Из биљежнице

Човјек усамјен на високу гору, ноћу без мјесеца, небесна тијела види ђе се весело движу, море ђе се игра на сребрне валове и он (човјек) како изгубјеник на гору ћути.

Да ми није досадан ток времена, смрт бих непрестано проклињао.

Земља је наша гробница уништоженија. Природа јој неуморно служи производећи јој жертве; луче сунчане за њено удовољство зажижу твари животом и произрастјенијем. Када ово ненаситимо чудовиште

напуни њедра (утробу) општијема жертвами, Бог зна каква ће бића духовна послијед изнићи из овога ухиљенога и опширнога сокрушенија. Поздрављ[ам] те, дивна звијездо дневна, ја свагда о тебе више чувствујем но могу изговорити, славим те по трагу твојих бистрих струјах.

Када су небо и земља разумитељним језиком говорили, онда је човјек ћута; када је човјек произнио свој глас, онда су се небо и земља тајним нарјечијем у движенију почели разумијевати.

Човјек је минута бића, а вјечност ништожности. Ко умије лагати, не умије вјеровати. Опширно је хранилиште великољепија божјега.

Слово је божје зачало мирове у просторе. Струне су моје лире-зраке сунчане и свијех свјетилах. Жубор листића и распуцање цвјетовах, хука мора и вјетровах су глас

моје музе.

Глава је мога ума (череп) сав простор вообразими; у овом простору све што постоји јесу произведенија која ја не постижем од најмањега до највећега.

Страсти су магнет; њима само нама ова земља пријатна постаје. Рашта нијесам ја видио када су прве зраке вјечне облаке таме на нашему истоку зажегле; рашта не знам тајну онога сијатеља којему на нашој земљи зрна падају, а на друге се цвјета и вјечни плод производи?

Зора која се искрала из опште сокровишнице и мрачни свод оризонта насмијала. Је ли вјековите облачне гомиле, зарђале својим мртвим ћутањем, трудно било први дан проникнути? Ја мним како први пут остараломе уму који не да к себе просвјештенија.

Откако је могућим словом Створитеља отежала хаосом пространа ноћна утроба; откако су правилни вихорови развијали кристалну прашину около престола лучезрачнога; откада бисерни облук млијечнога пута украшава људску колијевку.

Човјек је трунак којега ток времена једном проз зраку непостижним најмјернијем пронесе.Када се зраке сунчане угасе на нашему бријегу, онда величествени симбол Створитеља у неизбројнима пламовима затрепти у подножје његова престола.

Да ми се са земље попети уз Даничине зраке, у Даницу, а из Данице к ономе свјетилу уза зраке које их њој дава, и тијем начином путујући уза зајмне зраке, мога бих доћи на извор зраках, али ђе је смртноме лакоћа зраке! Ох, зраке, да умијете мислити и говорити, бисте чудније но сте много биле. Али бадава, ви себе сожижете на општу жертву у великоме храму свеславија божјега. То је ваш закон.

Атмосфера је наша састављена од три ствари, тј. од ваздуха водене паре и угљекислоће; овеје посљедње у висину све више, то нама покажује дување вјетра.

Људи похваљујући прошло, желећи боље, трују настојеће.

Идеје су небесно произрастјеније, како што су дрва земаљско. Како до опредијељене сфере израсту, спуштају гране к земљи. Човјек је умно зрно, бачен у прозрачну бразду времена, но бесмртност његову сазријевају другога сунца луче. Страсти су душа земна. Ђе издишу волне воздушнога океана, те се гасе луче небесних свјетилах, етс., етс., етц.

Најбјеснији урагани не могу један трун с круга земнога сагнати да се обестрви. Они који ме пробудио с вјечнога одра ништожности; они којему се човјек у храму најтоплије моли пред ведром и бисерном зором. Када се умно сјеме са земље истреби и буде собрано великим

сјејатељем, онда ће пусти шар земаљски, лишен свемогућега попеченија, са својега мјеста паднути, лишити се сунчаних лучах, пустити се да тумара по мрачнима воздушнима волнама, као сјен блудеће тиквине што плута по мрачној дубини немирних волнах.

Бадава луче сунчане падају косо на два слеђена полуса, не могу из њихове окамењене утробе цвијета измамити, нити зрно клицом зачети.

Готово је небо из бистријех капаљах сочињено, како што је море. Јошт идеја људска тепа у колијевци нарјечијем ђетињским. Када су прве зраке пале на земљи и вјековите гњилости распириле и пречистиле на своје сребрно брдо (сито) раскувате глибине, може бити да су из своје нечисте и топле утробе излегле породе животних, приличне својству овога шара, како нпр. што и данас неке мање видимо ђе се тако производе. Земља је наша састављена од очинаках тамних када су се дикстилирали прозрачни свјетови, који су у почетку из мрачне ковачнице хаоса тмасти избуђели.

Бесмртни духови који светим електризмом излећу уза зраке свјетовах, како млади паук на прољетње јутро што вјешто пуза уз своју непримјетну жицу, која ниче из арке старога храма. Земља је сцена (или точка) на коју једину у свесвјетију ништожност њој слично дјејствије представља.

Човјек је немирни атом, трунак, занешени из некаква  вишег свијета, но ништожношћу заробјен и у њене вјеси постављен. Душе су поетическе подобне капљама које на проведрини падају и сносе у своме брилијантноме зрнцу свијетли одраз Фебов на земљи.

Висока планина снијежна која облачни сарук око главе има, а проча јој је бијела маса покрита ријеткијем и сињијем покривалом магленим, претканим на ситно брдо сунчано.

Што си ближе неба, то је сито огњено Фебово чешће и пријатнија пишта душевна:

Вјетар који њиха јутрене зраке у капљицама росе на лишћу, потресање чувствованија, када жедна зјеница блуди по распламаноме нотњему своду.

Могу ли се упирати тихи зефири благоразумија противу страснијех разјечаних волнах? Да ми може морал сасвим восторжествовати над физиком, ја бих у реду ангелах био и сматрао бих човека и свијет баш онаквима какви су. Откуда проистечу ова подстреканија без нарјечија?

Какво намјереније крију ови нијеми и бесчислени хорови? Ко возвишава ова восхишченија смртнијех?

Заспаше зраке на звијездама и цвјетови ушикани славујем на својим стаблима. Зјеница се тек почела бјеше питати зрачним елементом (тј. зракама). Неко је на овај свијет дошао на пир, а неко на сиромашку умјереност, али све је исто. Што значи један пир кад једнакост сљедује! Истинито је овако, иако ја другојаче чувствујем. Горе су од искарах. Које миријаде искарах у њинима мртвима масама спавају? Колике су миријаде душах кроз нашу прашину пролећеле,

колике ли ће јоште? Искрама је допуштено у горама вјековати, али душама у прашини није, него се у њој замотају и из ње излећивају како частице ваздуха занесене случајем из пучине. Ко знаде али је више искарах поглебенијех, али атомах летећијех, али играјућијех капаљах, али звијездах у простору? Душа преко воздушнога океана на небо полети како сан преко земнога

океана у који предјел земаљски. Даље се пружа јека громовах и сијевање муњах но жице зраках.

Даље се очи једнога човјека пењу но одблеск сва четири океана који земљу окружавају.

Ти, који си бесмртнима лампама украсио простор, подножје Твојега престола, Ти, који си укочио и завитлио миријаде мировах у воздуху, Ти, који си дао равновјесије свјетовима, Ти, који божественом магическом вјештином вежеш зраке за свјетлости и сијеш зраке из свјетлости.

Душа је без надежде што и олтар без кумира.

Храм је без лампе, или адска антикамара, душа без љубави.

Геније је зраке које свуда падају него се само на свијетлим стварима купе и играју.