Јеремији М. Гагићу (Цетиње, 10. јула 1839.)

Јеремији М. Гагићу

Цетиње, 10. јула 1839.

Ваше Високоблагородије, милостиви господине,

Послије дугог мог списивања с везиром скадарским напосљедок успјео сам и с турском Албанијом учинити мир, но овај је мир тако слаб у својима основима да се врло лако поколебати и нарушити могне. Да нису с друге стране побуђивали Турке не согласити се на моја честа представљенија о миру, он би се, као што и сами гђекоји албански Турци говоре, и давно и темељно учинио. Не пазећи на слаби основ овога мира, Црногорци га доиста нарушити неће. С Аустријцима није јошт почето лани прекинуто назначивање граница, но и ако се почне, једва ли ће што од тога бити, јер аустријска комисија нема рјешитељно никакве власти да сама у договору с нашом комисијом забиљежи границе, него се поводи за својима, с Црном Гором граничећим житељима, а ови Бог зна гђе унутра у Црној Гори кажу своје границе. Вјерујте ми да би ја срцем и душом рад био да се могу око граница лијепијем начином с комисијом аустријском нагодити. Но је ли могуће на њена неправедна захтевања, ослањајући се на жељу своји житеља, согласити се и лишити неке Црногорце онога о чему живе? Једном ријечју, границе међу нама и Аустријцима није никако могуће раздијелити што не би од аустријског двора комисија упуномоћена била, јербо ова досадашња никакве власти не има јербо један најпосљедњи сељанин аустријски да рече да не пристајем на то што сте ви комисија раздијелили, аустријска комисија, ако не доспије да га убиједи кано молећи га да пристане, разђеленије се они час прекида. Ово је причина која чини оволико ларме међу нама. Ја баш и да хоћу склонити се на ово уступљење и тако несправедљивим бити к Црногорцима, неће Црногорци хтјети пустити оно што су и они и њиови преци с крвљу досада бранили. Мене је и лани не малога труда стало удржавајући Црногорце од непријатељски ђејствија против Аустриј[а]ца, који су неправо напали били на Црничане и попалили им стаје, но све једнако чини, на мене се сва кривица бача. Када је био бој међу Црничанима и Аустријцима, ја сам више од двије хиљаде Црногораца у једној гомили зауставио да не ударе на Аустријце. Такођер и по другијема Црници пограничним племенима дао [сам] наредбу да нико не удара на Аустријце, говорећи да су они наши пријатељи. Мене су овоме послу свједоци који су све ово очима гледали господа К. Ковалевски, бивши мој учитељ Француз Жом и аустријски офицер Хартлин. Чујем, а не знам хоће ли бити истина, да су Аустријци намјерени да граде и затварају воду на црничкој граници, којом се водом Црничани од преко 70 година служе и без које нека племена морала би се иселити. Може бити даје њихова намјера била да тим само даду повод к свађи и непријатељству, будући смо се у том налазили с албанскима Турцима, па да нас јошт већма спрегну и киње. Ако буде истина да ће они ту воду градити и затворити, ја не вјерујем да ће то бити по наредби правитељства, него само мјестнога началства, јер та забрана воде непремјено морала би изнова нарушити на црничкој граници слогу и добро сношеније.

Ми овђе одавна не имамо кише, нити се надамо да ће што родити жито. У сваком случају да би сачувао се народ од глади, наручио сам с прошастом поштом у Тријест г. М. Вучетићу да за мој конат купи и у Котор пошље 4000 млетачки стара кукуруза.

С отмјеним високопочитанијем и преданошћу чест имам бити

Вашега Високоблагородија, милостиви господине, покорњејши слуга владика црногорски

П. П. ЊЕГОШ

Ферих-Хасан-Паши 1838. [?]

Ферих-Хасан-Паши

1838. [?]

Од нас Петра Петровића, владике црногорскога и брдскога, Ферик-Хасан-паши, забиту скадарскоме, пријатељски поздрав.

Примио сам Ваше писмо, које ме веома удивљава видећи да се мећете у туђе послове. Што је Вама стало до нас и до Примораца или ми наше границе [подијелили] или не подијелили. То је Вама ствар сасвијем туђа, по којој се показујете да не познајете своју дужност. Ви кажете да Црница принадлежи Вама. Она, истина, да је принадлежала у старо вријеме Вама, како што је негда Вама принадлежала Арбанија и готово сва друга европејска Турска. Ако је ово увреда, коју мени наносите у Вашем писму, и из Ваше главе, то је знак да добро не знате како ствари стоје. Ако ли је из чије друге главе, то они, који Вас је ово учио да ми овако пишете, није то Ваш пријатељ, јер се с Вама смије. Ово Ваше писмо другојачији одговор иште, но ја желећи бити с Вама као забитом у пријатељству, удаљавам се од свијех нелијепијех ствари које би Вас могле увриједити.

И да сте здраво.

Венцелу Фетеру фон Лилиенбергу (Цетиње, 29. октобра 1838.)

Венцелу Фетеру фон Лилиенбергу

Цетиње, 29. октобра 1838.

Ваша Екселенција,

Давно сам ја Вама обећао послати мало вина црногорскога. Моје обећање, ако је и позно, него испуњам. Ја би и давно ово испунио, него сам се нада да ћете Ви заборавит да сам Ви га

обећа. Ја сам се похвалио да имам лијепа вина, а сада виђу да овака вина нијесу за таке особе, него је руска пословица: Чјам' богат тјам и рад''. Ми бисмо ради били да је природа к нама тако расположена као што је к Италији и к Грецији, него наша природа, како је сама по себи љута, тако је и у својима производима.

С особеним високопочитанијем чест имам Вас поздравити и увјерити Вас о мојој к Вама непремјеној преданости, с којом остајем Ваше Екселенције

покорњејши слуга

владика черногорски

П. П. ЊЕГОШ

Венцелу Фетеру Фон Лилиенбергу (Цетиње, 12. августа 1838.)

Венцелу Фетеру Фон Лилиенбергу

Цетиње, 12. августа 1838.

Ваша Екселенција,

Почтено писмо Ваше од 17а авг. по р[имском] пуно укора као и свако на мене отпусћено, имао сам чест примити. И ово је готово истога содржанија као и оно од 12. числа истога мјесеца, само што је у овом прибављено да моја воља занима мјесто права и да ово пред њом не ваља ништа. Кад би то дјејствитељно тако било, онда би било с моје стране сувише да се таковим показујем и спрема равног себи, толи спрема Аустријске Империје. Заиста, иако ме тијем укоравате, ја знам да и Ви сами не можете то вјеровати, зашто знате да ја нијесам чак толико глуп чојек да ја таким себе показујем пред чиновницима аустријскима. Што Ваша Екселенција спомињете да сам ја у Бечу дао Њ. Свјетлости књазу Метерниху и Вама честно слово да ћу ја радити да се границе раздијеле међу Црном Гором и државом Њ Величества императора аустријскога, то је истина. И заиста да је Ваша комисија с таквом  праведљивошћу поступала у назначенију граница с каквом сам ја, оне би се досада биле и раздијелиле; но с оним поступањем и намјеренијем како чини Ваша комисија досадашња трудно ће се у томе ђелу успјети. А што Ваша Екселенција помињете ако ја желим промијенути мисао, ја је другојачије промијенути не могу већ ако би све оне собствености црногорске које захтијева Ваша комисија уступио, па и с тим не би успјео никаква добра учинити, само би противу себе васколик црногорски народ ваоружио. Вашој Екселенцији познато је добро колико сте ме пута увјеравали и Ви и Њ. Свјетлост књаз Метерних да разђеленије граница међу Боком и Црном Гором гледаће се свршити најсправедљивијим начином, да се не учини ни једноме ни другоме пограничноме племену никакве штете нити узимања собствености, то ли га лишити и онога о чему живи и без чеса не може суштествовати. Ја знам доиста да сте Ви и данас истога мњенија, но будите увјерени да се овамо на граници сасвим против тога поступа. На питање Ваше Екселенције да кажем шта је моја жеља, чест имам одговорити да би Ваша Екселенција, ако бисте могли, изволили виђети очима собственима како ове пограничне ствари стоје, па онда бисте виђели јесу ли свеколике тужбе па мене справедљиве или лажне. Ја се надам зацијело, како бисте Ви дошли и ствар развиђели, да би се границе свеколике у кратко време раздијелиле. У случају да Вашој Екселенцији важнији послови не допусте доћи, а оно когагод изволили будите послати или наредити да том ствари управља, ја сам готов са свијема могућијема силама порадити да се учини какогод добар доспјетак овоме ђелу које је теже мени исто икоме другоме.

С чувством глубокога високопочитанија и преданости чест имам бити Ваше Екселенције

предањејши слуга владика черногорски 

П. ПЕТРОВИЋ ЊЕГОШ

Јеремији М. Гагићу (Цетиње, 3. јуна 1838.)

Јеремији М. Гагићу

Цетиње, 3. јуна 1838.

Ваше Високоблагородије,

милостиви господине,

Сљедујући мудрима наставленијама нашега покровитеља Њ. В. императора всеросијскога, како сам посљедњи пут из Русије дошао овамо, тај час обратио сам се к везирима скадарском и

херцеговачком с понуђењем мира и доброг на обојудној ползи основанога сношенија, но дни, мјесто да уваже ова моја мирна подношенија, клонивша се к уштеђењу проливања човеческе крви, одбацили су и с презренијем и јошт већма настојали су беспокојити Црногорце, као што се јавно дознаје из поступака њима подвластни житеља. Од тога доба мало је кад времена пролазило да турски поданици нису накост чинили Црногорцима, час палећи им једно или друго, час отимајући или с намјером да отму животињу, час из пријеваре сијекући и[х] и главе носећи. Најпослије су гђеког и жива хватали и у ропство водили. Да, милостиви господине, жива у ропство водили! Ово није измишљеније за оправданије моје или Црногораца, него ово је ђејствитељно било. Недавно су турски житељи заробили једнога Црногорца, па јошт заробили у аустријском пређелу. Ово не подлежи никаквој сумњи.

Не пазећи на сва та постојана турска зла, ја сам, имајући свагда у виду свјато набљудавати совјете и наставленија великодушног монарха, којим смо ми облагођетељствовани и у којему ми сву надежду и нашу садању и будућу срећу полажемо, - ја сам, велим, колико сам кадар био, одвраћао и заустезао Црногорце да злом не враћају за зло Турцима, надајући се на побољшање ови, но препунивши се мјера турски безчовјечија, Црногорцима није другог средства остало него или да им се свете или да им предаду оружје. Дуг чести, презревши посљедно, предизбрао је прво и освету над Коренићима учинио.

Што се тиче Грахова, за које сте ми у Вашем почтеном писму од 31. маја (12. јунија) ов. г. за ą 62 изволили писати да се тамо говори да су Црногорци њим завладали и да се Турци купе у

Херцеговини да освободе Грахово и ишћерају Црногорце из своји пређела, чест имам соопштити Вам да Грахово нити је данас турско, нити је од преко сто година њиово било него црногорско. Граховљани су од сто година више дијелили зло и добро с Црногорцима уједно. Они су с овима заједно помагајући и Русима своју крв пролијевали против непријатеља. Њима су моји предшественици као и осталима племенима црногорскима шиљали старјешине да им по обичају овоземском суде, и судили су им. Такођер и откако сам ја постао за управитеља, владајући се примјером моји предшественика, моја им је гвардија вазда судила и дан данашњи суди им. Истина да су они Турцима давали понешто, но то су давали од неки земаља и пасишта која су држали до града Клобука. Ја им то нисам никад бранио, нити им и сада браним то давати, само да хоће Турци од њих мировати. И отуда не сљедује да је Грахово турска земља, као што сте га и Ви у предпоменутом Вашем писму изволили тако назвати. И Други црногорски племена има која за гђекоје земље аустријске плаћају, но она зато не престају бити црногорскима племенима. Осим тога, треба знати да је Грахово, какогод и остала племена црногорска, често тукло се с Турцима и опет се по обичају ови земаља с Турцима мирило, па Турци, бојећи се Црногораца, нису до 1836. године никад смјели велику војску на њ дизати. Поменуте 1836. године, истина, везир херцеговачки ударио је пријеварно ка Грахово, попалио га и посјекао неколико Граховљана и Црногораца који су им у помоћ били дошли, као што би и свакоме свом племену дошли и долазе кад Турци на које ударају. Речени везир, свршивши зло своје ђело, побјегао је тај час из Грахова, а побјегао је јединствено зато што се бојао Црногораца, који су и спремали да се с њим побију. И тако је Грахово опет остало црногорско, равно као и друга племена црногорска која су Турци кад палили, исто су остала опет црногорска, којима су и насељена. Кад би ми Турцима оставили сад Грахово, ми би морали и сва наша племена једно по једно уступити им, ако они добијају право притјажанија мјесто тим што га попале. На примјер, кад је при свршетку 1837. године везир херцеговачки имао намјереније ударити с војском на наша два племена, Горњу и Доњу Морачу, да ја зараније нијесам то обазнао и да нисам отправио двије хиљаде Црногораца онамо, он би из пријеваре може бити попалио обје Мораче, но зато ни по каквом правилу ми не бисмо допустили да њима принадлеже докле бисмо кадри били Морачане својим оружјем подржавати. Паша скадарски виђели сте шта ми пише за Црницу да је његова. Да ми херцеговачкоме пустимо Грахово, он би сјутра опет искао Црницу. Даја нисам кадар ратовати с Турцима, то и Ви сами знате, а да не имам ни намјеренија никаква на завојеванија, о том Вас увјеравам искрено. Притом баш и да сам у стању рат водити с Турцима и да је мном обладало славољубије завојеванија, опет не би ја до тога чак степена неразуман био да предузмем оно што би ми причином било изгубити милост великодушнога монарха всеросијскога, коју милост ја далеко више цијеним него велика каква завојеванија, нити би њом жертвовао Бог зна каквима завлађенијама, а камо ли једноме безплодноме и празноме Грахову подобноме мјесту. Но Грахово је наше, а што нама принадлежи то лако доиста не пушћамо, као што ни други нико своје не пушћа, јер кад бисмо почели то пуштавати, онда би наше мало племе ишчезло међу многочисленима непријатељима. А да је Грахово наше, то је познато и г. полковнику Озерецковскому, који је овђе био и о њему на мјесту идући кроз Црну Гору вјерно извијестити се могао.

Ако што будете доносити о Грахову министерству, можете му донести из овога што ја имам чест Вам сообштити. А да је све ово истина што Вам пишем, ја стојим добар и кадар сам свагда

доказати. У случају да министерству буде сообштено онако како што наши непријатељи желе и раде, министерство би се могло за неко време против нас вооружати, но најпослије и у овом случају знам да ће се увјерити и оно о свему овом што Вама сообштавам и мене права наћи као што сам и у овом ђелу прав.

С отмјеним високопочитанијем и преданошћу чест имам бити

Вашега Високоблагородија, милостиви господине, покорњејши слуга владика црногорски

П. ПЕТРОВИЋ ЊЕГОШ

Фридриху Орешковићу (Цетиње, 25. октобра 1837.)

Фридриху Орешковићу

Цетиње, 25. октобра 1837.

Благородни господине,

високопочитајеми и љубезни пријатељу,

Ваше почтено писмо од 13. овог мјесеца мило ми је и повољно било колико икакво писмо што може бити човјеку мило кад прими од свог сонародника који с искреностију свога знанца љуби. Оно ме је у многотрудним мојим пословима, због који писам Вам могао досада одговорити, развеселило, и ништа ми повољније не би било као да ме и унапријед посјетите почесто, баш ако и пс пространима, јер знам да Вам ђела не допуштају на то много времена, а око барем краткима писмима, и надам се да ћете Ви овој мојој пријатељској жељи угодити.

Кад гђе успишете Њиховој екцеленцији господину губернатору далматинскому, молим Вас изјавите им моје високопочитаније.

У време мога и Вашега заједно бављења под Махинама препоручивали су ми г[оспо]да Митар Микула и сердар Буровић из Будве да пишем и да молим њихову екцеленцију, за првога да му сина Марка приме у Задру у духовну семинарију, а за другога да му одреде плату која се даје другима сердарима по Далмацији. Мени је тешко било досађивати њиховој екцеленцији, знајући напред да су им се и други молили за друге конкоренте, па свакоме не могу ни њихова екцеленција жељи испунити. При свем том желио би срдцем и душом да могу помоћи и једном и другом, јер су обојица добри и честни људи, но оптерећени многобројном фамилијом. Из тог узрока молим Вас да бисте имали доброту узети на себе то бреме препоручити их од моје стране Њиховој екцеленцији да благосклоно соизволе на моје прошеније.

Хвала Вам на доброти што сте изволили на прочитаније послати ми неколике н[оме]ре "Србскога листа", које Вам враћам, а овај лист и мени долази из Пеште. Ево Вам шиљем и писмо Вама писано од г-на Караџића, кога можете слободно увјерити да га ја и сада исто као и пре него што је ону књигу о Црној Гори издао љубим и почитујем. Па и зашто би ја на њега мрзио? Он је човјек наш ревностни списатељ, који чест свом народу, а покрај њега и себи чини. Напротив тога, ја би му рад помоћи и подржати га у његовим пословима, те како јошт. О

овом га можете увјерити слободно и поздравите га.

Сад Ви примите искрено-илирски пријатељски поздрав од онога који Вас срдечно љуби, почитује, много цијени и с којим се дичи

Ваш покорни слуга и искрени пријатељ

владика черногорски

П. П. ЊЕГОШ

На полеђини овога писма стоји: Примићете ту пастрвицу да пробате каква је риба црногорска.

Милошу Обреновићу (Трст, 3. августа 1837.)

Милошу Обреновићу

Трст, 3. августа 1837.

Ваша Свјетлост,

Има неколико данах да се бавим овди у Тријесту чекајући прилике отправити се у Црну Гору, и баш два три дни пријед мојега одласка допадну ми однекуд у руке сочиненија покојнога

Обрадовића, препечатана у типографији Ваше Свјетлости. Ја сам се тому веома удивио и зачудио како се допустило то у Вашу типографију препечатат, у типографију из које су дужни источници слатки и у народ православни истјецати, а не горки и отровни.

Свјетљејши Књаз, то је јавно подруганије с благочестијем, које је корен шчастија славенскога садашњега и будућега. Ја знам истинито да Ваша Свјетлост, како се у друге ствари умно  владате, тако бисте и онај разврат од својега народа удаљили да Вам нијесу ту ствар наопако представили Ваши служитељи, којизи то зло сјеме нијесу намјеравали и посијали на штету благочестија ни иза шта другога до из сопственога интереса.

Такви случај мене принуждаје молити Вас покорњејше да заповиједите вишеречена сочиненија не пуштати из Ваше типографије и да их забраните у Ваше књажевство свакоме читати и имати, као што и друга сва правитељства зла и развратна сочиненија запрећују.

Ја просвјешченије љубим, но оно просвјешченије које је полезно нашему народу, које је сообразно данашњијем опстојатељствама нашијема и којега је темељ благочестије; а

просвјешченије развратно, којему су зли основи учињени на подруганије светиње славенске нити ја љубим нити ће ниједан управомисљашчи Славјанин.

Ја бих Доситеја почитова да је умио свој дар душевни обратити у корист нашега народа, али га обратити није умио, и зато га презирем како човјека који није видио у што се садржи срећа народа, што ли му може причинити несрећу, и како човјека који је био некоме подло орудије подсмјејанија над благочестијем.

Впрочем поздрављајући Вас љубезњејше имам срећу бити с високопочитанијем Ваше Свјетлости предањејши слуга

владика црногорски

П. ПЕТРОВИЋ ЊЕГОШ

Радовану Мрчарици-Пиперу (Варшава, 18. јула 1837.)

Радовану Мрчарици-Пиперу

Варшава, 18. јула 1837.

Радоване,

Како примиш ово писмо, писаћеш Виду у Бјелопавлиће да нађе троје четворо момчади, но која су лијепа виђети, која ће имати по двије леденице и нож и бијеле шалове; толицињу пиши нека и Тодор Мушикин из Пиперах изабере исто тако ођевене и оружане; нека буду готови кад им пошљемо да нас срету, а ти изабери црногорскијех пешесторо, како на примјер Ђура Прелова, Мишка Никова с Липе, но нека буду лијепо ођевени, јербо иде са мном један човјек стидан; рад сам да их види. И нека ово све буде како ти пишем, и немој да ко за ово зна. И гледајте обијелите куће, нека је све лијепо и чисто како смо ви писали и из Петробурга, и поздрављам моје родитеље и сроднике, и стрика Сава, архимандрита Стефана, попа Николу и Филипа, Михаила, и нека буду весели. Ја сам здраво и нијесам залуду стоја оволико времена.

Владика ПЕТРОВИЋ

И оне камаре на Стањевићима нека обијеле лијепо, то јест оне двије, и скла нека метну ако је које разбијено.