хиљаде цекина назначе, иначе Бог зна кад би ти новци дошли. - Хвала вам на усердију и труду које за овај биједни народ полажете. Приђе неколико дана долазио је овђе г. Симо Милутиновић од јего свјетлости књаза Милоша послат с писмом којега и пошиљем Вама да благоизволите прочитати а потом возвратити га.

Ужички епископ Никифор дошао је у Морачу, од куда ми и пише да жели доћи и стојати у Црногору, почем из разни обстојатељства никако не може остати у Србију. Нешто собољезнованије спрама страдајућег ближњег, а нешто и оскудност духовенства у овој земљи принудило ме је да га примим и да му манастир у Црници опредијелим за живљење и за обучавање клирика, а при том и кажу ми да је добри христијанин који се здраво стара укријепити народ у благочестију нашем.

С чувством отмјеног високопочитанија имам чест називати се

Вашега Високоблагородија

милостивога господина

покорњејши слуга

архим. черногорски

ПЕТРОВИЧ с.р.

Мехмеду Решид-Паши (Цетиње, 17. јула 1832.)

Мехмеду Решид-Паши

Цетиње, 17. јула 1832.

Од нас архимандрита црногорскога и Правитељствујушчега сената, везиру Мехмет-Решид-паши, садријазему и управитељу од све Руменлије итд. итд. Примили смо Ваше писмо, из којега видимо да Ви држите безразложно и лажљиво све оно што смо ми Намик Али-паши, везиру скадарскому, писали и желите нам доказати да Црна Гора припада Порти отоманској и да росијски двор није се никад за нас узимао, нити ће се за нас кад постарати. На ово ми Вам одговарамо.

Прво. Јошт кад је царство српско на Пољу Косову пало и невољно под иго турско дошло, од онога доба до данас Црна Гора непресјечно је како своју независимост тако и своју вјеру сачувала и крв своју пролијевала само ради слободе, независимости и своје вјере, нити се икад икому хоћела

покорити, знајући она добро почитовати шта је то слобода и предвиђајући каква би то невоља била туђима робовима бити.

Друго. За увјерити Вас тврдо да је Росија нас јошт одавно под својијем крилом држала и да је за нас мислила, налазимо нуждно јавити Вам како је јошт блажене памети Петар Велики, цар росијски, нама грамоте шиљао као јединовјерному и једноплеменому народу и своју милост и он и његови потомци, прејемници престола, ево за 120 год. нама указивао. Надамо се, дакле, да нас неће у потреби и сада заборавити.

А што Црногорце називате хрсузима и хајдуцима? Зар зашто бране своју слободу и независимост и што знаду уважавати и свој закон почитовати? То се не зове бити хрсузином нити хајдуком, него вјернијем сином отечества и истинијем богопочитатељем.

Што ли нас сада зовете да се Вама предамо и рајом турском постанемо, не видимо нимало да право на то имате, јер како ће тако наједанпут туђијема поданицима постати Црногорци, који су више од 400 годинах свагда мужествено непријатеље од себе одбијали, а само да слободу и независимост у овијема безплоднијема и пустијем кршевима сачувају и да слободно по закону своме жертвоприношенија могу совршивати и господу Богу приносити, који ће свагда држати страну праведнијех и њима на помоћи бити.

Што ли нам пак сада пријетите да ћете на нас силну војску послати и нас све истријебити, то само је у руци свемогућега Бога, који управља судбом човјечијом и, колико се год Ви уздате на своју силу, толико се и ми уздамо на божију, која нас је за толико вријеме бранила да нас неће ни сада оставити.

И ово имамо јавити Вам за узрок што нам пишете сада даје Црна Гора турска част, а Ви сами прошасте године писали сте нам како једноме слободноме народу и да смо с Вама по комшилуку у пријатељству, а сада пишете противу самога себе и против својијех писама, које свједоче Вашу неправду против Црпе Горе, која је могла прошасте године много штете Вашој војсци у Скадру учинити, али нијесмо кћели мијешати се с хајинима цара Отмановића, а Ви зато посјекосте нам осам Црногорацах у Скадру на правди божјој и посиласте тајно у Црну Гору да се Вама Црногорци предаду и да се буне противу своје законите власти.

А што велите да смо Хусејин-капетану писали и с њим помијешани били противу Вас, на то Вам јављамо да смо ми, истина, њему писали, али зашто? Само зато да прими и да не сијече рају која је била на границе црногорске добјегла и желила у Црну Гору ући, коју Црна Гора није могла примити, зашто не има доста мјеста ни за своје људе, а ми нисмо с њим руку држали противу Вас, него јошт ми смо свагда ради били да га султан освоји и јарамазе да угњети, како што је био исти Хусејинкапетан.

Тако исто и из Зете прибјегли су овамо неки од зулума и неки су се од овијех повратили, а неки и сад стоје и желе да се поврате, али не смију, јер су неком оца а неком брата посјекли

Подгоричани.

Ми Вам и сад опет предлажемо да се прођете свакога на нас навојштења, него да у миру и љубови живимо, као што се пристоји на комшилуку, и да нико ником ништа не отима. Ако ли пак дигосте војску, то знадите добро да Русија, која нам је до сада 14 грамота послала, неће нас тако оставити, особито зато што узрока не имате никаква да нас не оставите у миру, да по овијема пустијема горама бринемо се себи за ужитак. И ако Ви на нас нападнете, ми ћемо принуђени бити бранити нашу слободу и независимост, коју су и наши прађедови бранили и млоги жртвом постали. Тако исто и ми сви јединодушно пролићемо нашу посљедњу капљу крви за вјеру, слободу и независимост, и да знате добро да Црногорци ради су ви до посљедњега погребсти себе под развалинама својијех кућах и со тијем оставити потомству свједочанство гробовијех крстах да су пострадали за вјеру и отечество неголи потпасти под иго туђега ропства.

И то Вам јављамо да ово није први пут да се Подгоричани и Црногорци бију него може бити стоти, а све за то што Подгоричани на тврду божу вјеру невино сијеку Црногорце.

Молимо Вас да нам одма одговорите на ово писмо шта мислите, да се и ми знамо владати.

И да сте здраво!

У богохранимој Црногори.

Јеремији М. Гагићу (Цетиње, 19. јуна 1832.)

Јеремији М. Гагићу

Цетиње, 19. јуна 1832.

Ваше Високоблагородије,

Рад сам Вам писмено представити причину нашега несогласија с Турцима албанскијема и ко је тому почетак, а притом Ваше Високоблагородије може бити совршено увјерено да све ово што ћу Ви представити јест истинито, које би и сами наши комшије Турци посвједочили.

1. Без ни најмање причине уфатише Турци подгорички дванаест нашијех људих, који бјеху пошли да пазарују и свезаше их у синџир и у авсу бачише. А послијед писах ја Афиз-аги, који бјеше забит у Подгорицу, и пушти вишеречене људи, али пошто их неколико намучи у авсу и синџиру. И за то наши не учинише никакве освете, него све гледаху да ће их наказати забит, који бјеше од великог везира послат, но их не кће ни он наказати, нити им мога ништа.

2. Послијед тога дигоше се Турци спушки по наговору подгоричкијех, а све за инат забита спушкога и подгоричкога, и дођоше међу Спужом и нашијем селом Мартинићима, те нађу неке људи који су били дошли да земљу работају без оружја. Почну се Турци договарати и уложише на исте работнике ни криве ни дужне. Пет убише а четири ранише, а наши јошт њих нигђе ни у малој работи не зађели.

3. Исти Спужани по наговору подгоричкому уфатише у Спуж на пазар двадесторо чељади сиромашке и узеше им сваку работу што бјеху купили на пазару и избише их и све их справише онако грдне дома. Подбуни се наш народ да за то учини на Турке освету, али му ми никако не дадосмо, него заваравајући га да ће то ђело извиђети царски забити који су у област зецку, и тако се народ смири и опет поче улазити у пазаре наново.

4. На све то Турци не погледаше пишта што бјеху учинили толике преступке противу пограничног мира и тишине, него наново, у исто доба кад бјесмо пошли с нашом гвардијом у Брда, дочекаше на пазар једнога Бјелопавлића од гвардије и убише на пазар. Потом тога народ се узбуни и поче им искат да им одговоре Турци за оно зло што су им преко мира учинили, но Турци за то и не обратише главе, но се почеше јошт ругати с нашијема. У томе се наши разјарише. Нити кћеше правитељство, нити шта друго слушати, него нападоше на Спужане и Подгоричане и с њима се побише, а потом више путах ударали су кад наши на Турке, а кад ови на наше до последњега ударца Намик Али-паше на Мартиниће.

Пошто је то нападеније учинио су неколико тисућах војске И д пошто је много војске учинио изгубити, ево је и нама млого зла учинио не једанпут него пет путах. Покушавајући своју срећу на Пипере и Бјелопавлиће, вратио се натраг с великијем числом мртвијех и рањенијех и више нити су наши на њих ни они на нас нападали.

Поздрављајући искрено Вашу љубезну семеју, имам чест с истиним почитанијем бити Вашега Високоблагородија

покорњејши слуга

арх[имандрит] черногорски

ПЕТРОВИЧ

Хусеин-Бегу Градашчевићу (Цетиње, 4. фебруара 1832.)

Хусеин-Бегу Градашчевићу

Цетиње, 4. фебруара 1832.

По посланому нама игумну Мојсеју имали смо радост примити твоје предраго писмо од 9. числа прошастога јануарија, у које видим пријатељство и љубав које желиш да буде међу нама. То нам је много мило чути, а особито што си зборио на ријечи с игумном Мојсијем, ми све то кабулимо и тврду ти божју вјеру дајемо да ћемо од сада унапредак бити уједно и крв своју пролијевати за вјеру и слободу нашу. Него те молимо како нашега предрагога пријатеља да се држиш јуначки и да се чуваш да те не би садријазем у чему гођ преварио, јербо знаш да садријазем нема велике јакоте, али има наредбе јевропејске, и ми смо тврдо увјерени да ће се садријаземова војска први пут јако побити с Вама, јербо не може бити јошт друкчије. Зато те много молимо да наредиш твојима људима да се мудро владају и да с малим числом војске не ударају на низам.

Много се радујемо чујући од игумна Мојсеја да си у сву земљу твоју прави суд поставио за свакога, будући да таквијем начином можемо се надати у Бога да ће нам помоћи у овоме и у

свакоме другоме ђелу. Ми се често бијемо с низамом садријазема и мислимо овога прољећа скупити војску и ударити на низам који се налази око Скадра. Но за такву војску не имајући џебане, молимо те како нашега предрагога пријатеља да нам пошљеш једно 100 товара фишека да тај низам што је око Скадра разбијемо и да га отолен рашћерамо. То смо наумили овога прољећа по сваки начин свршити. Зато те много молимо да нам ту љубав и пријатељство учиниш. Ако ли не мога послати фишека, а ти нам пошљи аспри, да купимо, али ми радији бисмо готовије фишека.

Ми смо по свој нашој земљи дали знати о љубави и пријатељству са твојијем људима, али ти добро знаш да има по крајинама људих хрђавијех, који би могли штогођ скривити у твојој земљи. Зато те молимо да не примаш у рђаву страну, но да нам за такве људе напишеш и буди увјерен да ћемо их ми жестоко наказати. Али ти знаш да се ми с вама ласно не можемо мијешати, будући да нам Никшићи у томе сметају и побуњују народ против вас и против нас. Зато молимо да пошљеш неколико војске у Никшиће да накажеш те људе који не слушају заповијед ни твоју ни ничију и да ту поставиш твојега човјека да заповиједа и тако ћемо се моћи ласно мијешати. Но тако како у Никшиће налазе се неки муселими који су одбјегли из другијех градова, то ако би ти људи побјегли у нашу земљу, буди увјерен да ћемо ти их свезане послати. Бићеш чуо како се мисирски паша обратио против цара и како је његов син Ибрахим-паша узео један пашалук царев који се зове Сан Ђовани ди Акри, тако исто и друге многе земље устале су против цара, а за то остало ти ћеш знати, будући да чујемо да примаш новине бечке. 
И да си здраво.

Јеремији М. Гагићу (Цетиње, 6. децембра 1831.)

Јеремији М. Гагићу

Цетиње, 6. децембра 1831.

Високоблагородни господин

Јеремиј Михајлович,

Почитајемоје писмо Ваше од 27. новембра (9. децембра) под ą 148 имао сам чест исправно га получити и при њему остала турска која су Ви мном била послата за превес г их, али виђу Вашим данашњим писмом да нијесте могли моје прошеније и желаније испунити, нити сте имали вјерна случаја учинит га. Ја сам јако увјерен, В[исоко]б[лагородни] Г[осподине], да сте Ви велики отечествољубец и да бисте Ви ради били са свијема силама своје могућности послужити своје драго отечество, али и ово ми вјерујте: ја да не знам Вашу љубов и поштено срце, не бих на Вас ни наслања моје после који требују да се крију, него ја Вас знајући и Ваше благородно срце познајући, ја ћу готов бити и посад ка и досад на Вас наслањати све после од народа који се тичу тијех странах.

Друго Вама објављам за великога везира. Он се налази у Скадру у кући Хусеин-аге Чолака. Он велики зулум чини по Скадру, а особито од пријатељах пашинијех. Вјеша их, сијече их и набија на коље, а реџале Мустафине, који нијесу с њим у Цариград пошли, шиље их у манастир у Урумелију и ту их лишава живота различитијема мученијама...

Ми се сада налазимо у мир с мохур-сеибијом, али разумијем од некијех нашијех пријатељах даје почео једне ствари чинити које се не пристају онаквој особи да ради и које су ниске за велике људе и помислити а камоли чинити. Он је послао неколико људих од своје стране и дао им је велике новце за да чине мутњу у народ црногорски и да га призивају да уљезе под његовијем владањем, пак се тому чудим како он може то чинити и како му то његов султан допуштаје, зашто ја знам да је Порта отоманска у тврдому свезу с нашијема покровитељима... и како он не помисли да ми можемо сјутра да хоћемо сву Арбанију противу њега подигнути и подбунити, али ми нећемо се у такве ствари мијешати, но желимо, ако он оће, мир да је међу нама. Друго, разумјели смо да се спрема да прође преко Бјелопавлићах на Босну на силу без питања ничијега, али ми с помоћу божом не бојимо се њега да на силу преко Бјелопавлићах на Никшиће паса доклен су ни неке крепости Богом создане и утрђене. Али по свему тому не бисмо ради били да се с њим ратимо и да се без преше лије крв љуцка, него, како видим, жеља моја не може се испунит, будући да Турци безпрестано, како и приђе, задијевају пограничне наше Црногорце и не хоће од њих мировати.

Друго, имам чест Вама објавити како се Црногорци находе у согласију међу собом исти како су били овога прошлога времена од како је блаженопочившег митрополита завјешчаније проглашено, али сада је сувише стављено управленије народње, које управленије состовља 180 људих, из којијех су 16 совјетници (сенатори), а 164 исполнитељи (полизиа), које слуша народ добро и како је дужност народња своје старије слушати и собом одабранима повиноват се. Мене се радује срце и душа када ја виђу моје отечество тако сложно и када виђу толико њихово почитаније к нашему царју и благођетељу и к њиховијема старјешинама и главарима, али каква ће ми јошт и ово радост бити када виђу моје отечество ђе напредује у наукама и процвјетава просвјешченијем и када га виђу да почне излезати своје просвјешчене и вјерне синове, који ће га умјети бранити не само оружјем него и пером умним... како што и други народи европејски такве људе рађу и умножавају их ко више може, јербо је премудро изречена ова ријеч: просвјешченије свјет... а непросвјешченије тма. Него сад се и ја много радујем, зашто виђу да се сада омјерило пут ове цјељи коју Вама више опомињем, али све с помоћу свемогућега створенија и нашега покровитеља в[еликога] и[мператора] Николаја И-га, такођер и нашијех пријатељах, којизи намјеравају возвисити род храбријех Славјанах и избавит га испод тешкога и безчеловјечнога и богопротивнога јарма турскога... и ири свему молећи Вас да дате све ово више писано до свједенија кому сљедује.

Остајем Богу Вас и сву Вашу фамилију препоручујући. 

Јесам и бити ћу Ваш, Високоблагородни Господине

покорњејши слуга архимандрит черногорски

ПЕТР ПЕТРОВИЧ

Јеремији М. Гагићу (Церница, 5. новембра 1831.)

Јеремији М. Гагићу

Церница, 5. новембра 1831.

Ваше Високоблагородије,

милостиви государ

Јеремиј Михајлович,

Почитајемоје писмо Ваше од 31. октомбра (12. новембра), а под ą 130м означеноје, имао сам чест исправно га получит и вјерно га разумјети. Што у исто опомињете за нашега човјека што смо шиљали к мохур-саибији за преговор, ми тога човјека нијесмо шиљали каквијем другијем образом него само да му внуши и каже да он пише и рече Турцима пограничнијема да се пасају, да не задијевају нека наша селенија (Кучах, Жупе, Дробњаках, Грахова и Сеоцах), зашто се они нешто у тијема мијешају и присвојају их да су њихова.

И секретар наш се је вратио, али зато није ничесова одговора имао, него је обећао велики везир, када узме Скадар да ће на то одговорити. Сада он је узео Скадар, не силом но срећом својом и Мустафином неваљаштином, а за вишеречено нама није ништа одговорио.

Имали смо толико писамах другога содржанија... и хоћемо утвердити мир на границе, будите увјерени. А друго, будите и ово увјерени, Ваше [Високо] благородије, да се ми толико не бојимо Тураках у садашње вријеме да нам што учине, зашто су се они и у стара времена, када су били силни неголи данас, кајали кад су наше отечество полазили с војском. Зашто вјерујте даје наше отечество утвердио његов создатељ жестокијем каменом, кршом и стијеном, преко које чојак који се није уз њу родио мучно и миран иде пјешки а камоли каквијем другијем начином, да њезине синове изтребљује, а некали данас да ће ни учинити што када су из числа живијех изишли, само теке што се помичу на карту плајвазом написану. Али и то, имамо узданицу, да ће брзо сјевер избрисати, зашто се на сјеверне стране највише резине налази, али сверх свега ваља и ону српску пословицу набљудавати: "Не бој се, а чувај се".

Покорно Вас молим, отмјено љубими мој Србине, да ми опростите, јербо Вам веома се јесам усудио слободно писати, али вјеруј да је из највишега мојега усердија к твојој доброти, којој навсегда остајем почитатељем и покорњејшим слугом

Вашего Високоблагородија архимандрит черногорски

ПЕТР ПЕТРОВИЧ

Јеремији М. Гагићу(Црмница, 1. новембра 1831.)

Јеремији М. Гагићу

Црмница, 1. новембра 1831.

Милостиви господин

Јеремиј Михајлович,

Имао сам чест получити писмо Ваше од 13 (25) прошлога окт., а под число 124е означеноје, на којему нијесам Вам могао одговорити пређе, јербо сам био у великијема послима међу

народом, али сада постављам себе у дужност, ако сам и на путу, одговорити Вам.

Што ми спомињете за динаре који су код Вас да их не можете по мојему прошењу послати у овому времену без вјерне прилике, зато Вас сада молим нека још за неко вријеме код Вас пристану, доклен пошљем нарочито чојка по њих. И заисто јако сам увјерен да је за Вас та работа мучна, али трпите, јербо ни за кога другога не трпите до за својега пријатеља и отечественика, који Ве љуби како своју душу.

Објављам Вам како се је предао неваљали и страшљиви паша скадарски великому везиру у прву суботу, 24га окт., а 31га истога окт. пошао је са својом фамилијом на брод пу г Цариграда да се цару поклони. Будите увјерени да се није ови неваљатни ништа-чојак предао, да би га спасла Босна, ако не приђе, а оно би вјерно на прољеће, зашто ови везир што је под Скадар не имаде такве силе да би узео ни мањи град на силу а камоли тврди Скадар. Неваљали Мустафа скадарски имао [је] 1300 људих у затвор са собом, а имао је захире и праха у град најмање рећи за пет годинах, али његово неваљало и страшљиво срце све то учини за ништа. Али сам и то увјерен да неће жив до Цариграда доћи, него ће се лишити главе и свега својега имућа, а то је и заслужио.

Поздрављајући Вас и сву Вашу фамилију љубезњејше, остајем желећи Вам купно свакога благополучија и добра од свевишњега створитеља.

Јесам Вам покорњејши архимандрит црногорски

ПЕТР ПЕТРОВИЧ

Јеремији М. Гагићу(Цетиње, 20. јуна 1831)

Јеремији М. Гагићу

Цетиње, 20. јуна 1831.

Ваше Високоблагородије,

Чест јесам имао Ваше дражајшеје писмо примити од 15 (27) јунија, а под ą 91м означеноје. Исправно сам га получио и при њему оно од господина Вукотича, за којега ми говорите и

расуждајете зрело која га је причина уставила тере сада не пребива с нама у Црну Гору, али ће брзо ако Бог да. Пак за мој пут у Росију што ме совјетујете, много Ви захваљам и на то исто ћу остати за неко вријеме. А вјерујте ми да ја толико и не желим у ова смутна времена тудијена ходити: једно, што ме је страх у животу у ова велика народња возмушченија и болијести, а друго, што ја нијесам искусан у језицима нити у другому ученију европејском, а сувише тога што сам млад љетима исто како и просвјешченијем. Него ми и ово вјерујте да ћу од сваког благоразумнога и просвјешченога чојка примати совјете како и од Вас, зашто Ви објављам да се већ на све наше стране зна твоја добродјетељ. Али сам ја веома узео свободу писати Вама, али то је истино чистосрдечије, вјеруј, него све ме је страх да Вас не наиједим, исто пак да ми не очитате ону руску пословицу: "Гордец'' не терпит'' наставлења, глупец'' не љубит'' просвешенија и так лампаду угасит желаја доброј ночи им''.

Писао ми је везир скадарски би ли му могло неколико фамилијах пасат преко Црне Горе у Цесарску, али и на то чекам што ћеш ми рећи и одговорити, ема скорије што можете, јербо ће се он брзо, колико ја могу познат, затварати у град.

Мохур-сеибина је војска већ дошла у Гусињску нахију и покрила Пећ и Призрен и све до Гусиња, који одстоји од Подгорице 16 сахатах а друга је војска на Мат, близу Скадра, и они Скадранин пресјека је мост на Бојану који је био, пак заиста оће се затварат. Веће не знам што ће бити, али за христјане све добро.

Што ме питате тко ми је писар, сада мене није нитко до ја сам што пишем, него што бјеше дошло једно момче, ја мислим Вама извјестно, а именом Стефан Васич, али је ономадне пошао к кући својој у предрагу нашу Србију.

Аја остајем љубезно поздрављајући Вас и сву Вашу поштенородну фамилију.

Јесам Вашего Високоблагородија

покорњејши слуга

архимандрит

черногорски и брцки

П. ПЕТРОВИЋ

Не могу ти пером изразити колико те поздравља и колико те љуби срдечно наш игуман Мојсеј.

Твој исти архим.

ПЕТРОВИЋ

Р. Р. У ови исти час дође ми глас ла везир скадарски изиде на војску на Љеш, који одстоји од Скадра 5 сахатах.