понедељак, 03. октобар 2011.

Лијек јарости турске

Лијек јарости турске
Прво штампано издање објављено је на Цетињу 1834. године.
Прво електронско издање објављују 2001. године Српска земља Црна Гора и Пројекат Растко - Цетиње.
ПЈЕСНА ЗА ВИДА И МИРЧЕТУ,
КАКО СУ СКУПИЛИ ЧЕТУ И УЗЕЛИ ТОП С СПУЖА
Вино пили двије четобаше,
четобаша Видо и Мирчета,
на обали Зете гласовите
у Пажиће, село поносито,
на високу кулу Агичину,
баш Агице, кнеза од Пажићах.
Вино пију, разговарају се
ђе је која остала срамота
Брђанима и Црногорцима
у Тураках јал' друге крајине.
И такви су макул учинили
да срамоте остануло није
Брђанима ни Црногорцима
у Тураках ни на крају другом
досим једна брука и срамота:
"Кад с Турцима бојеве чинисмо
и крваве рате заводисмо,
узеше нам два топа огњена;
пуштише их три наше нахије
без пролива крви од јунака
и без ране и без мртве главе.
То је сваком од наше крајине
припасало женску опрегљачу,
даје такве нигда било није."
Па с' у вино куну четобаше
својим здрављем и својим оружјем
да ће чету покупити малу,
с четом поћи Спужу крвавоме
и са њега топа уграбити,
хаберника Скандарбега бана
(који сједи на бедем од Спужа,
даје хабер у турску крајину
кад ударе брдски витезови
на три тврде од Спужа капије),
јали своје изгубити главе.
Тек заклетву ову учинише,
на лагане ноге устадоше,
с куле пале двије аберњаче,
аберњаче, пак и ледењаче.
Хабер Брду пође пространоме;
сви четници дивно познадоше
да су пушке њина четобаше,
четобаше Вида и Мирчете;
брже трче кули у Пажиће,
ђено они испијају вино.
Скупише се тридесет четниках,
те ми сјели испијати вино
баш са своје двије буљугбаше.
А што ћу ти лакардију дуљит?
Чета ти се отлен подигнула
приђе зоре и приђе сабаха
(до сабаха три сахата бјеше),
обрнула к Спужу крајичноме,
два је поља прекасала вучки,
Ждребаника, пак и Лиманика,
Височицу вучки и хајдучки,
доклен Спужу на капију дође.
Али ево муке за јунаке:
на граду је гвоздена капија,
на капији брава дубровачка,
затворена, пак је заклопјена,
а на врата четири солдата
од нигзама цар-Отмановића,
те чувају граду караулу
од Брђанах, крваве крајине.
Чета пред град мало починула,
потегнула из тулума вина,
доклена им бог и срећа даде
и заспаше четири солдата
у крваву кулу караулу.
Како чета оно опазила,
друг се другу пење на рамена,
а најгорњи њини буљугбаше, -
искочише на бедем од града.
А што ћу ти лакардију дуљит?
Искочише, па га прескочише,
ускочише кули караули,
те од куле саломише врата
и свезаше четири солдата,
отворише од града капију,
те у граду чету уведоше,
уведоше, пак је изведоше
на бедему к топу абернику.
А шта ћу ти лакардију дуљит?
Већ низ бедем топа отискоше.
Стаде звека бедем и капију,
стаде црне земље тутњавина,
потресе се сва турска крајина,
а ломе се срчајли пенџери
од теготе пуста хаберника.
Турци мисле е се земља тресе
јал' гром уби кулу караулу;
устадоше на ноге лагане,
отрчаше кули караули,
али виде отворена врата
и свезана четири солдата.
Искочише граду на капију,
него брдске пушке запуцаше
и у граду Турке затворише.
А што ћу ти лакардију дуљит?
Већ Брђани топа одвукоше.
Турци трче на Спушку Главицу,
те кликују варош Подгорицу,
вељу Зету, љуту Малесију.
Убрзо им вељи индат дође:
пет хиљадах љута крајичника,
а пред њима Лекићу спахија
и делија од Грудах кадија
и од Спужа Мехмет-капетане.
А шта ћу ти лакардију дуљит?
Окренуше с војском, ударише
у крвавом Косовоме Лугу
на Јаштребу, на село малено;
ту смислили топа осветити.
Но ђе срећа, ту је и несрећа:
војску стража опазила мала,
отрчала, у село казала.
Западоше тридест и три друга
и на себе напустили Турке.
Турци загон к селу учинише,
пет шест кућах огњем опалише,
но се љуто бране Калезићи,
бију Турке, кликују Брђане.
У томе им, индат сустигнуо:
од крвава села Ћуриоца
стасало им деведесет другах,
а пред њима Ристанов Стефане
с побратимом Ђикнићем Стефаном.
Како доше, у Турке удрише.
А шта ћу ти лакардију дуљит?
Саломише силу и крајину.
Турци бјеже Косовијем Лугом,
ћерају их брдски витезови.
До Сушице док догнаше Турке
десет су им окинули главах
и шездесет ударили ранах;
јошт спахија и Грудах кадија
у бјежање сабље изгубили.
Живи Турци оружје бачали
да Брђане њиме замамљују,
па се грдни и разбјени Турци
повратише Спужу, Подгорици.
Прођите се, Турци, војевања
и на љута Брда ударања,
јали ћете јопета бјежати,
без оружја крвави скакати.
Поноси се, ти крајино наша!
Доклен рађаш онакве јунаке
као што је Видо и Мирчета,
не остаје бруке и срамоте
Црној Гори ни на једном крају. 

 
УДАРАЦ НА МАРТИНИЋЕ
1832. года. 23. априла
Полећело тридест гаврановах,
гологлави, сломјенијех крилах,
од ћенара и турске крајине,
Подгорице, Спужа и Жабљака.
То не били, кажу, гавранови,
већ тридесет од крајине агах.
Прелећеше Зету и Цијевну,
пребродише Блато и Бојану,
пролећеше од града капијом,
доклен на град Скадар излећеше.
Вијали се, пак су починули
на соката и визирска врата;
грачу тужни замуклијем гласом:
"Аман, еман, честити већиле,
Мехмед-пашо, мухур-саибијо!
Већ овако живјет не можемо
од влашкијех силнијех змајевах:
излијећу из крвавих горах,
долећују нама на бедеме;
ми се од њих маћи не смијемо
ни из града носа изнијети,
а камоли боја учинити
на мегдану и пољу широку.
Узеше нам поља и ливаде;
што ни бјеху хани и дућани -
то су њима овчарске стајнице;
агалуци и наши читлуци
што држаше цареву крајину -
туд се њима раширују овце.
Аге смо ти без ништа остале,
останули аге и спахије;
пропа нам је перчин кроз капицу.
И те бисмо јаде опростили
да смијемо рало уфатити,
уфатити рало и мотику,
да се хлебом можемо ранити.
Него аман, глави господаре,
ти освети крајичнике Турке!"
Кад разумје мухур-саибија,
он агама тако бесједио:
"Аге Турци, жалосна ви мајка!
Ја ви од њих помоћи не могу,
јер су они стари витезови,
који су се свагда научили
ломит војске турске и свачије.
Цар је еман Богу учинио
да већ на њих никад војштит неће,
а и да би мога навојштити,
неће Русу хајтар иштетити;
речено је од њих сјеђет с миром,
када су се досад одбранили."
Ама јопет Турци завикаше:
"Ми, већиле, не тражимо војску
да с њом хараш влашку Гору Црну,
већ нам подај пет хиљадах војске
и са војском три топа огњене
да на једно племе ударимо
којено је накрај Горе Црне -
Мартинић се по имену зове, -
да то клето племе похарамо.
Онојесте начинило куле
близу Спужа, крвавога града,
гађа са њих по бедему Турке.
Сад је њима ласно ударити
и то племе клето истражити:
све су друге изјавиле овце
до крвава села Мартинића;
њине пасу ситну ђетелину
до бедема од нашега Спужа,
не боје се цара ни везира,
за нас друге одавна не маре.
Ту је ласно њима ударити:
стотина је овчарах чобанах,
десет хиљад б'јелијех овацах
и хиљада коњах и воловах.
Ако бог да и Мухамед светац
те то клето племе истражимо,
с тијем ћемо Брда устрашити,
од градовах наших одагнати, -
него војску ал' све посијеци!"
Кад њих зачу Мехмед Рашид-паша,
види много да не траже војске,
рече њима и даде њим' војску,
пет хиљадах од свога нигзама,
а четири љута Арбанаса,
и пред војском млада Мехмед-пашу
и четири гласите зеленка.
Отолен се војска окренула,
доклен спаде варош-Подгорици.
Војска метну Рибницом шаторе,
од крај града до крвава моста.
Ту трајала дана три четири,
ту трајала и ту вијећала.
Диван паша вијећ учинио:
тек се смрче и сунце утече,
на четворо разредио војску;
једну паша себе оставио,
другу даде бегу од Каваје,
трећу даде Лекићу спахији,
а четврту спушку Селман-аги.
Па се с војском ноћно окренуше,
ноћно пошли, ноћно Спужу дошли,
к селу пошли са четири стране:
паша својом насред села пође,
на бијеле куле Радовића,
бег с његовом на Ђурановића,
а спахија пут села Глизице;
ага пође потоком на Цркву.
Но бегова најпре удри војска
на ваљатно село Ђураново,
неке мање куће попалише
и четири главе уграбише.
Но се кућа Ђуранова брани;
у куле се десет затворили,
Турке бију, кличу Мартиниће.
Но им нико помоћи немаше,
јера врсни бјеху у планину
тијех дана изјавили овце.
Чује поклич Војводића Раде,
те истрча пред бијелу кулу;
одмах свога пали џефердара,
те кликује браћу Мартиниће.
Двадест их се брже окупило;
помислили да је једна војска,
итро трче к селу Ђуранову.
Но им лоша срећа прискочила;
село бјеше бего уминуо
и са њиме сва врснија војска,
те се срете с Војводићем Радом
и са оно двадесет момчади.
Убише се бојем жестокијем,
ал' Војводић - и од трага му је! -
пали свога бистра џефердара,
дивно бега од Каваје згоди
посред пуца, ђе му душа куца,
на пуце му изагнао душу.
У то паша страга ударио,
с десне стране Лекићу спахија,
а с лијеве спушки Селман-ага, -
међу собом момчад затворили.
Жестоко се бране Мартинићи,
но им турска сила одољела:
десетињи главе откидоше,
оне десет љуто обранише.
Но кликује Војводићу Раде:
"Ај, ђе сте ми до два братучеда?
Ђе си мене, Стефо и Гавриле?
Кућу вама Турци ископаше!
Већ су мене обранили љуто;
на мене су седам осам ранах,
сад ме двоје уби сенџирлијах,
обје су ми ноге саломиле
бранећ стрица Милутина мртва
да му мушку не однесу главу.
Виђу - мене помоћ не можете,
но грабите робје од Тураках,
јера ви га свега поробише."
Оно Стефо чује и Гавриле
и са њима шездесет чобанах;
у јунаках пукла срца жива,
те у Турке загон учинили.
Сву низ село саломили војску;
до мрамора Мехмед Кокотлије
тридест и три откинули главе;
од мрамора до дно Поточинах
четрнаест откидоше главах.
Док им добра помоћ прискочила -
сто Црнацах с Пуљевићем Радом;
од Жупине Црнци ударише
на барјаке бега задринскога;
ту истога бега посјекоше
и десетак око њега главах.
Бега уби Пуљев Радоване,
а Милутин братанић посјече.
У то Брда друга прискочише -
сви Пипери и Бјелопавлићи;
зајмише се пољем за Турцима.
Да је коме стати погледати
како Турци трче на кошију!
Ита у град сваки сакрит шију.
Но им тако бог и срећа даде
јера им се близу нагна Спуже,
тере у град грдни утекоше.
Ту погибе Мартинићах десет,
а Тураках трипут по педесет.
Мартинићи, српски соколићи,
свагда ли се справни налазите,
те цареве паше исправљате
са пуцима вашијех шараках,
да се не би који преварио
и у дубље с војском ударио!
Ви сте крило српској Гори Црној! 

 
Бијела је покликнула вила
сврх Пустога Лисца високога;
кличе млада Омутић-паланги
по имену Беровића Марка:
"Зло ти јутро код овацах, Марко!
У зо час си укротио овце
по паланци и турском ћенару!
Жалбе су се на тебе дигнуле,
оће тебе ударити Турци,
Херцеговци крвави јунаци,
од Клобука и од Корјенићах,
од Требиња и од Невесиња.
Везиру су додијале даве
на крваве Цуце и Трешњевце
на крем пасућ турску царевину."
Него Марко одговара вили:
"Мучи, вило, стали ти с каменом!
Мене Турци ударит не смију
доклен ми је код овацах Вуко,
око Вука десет Перовићах.
Вука знаду и отпријед Турци;
он се с њима и приђе играо,
играо се квочке и пилићах.
Друга момчад боја зажељела,
јер су мале пушке прифатила,
а дугијех половина нема;
бога моле да им удре Турци,
да без паре и дуге набаве!
Па док ми је пет стотинах Цуце
и толико љута Оздринића,
не смију ми ударити Турци.
А скоро сам вјеру уфатио
с Мушовићем Осман-капетаном
и његовим љутијем Никшићем,
а кад они на ме удрит неће,
не бојим се мртва Корјенића
ни лукара из града Требиња."
Опет вила одговара Марку:
"Зла је вјера у Турчина, Марко!"
Него Марко не обрати главе,
већ уљезе јопет у колибу.
У тај доба ударише Турци,
шест стотинах пјешца и коњика,
овколише овце и торину,
посјекоше у колибу Марка.
Но искочи Голубовић Вуко
баш са оно десетак момчади
из аљинах без пола аљинах.
Кад погледа овце у торину,
али су их овколили Турци
и од тора стругу одстружили.
Онда Вуко пали џефердара,
те погоди на стругу Турчина -
два убио једног проз другога,
па кликује из колибе Марка,
а соколи ђецу око себе.
Ћеца гађу и добро погађу,
бију Турке и торину бране,
но свјетина кад сложно навали,
предобије земље и градове,
а камоли овчарску торину, -
одјавише низ Рудине овце.
За њима се напуштио Вуче
са момчађу, узданом дружином,
Рудинама разагоне Турке;
сав су плијен њима уграбили
јошт им десет главах откинули.
Ево више јада од Тураках,
јер не знају бјежат Рудинама;
ја ћера их с момчадима Вуче,
док их угна у племе Грахово;
сјекли су их што су могле руке
и по бреме узели оружја.
Паси, Вуче, сад Рудине с миром,
не може те нико укорити, -
ти си стрица осветио Марка
и братића млада Марковића.
Од тебе ће заминоват Турци,
јере си их добро научио
ладит кашу низ травне Рудине;
а ако те штогођ и задију,
јопет им се ка приђе појави,
па ће шукат огањ у капицу
и пробудит турску кукавицу. 

 
Црне Горе крајино и крило,
родом сваким Италијо српска!
Њиво златна и ливадо цв'јетна
и вјерношћу постојано гн'јездо!
Црно срце душманину даваш,
а оџбини киту и похвалу!
*
Расти, цв'јете, дивото јуначка
и похвало оца Горе Црне,
еј витештва излежало право,
чврста вјером, постојана дјелом!
Ками Турству на твоје границе,
а благо ти роду и племену!
*
Ко се тобом поредити може
ал' се дјелом храбрим показати?
Ти си мати српске Горе Црне,
убранило соколовска гн'језда!
На тебе се тешко туже Турци,
славе тебе прости стихотворци,
клик јунаштва и гуслара фале,
а највише твоја дјела славна.

*
Бојеви те тешки одвојише,
јек пушаках св'јету прогласише!
Ломећ Турке свободу си стекла,
о нахијо и племе витешко!
Подобило Спарте, Картагене,
а Србаљах дико и похвало!
Везири те многи вељи памте
лијућ крвцу, с тобом се бијући
и пред тобом у трку бјежећи;
црне су им поставале мајке, -
како вазда, тако и данас је.

Амин, боже, ко до тебе може!


Нема коментара:

Постави коментар