Сан на Божић

Сан на Божић

алигорија, тј. примјена

Ноћас у сну пођем у мјесец, и почнем по њему ходити. Када дођем на једно мјесто поизвишено, ђе бјеше једно славно стројеније пред којијем

сјеђаше један старац, назовем му: "Помоз' бог!" и он ми одговори:

"Добра ти срећа, сине." Весело и пријатно лице тога старца позове ме, и сједнем код њега. И одма, како сједнем, станем га питати стројеније

пред ким сједимо чије је, и тко у њему живи. Одговори ми: "Ово је стројеније опште, свијех свјетовах, и у њему живу двије ствари, тј.

правда и кривда." Замолим га да пођемо, ако је могуће, да уљеземо у двору том. Он ми рече: "Драговољно, сине." Отлен се кренемо и пођемо к двору.

Кад до стијенах дођемо његовијех, погледам - али на њему није више до двоје вратах: једна велика и сваколика златом извезена и различнијема бојама, које се не могаху од дике гледат; друга мала и тијесна, тако да једва чоек могаше посагнут њима уљест. Упита ме он:

"Ђе си волији приђе да уљеземо?" Ја му одговорим: "Овамо, к овијема златнијема." А он ме уфати за руку и појако повикне: "Не, сине, не

тамо! То је обителиште кривде! Но хајдмо сад на ова те су ужа."

Отидемо и онијема ускијема једва у двор уљеземо. А кад у двор уљегосмо, отвори ни се једна превелика соба, које се ужасна величина не могаше очима прегледат, на сриједу које бјеше посађен прекрасно направљени престол од слонове кости, на којему престолу сјеђаше прекрасно обучена ђевојка у царскијема хаљинама, којој бјеше на главу круна, сва изрезана од једног драгога камена, на коју бјеху ове ријечи написате: "Мој је престол изагнат са земље, али јопет вјечно остајем правда правдом! Ја јесам правда, и сви на ме који мрзе и вичу -

вјечност ће их наказати." Ова велика и бесмртна царица држаше у рукама вјеси (илити мјерило) које не бјеху ни на једној страни нагнуте, него равно стојаху. Када све то видимо, онда ме исти старац уфати за руку и изведе ме из оне ужасне и чудокрасне палате високе царице, и збори ми: "Хајде сада, сине, да пођемо у онај двор на којему јесу она великољепна врата." Ја пођем за њим, и уљеземо онијема великољепнијема вратима.

Када унутра погледам, али ето гомила различитијех људих. Упитам старца који су ово, и он ми одговори: "Ово су разбојници, злочинци,

похититељи и разоритељи сиротињеки и највиши крвопије људски". Ту гомилу људих прођемо, па дођемо у једну собицу, али ето престол на којему сједи једна жена пристара којојзи не бјеше круне на глави, него јој стојаше под ногама; и она у рукама држаше вјеси, којизи стојаху накриво, зато што у један не бјеше ништа, а у једноме бјеше једна аспра као цекин млетачки. Отолен се другијем крајем куће вратимо и нађемо у обору множество сиротах, које плакаху, јаукаху и бијаху се рукама у прси. Упитамо их: "Што ви је тако невоља, тер сте толико плачем и жалошћу раздражене?" Оне се стану жалит и различне неправде приказиват и кривосуђа која су учињена противу њих у истоме двору ђе се налазаху. Али сада већ старац, разјарени толиком жалошћу, повика:

"Еј неправдо, да те већ не буде!

Но дај, боже, правду међу људе. "

Његов ме глас из сна пробуди. Устанем и ово напишем.